Stap i sargarepa

Italijani imaju “svoje” Sejšele: “Parmalat”, glavna nacionalna kompanija u prehrambenoj industriji, napravila je - preko svoje dve filijale na Kajmanskim ostrvima - manjak od najmanje 10, a možda i od preko 12 milijardi dolara i uzdrmala italijansku privredu, a da se još ne zna na koji je čarobnjački način ostvaren jedan od najvećih lopovluka novijeg vremena u Evropi.

Afera “Parmalat” dosta liči na aferu “Enron” koja je pre dve godine, kad je bankrotirala moćna teksaška energetska kompanija, potresla same temelje Volstrita. Međutim, “Parmalat” je najmanje deset puta manji od čuvene američke korporacije i njegovo eventualno bankrotstvo - ukoliko akcija spasavanja, koja je u toku, ne uspe - neće naneti takvu štetu evropskoj privredi, kakvu je “Enron” naneo privredi Sjedinjenih Država. Ali je slučaj zagonetan kao finansijska ujdurma koja posebno pogađa ne samo italijansku prehrambenu industriju, nego i svakodnevni život Italijana - od snabdevenosti samoposluga mlekom, do fudbalskih utakmica.

“Parmalat” je složenica izvedena od imena Parme, grada u kojem je sedište kompanije, i latte, mleko. Kompanija ima 34 600 zaposlenih u lancu svojih prodavnica mleka, mlečnih i drugih prehrambenih proizvoda u Italiji i u oko trideset zemalja na svim kontinentima. Firmu, čiji je prihod prošle godine bio 7,6 milijardi evra, osnovao je 1961. i decenijama vodio Kalisto Tanci, danas jedan od najbogatijih Italijana i, pored ostalog, vlasnik dva poznata fudbalska kluba, “Parme” u Italiji i “Palmeirasa” u Brazilu. Otuda su se nevolje “Parmalata” bezmalo poistovetile sa nevoljama običnog Italijana - ne da je zavladao strah da neće biti dovoljno mleka, jer proizvođači sad traže pouzdanijeg distributera, nego se ljubitelji fudbala pitaju šta će biti s “Parmom”.

Skandal je nagovešten pre nekoliko nedelja kada je Američka banka (Bank of America) otkrila da dve filijale, tačnije ofšor kompanije, “Parmalata” na Kajmanskim ostrvima nemaju pokriće od 3,9 milijarde evra, odnosno od oko pet milijardi dolara. Prva istraživanja su pokazala da su računi bili krivotvoreni i da je iz njih bilo nemoguće saznati gde su pare otišle, ali je bilo jasno da ih kompanija nema.

Što se dalje istraživalo, “rupa” je postajala sve dublja: ispostavilo se da je progutala ne pet milijardi, nego najmanje deset, a možda i 12 milijardi dolara, sudeći prema najnovijim izveštajima u italijanskoj štampi. Potkradanje je, uz pomoć vešto smišljenih finansijskih manipulacija, bilo sistematično i dobro organizovano i trajalo je možda i petnaest godina. Učestvovalo je dvadesetak rukovodećih ljudi kompanije sa samim osnivačem Tacijem na čelu, inače sada glavnim akcionarem (poseduje 51 odsto akcija). Svi su oni posmenjivani i osumnjičeni za proneveru, a kompanija se našla pred bankrotom. Deonice na berzi naprosto su se strovalile.

Strah od krize u celoj prehrambenoj industriji nagnao je italijansku vladu da spasava “Parmalat” i pruži mu finansijsku pomoć, iako propisi u Evropskoj uniji ne dopuštaju državi da se meša u poslove privrede, posebno ne na ovakav način. Ministar za privredu Antonio Marzano izjavio je da je cilj vlade da sačuva radna mesta zaposlenih, a ne i da štiti deoničare, koji će morati, zajedno sa rukovodstvom, da dele sudbinu nelikvidne kompanije.

Vlada namerava da primeni takozvani Prodijev zakon, nastao u vreme kad je Romano Prodi bio italijanski premijer, i za to traži saglasnost Evropske komisije, odnosno samoga Prodija kao njenog predsednika. Po tom zakonu, nelikvidna firma se na određeno vreme, uz prethodnu saglasnost kreditora, stavlja pod upravu “vanrednih administratora”, koje imenuje država. NJihov je zadatak da spasavaju ono što se spasti može, odnosno da očuvaju celinu kompanije, umesto da je prepuste rasparčavanju i kasnijoj rasprodaji jednog dela za drugim.

Silvio Berluskoni i Romano Prodi nisu veliki prijatelji, pa je ovaj drugi, ako bi se radilo samo o akciji vlade, mogao da se pravi kao da mu italijanski premijer i nije zemljak. Međutim, i jednome i drugome ime “Parmalata” je vezano za prestiž Italije na svetskom tržištu hrane, a uz to se od Evropske komisije samo traži razumevanje da se u italijanskim okolnostima primeni “Prodijev zakon”.

Na razumevanje će Italija morati malo da sačeka. Kao uvek u sličnim neugodnim situacijama, Brisel po pravilu primenjuje taktiku papirologije i odugovlačenja. Tada se traže dodatne informacije i razjašnjenja da bi se, kroz opipavanje pulsa članova Komisije, ili pripremila odluka ili moliocu diskretno stavilo do znanja da su mu šanse, uprkos velikom trudu, male.

Dotle će se kriza u “Parmalatu” produbljivati.