Zasjala “Zvezda mora”

Postoji mišljenje da su u književnosti tematski krugovi zatvoreni; da se u takozvanoj non-fiction literaturi ne može otvoriti nikakav sižejno nov krug. Sada je samo reč o tome, vele zastupnici tog stava, s kakvom će se veštinom pisci kretati u okvirima (samo)zadatih fabula, s kakvom će snagom reči i mašte prekrojavati nešto što je u biti već poznato, i od toga praviti novo i aktraktivno zdanje. Nije li Dostojevski od jedne teme tako drage usedeličkoj literaturi (“Poniženi i uvređeni”) sačinio roman koji se beleži u baštinu evropske literature?

Takvu veštinu kretanja kroz omeđen prostor pokazao je i irski pisac DŽozef O’Konor (Dablin, 1963) koji je svojim romanom “Zvezda mora” postao prvi dobitnik tek ustanovljene (2003) Evropske nagrade za književnost “Madlena Cepter”. Osnivač nagrade, Madlena Cepter, više je nego poznato ime u kulturnom miljeu. Najpre je pod svojim imenom osnovala Fondaciju za dodelu studijskih stipendija za radove koji se odnose na umetničke galerije; zatim je u Beogradu (Zemunu) osnovala prvu privatnu Operu na Balkanu “Madlenijanum”; konačno, u saradnji sa Francuskim kulturnim centrom u Beogradu, i u želji da doprinese ponovnom uspostavljanju veza finije prirode između svoje zemlje i Francuske, to jest svoje zemlje i Evrope, ustanovila je i nagradu (novčani iznos 15 000 €) o kojoj je ovde reč.

“Zvezda mora”, to je ime jednog rasklimatanog broda na koji se 1847. godine, gonjena Velikom glađu, ukrcava gomila Iraca i kreće put Amerike da u Novom svetu potraže novu sreću. Doduše, ne ukrcavaju se svi iz istih razloga. Ima tu i klasno krajnje otuđenih ljudi koji će se lepo zabavljati, dok će drugi umirati u potpalublju od tifusa i dizenterije, braneći se od pacova - dok još mogu da miču udovima.

Irci nisu poznati kao previše nežne prirode; raspaljivih su strasti, skloni pićima od kojih jezik ohrapavi, tako da njihova pesma koja treba da bude poj slavuja pre liči na brundanje medveda; ukratko, nose u sebi “irsku krv” koja će u Americi brzo postati sinonim za nacionali ali i individualni ponos za čiju je odbranu pesničenje najmanja stvar.

Tema zaista nije nova. Skup raznorodnih ljudi osuđenih da neko vreme zajedno provedu na određenom mestu već je bio predmet mnogih književnih varijacija. Uslovno govoreći, od Nojevog kovčega do “Titanika”. E, ali kad je reč o Ircima... i, naravno, O’Konoru...

Na brodu će se naći i pisac koji sanja da u slavi nadmaši Dikensa, zatim hirurg koji ni sebe ne može da sastavi zbog prekomerne upotrebe alkohola, pa onda jedan maharadža kome će se uz rame naći metodistički sveštenik i, konačno, porodica jednog nedavno upropašćenog lorda, Dejvida Meredita, prema kojem (lordu) O’Konor usmerava svoju priču. Koji to duhovi lutaju kroz prošlost lorda Meredita? Koja ga to muka izjeda? Zašto je njegova supruga Lora odlučila da ga napusti čim brod dotakne dokove NJujorka? Kakve on to veze ima sa guvernantom Meri koja na sebi nosi ljupkost a u sebi neke samo njoj znane rane? To, dakle, ne može biti sasvim obična i mirna plovidba, pogotovo kad je i tako ljupko biće kao što je Meri isplelo neke dramatične veze s više putnika u isti mah... i kad u međupalubi prebiva kao član posade neki tajanstveni neznanac koga nazivaju “Fantom” i koji smišlja kako da izvede jedno ubistvo...

U zlatnom preseku “Zvezde mora” treba da se nađe rešenje svih tih sudbina u kojima se porodične istorije mešaju s pojedinačnim brakolomstvima, u kojima se snovi ne preobraćaju u stvarnost, a stvarnost priželjkuje da se ponovo nađe u snovima - da bi se sve slilo u konačnu sliku bede u kojoj se jedna zemlja našla početkom druge polovine 19. veka.

Ko će pobrojati kakva se sve približavanja mogu izvesti iz tkiva O’Konorovog romana, kakve se tu sve asocijacije mogu naći u vreme kad su primitivne i prinudne seobe još i sada tekuća stvar u jednom delu Evrope?