Opstrukcija tehničke prirode

 Edita Krunić je rođena u Sarajevu. Jugoslaviju je napustila u ranoj mladosti, a od 1971. godine živi u Sjedinjenim Državama, u NJu Xersiju. Diplomirala je na Fakultetu političkih nauka u oblasti međunarodnih odnosa i razvoja međunarodnog marketinga. Magistrirala u Vašingtonu na razvojnoj ekonomiji i političkom marketingu. Poslednjih 15 godina bavi se turizmom. U Kongresu srpskog ujedinjenja ima funkciju potpredsednika; istovremeno je i koordinator grupe za privredne inicijative pri Kongresu. Član je poslovnog saveta iz dijaspore pri Privrednoj komori Srbije i predstavnik saveta za SAD. Jedna je od najangažovanijih predstavnika dijaspore na ekonomskom povezivanju sa maticom i rešavanju prava glasa dijaspore. Razgovaramo o  tim i svim drugim problemima u odnosima dijaspore sa maticom.

Šta je Kongres srpskog ujedinjenja?

- Kongres je osnovan pre 15 godina, od jedne grupe poslovnih ljudi iz dijaspore koji su hteli da pomognu Srbiji privrednim projektima i krupnim investicijama u Srbiju. Nažalost, dogodili su se ratovi, sankcije, tako da se Kongres preorijentisao na širenje istine o događajima u srpskim zemljama. To smo radili po ključnim centrima moći u Americi, prvenstveno u Vašingtonu, NJujorku, Ujedinjenim nacijama, Torontu... širom Amerike i Kanade. Svi smo to radili volonterski jer je Kongres srpskog ujedinjenja volonterska organizacija koja živi od individualnih dobrovoljnih priloga. Mi smo nepolitička organizacija koja se bavi specifičnim projektima. Imamo nekoliko svojih fondacija, a jedan od naših najznačajnijih projekata poslednjih deset godina je širenje istine i stvaranje kontakata sa uticajnim i uglednim Amerikancima u privredi, medijima, intelektualnim krugovima, politici da bismo objasnili šta se u Srbiji dešava.

Koji su vaši zahtevi?

- Mi sada tražimo i prilično smo determinisani i organizovani u tome, prava za dijasporu koja se mogu fokusirati na tri ključne stvari. Prvo je da se dijaspora definiše kroz srpski Ustav kao integralni deo srpskog bića; drugo, da se donese zakon o dijaspori, koji ćemo - ljudi iz dijaspore-pravni stručnjaci i ljudi iz matice zajedno pisati; i treće, da se obrazuje ministarstvo za dijasporu koje će se baviti kulturom, održavanjem srpske kulture i jezika, privrednim projektima, informisanjem u mestima gde živi dijaspora i jednom vrstom lobiranja za dobro Srba i srpstva uopšte; koje će se baviti sprovođenjem zakona o dijaspori. Znači, to su stvari koje mi sada želimo. Mi ćemo učiniti sve što možemo da napravimo pritisak na ovdašnje političare i stranke, da ne mogu ignorisati zahteve četiri miliona Srba koji žive van granica Srbije.

Dokle se stiglo sa pravom glasa? Kada će dijaspora moći na izbore i kako će se to tehnički izvesti?

- Mi o tome razgovaramo već dve godine sa raznim političkim vođama zemlje. Rečeno nam je da postoji mogućnost, da je opstrukcija tehničke prirode, Što znači da dijaspora ne može glasati zato što ne postoji mehanizam, a to uopšte nije tačno. Ako ne možemo sami da osmislimo mehanizme glasanja, onda ih možemo prekopirati od drugih zemalja. Tehnički problem ne postoji, to se može vrlo lako rešiti. Postoji nekoliko načina i predloga. Možemo napraviti svoj pilot-program, možemo uzeti tuđa iskustva, na primer, Hrvatske ili drugih zemalja u okruženju i jednostavno proučiti i prilagoditi srpskim uslovima.

Normalno, postoje tu formalnosti, menjanje izbornog zakona, uspostavljanje tehnologije. Ali je osnovno pitanje političke volje. Mi smo razgovarali sa svim strankama. Svi su se izražavali na razne načine, neko je protiv, nego je za. Jedina stranka koja nas je javno podržala i pokušala u parlamentu da predloži zakon o glasanju dijaspore je Demokratska stranke Srbije i Vojislav Koštunica. Oni nisu jedini koji su pružili podršku, ali oni su jedini koji su učinili više

Možemo li zaključiti da je sa DSS-om najbolja saradnja?

- Mi sarađujemo sa svim patriotskim snagama u Srbiji, bilo da su to stranke ili pokreti. Međutim, kroz naše iskustvo se pokazalo da je DSS najspremnija da sprovede ono što obeća i da se njihovi programi podudaraju sa programima dijaspore. Oni su proučili našu platformu i potpuno se slažu sa njom. Obećali su da će, kada se formira nova vlada, maksimalno učiniti sve da se ispuni ta platforma.

Gde je najveća koncentracija naših ljudi u svetu?

- Beč, Čikago, Toronto... U tim gradovima je veći broj Srba nego u nekim gradovima ovde. Za Čikago se kaže da je najveći srpski grad u svetu posle Beograda. On ima preko trista hiljada Srba. Isto tako veliku koncentraciju ima Beč.

Da li je dijaspora jedinstvena?

- Postoje razne organizacije u dijaspori. Svaka od njih ima svoj program, način rada i svoje članove. Veoma je važno da se ujedinimo. S kojim pravom možemo da tražimo da političari budu složni i ujedinjeni ako mi ne pokažemo isto. Kongres srpskog ujedinjenja ima svake godine konvenciju u drugom gradu. Mi smo prošle godine na konvenciju u Čikagu pozvali predstavnike i predsednike druge dve najjače organizacije, a to je Srpska narodna odbrana, čiji je predsednik Slavko Panović iz Čikaga, i Srpski narodni savez. Oni su došli i tada se odlučilo uz blagoslov naše Crkve da se formira jedna nova organizacija koja će se zvati Srpsko-američki kongres. Razlog za osnivanje te nove organizacije je upravo da se Srbi ujedine oko ključnih pitanja i da nastupe sa jednim glasom u centrima moći kao što je Vašington, Brisel, Beč. Svi želimo dobro Srbiji i Srbima u svetu, samo je pristup različit.

Međutim, srpsko-američki kongres je jedna kišobran organizacija, ili savez udruženja. Naša ideja je bila da taj koncept primenimo u Evropi i mi smo savetovali evropsku dijasporu da tako nešto organizuje. To je jedan od razloga zašto smo prošle godine otvorili kancelariju u Beču, dali smo model organizacije. Srbi u Evropi su tako i shvatili, počeli su da rade na ujedinjenju, formirana je jedna organizacija koja se zove Evropski srpski kongres. Međutim, nisu uspeli da se ujedine, jer postoji veoma mnogo razlika. Nažalost, zaboravlja se da svi radimo za istu stvar, za dobro Srba i Srbije i da te naše razlike treba da se ostave po strani. Da imamo vrlo fokusirani cilj. Niko se ne protivi našem programu za prava dijaspore. Niko nije protiv toga da dijaspora može i treba da pomogne u oporavku Srbije.

Kakva je saradnja sa Srpskom pravoslavnom crkvom?

- U svetu postoji 21 eparhija, što je mnogo više nego u samoj Srbiji. U mnogim mestima u dijaspori crkve su posećenije nego u Srbiji. Srpska pravoslavna crkva okuplja dijasporu. Crkva nas je održala da ne izgubimo identitet, puno je pomagala novodošlima. Tu se ljudi susreću, druže, održavaju veze, organizuju se škole, folklorne grupe, tako da je to centar oko koga se svi okupljaju.

Bilo je nekih nesporazuma između Ustavne komisije i dijaspore. Vaša organizacija je izdala saopštenje da se ograđuje i prekida saradnju.

- Mi smo tražili da naš tim eksperata iz dijaspore, dva pravna stručnjaka iz Evrope i dva iz Amerike, uđu u tim za pisanje ustava. I kad je predlog iznet na komisiji, svi su ga podržali, i Vladan Batić. On i ja smo gostovali u jednoj radio-emisiji gde je on podržao da dijaspora učestvuje u svim institucijama, pa i pisanju ustava. Ja sam poslala pismo i pozdravila stav, apelovala sam da ne ostane samo na rečima, već da se dijaspora aktivno uključi u izradu ustava. Međutim, gospodin Batić nije odgovorio ni na to pismo niti je bilo šta učinio. Mi smo shvatili da ta komisija neće doneti ustav, da neće uspeti da ga napiše. Zato smo odlučili da sačekamo do sledećih parlamentarnih izbora, dok se ne formira nova vlada, da bi se krenulo ispočetka. A svakako planiramo da učestvujemo u radu na ustavu. Dakle, da delimo i sudbinu i obaveze sa maticom.

Važno je da se kaže da dijaspora ne insistira ni na kakvim privilegijama. Mi tražimo prava, ali smo svesni da ta prava donose i obaveze.

U štampi je objavljen podatak da je dijaspora uložila kroz donacije i razne vidove pomoći više od milijardu evra. Koliko se matica materijalno oslanja na dijasporu, a koliko dijaspora može da pomogne?

- Ne može se zanemariti pomoć koju je dijaspora slala rođacima, prijateljima, jer svako je iz dijaspore slao svojima. Kako bi Srbija u kriznim godinama živela? Jedna milijarda je premala cifra. Veliki srpski dobrotvor iz Čikaga Branko Tupanjac izneo je jedan podatak od sedam milijardi dolara. Mislim da je to realnije. On je veoma ozbiljan poslovni čovek i tu sumu treba shvatiti ozbiljno. Mnogo je značajnije da dijaspora može da utiče na ekonomsku revitalizaciju Srbije. Da se ne svede na pomoć porodici i prijateljima. To je bilo i biće i dalje. Ali i da dijaspora organizovano učestvuje u privredi Srbije kroz investicije, zajedničke projekte i kroz privatizaciju. Oko privatizacije je bilo dosta problema. Nažalost, to nije naša vrsta privatizacije, već oni rade po nekoj svojoj zamisli. Tu bi dijaspora i iskustva drugih zemalja mogli da pomognu. Mi znamo kako se vrši privatizacija a da se ne opljačka ni zemlja ni narod. Jedan tim mladih bankara iz NJujorka koji se bave investicijama, koji su radili i u drugim zemljama, svoju ekspertizu ponudili su besplatno. Ministarstvo za privatizaciju ih je odbilo. Ignorisalo! To što se kaže da je privatizacija bila transparentna, uopšte nije tačno. I da je svako mogao da učestvuje, takođe nije tačno. Čak je bilo jako teško doći do informacija i kad god smo pitali kako da saznamo da li se neko preduzeće privatizuje, odgovarali su: imate sve informacije na našem veb sajtu. A taj veb sajt je jako komplikovan i veoma nefunkcionalan, a često piše da ne radi. Čak zahteva mnogo strpljenja i vremena, a vreme na Zapadu je novac.

Kakvo je vaše iskustvo u Privrednom savetu čiji ste član?

- Srpska privreda je u kolapsu. Tu dijaspora može mnogo da pomogne. Nažalost, to vlada nije shvatala. Mi smo tražili da se naprave podsticajne mere za ulagače iz dijaspore i jedna sprega patriotizma i interesa, što se tiče ulaganja iz dijaspore. Tu je velika prednost. Amerikanac će doći da ulaže u Srbiju i on će ostaviti tu svojih 10 centi bez ikakvih obaveza i emocija. Srbin će doći da uloži dolar, ne deset centi, ali će uraditi mnogo više. On će tu imati kuću i zaposliće mnogo više ljudi. Biće daleko savesniji i korektniji, jer on oseća ovaj narod, govori srpski jezik. A ne dolazi samo da eksploatiše ovu zemlju. Novac koji se zaradi van je teško zarađen i to treba poštovati. Ne treba očekivati da taj novac neko pokloni. Treba stvoriti uslove da Srbi dođu da investiraju, a oni će to uraditi iz patriotizma ali i radi poslovnih interesa.