Pare nema ko da traži

Vlast je vlast, a vlast tvrdi da Fond dijaspore za maticu više ne postoji. Oko 3,5 miliona evra koliko je od toga fonda ostalo, nalazi se u stečajnoj masi Beogradske banke i kako se može zaključiti iz prilično konfuznog pravnog stanja stvari nema pravnog naslednika fonda koji bi bar deo tih sredstava mogao da potražuje.

“Fond, u svakom slučaju, ne može da tuži ni Narodnu banku Srbije ni mene kao nekadašnjeg guvernera zato što njegov nalog nije izvršen i njegova sredstva preneta sa računa u Beogradskoj banci na račun u Rajfajzen banci. Beogradska banka je već tada bila u minusu i nije mogla da izvrši prebacivanje tih para”, kaže za NIN bivši guverner NBS Mlađan Dinkić.

On, međutim, napominje da je, posle stečaja četiri velike banke 3. januara 2002. godine, država mogla iz budžeta da izvrši kompenzaciju tog iznosa kao što je uradila u drugim slučajevima. “Mislim da je za ove četiri banke izvršena kompenzacija fizičkim i pravnim licima, uključujući i zaposlene, u visini od 200 miliona nemačkih maraka i ne znam zašto ta sredstva nisu kompenzirana i tom fondu.”

Na ovu kompenzaciju imala su pravo sva pravna i fizička lica čija su potraživanja bila veća od dugovanja tim bankama. Kompenzacija je vršena iz budžeta da bi se sam budžet naknadno namirio iz stečajne mase.

Ali, trebalo je u propisanom roku podneti zahtev Ministarstvu za finansije Republike Srbije, kažu u tom ministarstvu. Oni ne znaju da li je Fond takav zahtev uopšte podnosio niti da li je, ako jeste zahtev podnet u propisanom roku.

Fond dijaspore za maticu osnovan je avgusta 1999. godine i u sudski registar je upisan kao udruženje građana. Kopredsednici Saveta sabora dijaspore, pod čijim okriljem je Fond poslovao, bili su Milivoje Milićević i bivši jugoslovenski ministar za inostrane poslove Živadin Jovanović. Ni sastav osnivača Fonda ni neke akcije njemu bliskih organizacija nisu bile po volji petooktobarskim vlastima u Srbiji, pa su ljudi oko Fonda ubrzo optuženi za zloupotrebu njegovih sredstava.

Osnivači Fonda dijaspore bili su: Živadin Jovanović, Dejan Medaković, Irinej Bulović, Borka Vučić, Ratko Marković, Milutin Mrkonjić, Milisav Milenković, Milivoje Pavlović, Dragan Kićanović, Slavko Veinović i Miloje Milićević.

Kritičare je predvodio predsednik Srpskog saveta iz Švedske Nikola Janić, a tadašnji rukovodilac Sektora za dijasporu u Saveznom ministarstvu inostranih poslova Milan Kljajević je izjavljivao da Sabor dijaspore više ne postoji i da su “Živadin Jovanović i prijatelji, da bi ga održali u životu, formirali privatnu organizaciju Savet sabora dijaspore i potom zadržavanjem računa privatizovali i Fond dijaspore za razvoj matice i sva njegova sredstva”.

Tada je predloženo i da se Fond ukine i njegova sredstva prebace na račun Fonda za razvoj SRJ, a naložena je i policijska istraga u Fondu. Izgleda da ta istraga nije dala rezultate, ali savezna vlada je posle tri godine postojanja Fonda utvrdila da on nije bio registrovan u skladu sa zakonom i početkom 2002. donela je rešenje o njegovom brisanju iz registra. Sad je pitanje da li je i ko u ime fonda podneo zahtev za obeštećenje iz stečajne mase.

Za svoga postojanja, Fond je sakupio 12 miliona maraka od čega je pet utrošio na obnovu mosta preko Zapadne Morave, na ulazu u Kruševac; izgradnju mosta “Varadinska duga” u Novom Sadu, obnovu dečjeg odeljenja KBC “Dr Dragiša Mišović” u Beogradu, pomoć Srpskoj pravoslavnoj crkvi, nabavku opreme za dečje odeljenje Ortopedskog instituta “Banjica”, obnovu kasarni Vojske Jugoslavije, izgradnju 52 kilometra puteva u Pomoravlju i Šumadiji...