Isto etničko biće

Srbi iz dijaspore nisu mogli da glasaju u matici ni na ovogodišnjim parlamentarnim izborima. O pravu glasa, ali i svim ostalim problemima i vezama dijaspore i matice, razgovaramo sa potpredsednicom Kongresa srpskog ujedinjenja zaduženom za kulturu Sofijom Škorić, iz Toronta, jednim od osnivača Srpske nacionalne akademije. Kao njen sekretar i naučni radnik, prevodilac i vlasnica izdavačke kuće, Sofija Škorić se bavi prevođenjem i objavljivanjem srpskih pisaca i predstavljanjem naše kulture u svetu. Vodi i novootvorenu kancelariju “Udruženi za Srbiju; Matica i dijaspora” u Beogradu.

Koja je razlika između Kongresa srpskog ujedinjenja i Udruženja za Srbiju?

- Jako je važno da su sada to dve organizacije. Kongres srpskog ujedinjenja se bavio svim kulturnim pitanjima, ljudskim pravima... Kada se nije došlo do rezultata, nekoliko nas sa svih strana sveta, sastalo se i rešilo da počne da deluje politički kao lobi grupa. Zašto? Da je sve to urađeno kako treba, ne bi bilo potrebe za presijom koju će sada ova grupa činiti. I pošto mi imamo iskustva u životu Amerike i Kanade, znamo da političari slušaju glas naroda samo pred izbore. Zato pokušavamo da obučimo srpski narod da vrši pritisak na vaše stranke i želimo da utičemo na javnost i na političke partije. A kada se obrazuje nova vlada, mi ćemo i dalje da lobiramo i da naučimo Srbe kako se lobira: da vrše stalne pritiske i da stalno podsećaju političare šta su obećali u predizbornoj kampanji, uključujući i zahteve dijaspore.

Koliko ima Srba u dijaspori, a koliko Kongres srpskog ujedinjenja ima članova?

- To nije problem prebrojavanja. Sporedno je da li nas ima tri ili četiri miliona. Pitanje je koje generacije prebrojavate. Jer, neke su došle početkom prošlog veka. Tamo žive četiri generacije. Oni se deklarišu kao Srbi, jer su pravoslavci, idu u srpsku crkvu. Neki su zadržali jezik, neki nisu. Da li ćemo njih da prebrojavamo ili ne? Drugo, u poslednjih deset godina naša emigracija se utrostručila, mi sada imamo jako veliki broj mladog sveta. Nekada je išla sirotinja, a danas imamo pojavu da je Srbija izvezla ogroman broj mladih stručnjaka, genetski zdravih, ambicioznih, vrednih ljudi. Mi u Kanadi imamo sada oko dvesta hiljada Srba, a pre deset godina bilo nas je oko osamdeset do sto hiljada najviše. Znači, nije pitanje prebrojavanja. Ovde stalno nešto prebrojavaju. Pitanje je jednog zdravog odnosa i, naravno, zakonodavstva. Nijedna zemlja koja ima malo pameti ne odbacuje veliki deo svoga roda. Naravno, može da se sarađuje i u oblasti kulture i ekonomije, što je dobrodošlo prevashodno matici.

Mi nećemo da budemo odbačeni od svoje nacije. Ne želimo da se asimilujemo u prvoj generaciji u novim zemljama. Ako ostajemo u adoptiranim zemljama, želimo da zadržimo dvojno državljanstvo. Treba da imamo pravo glasa, da učestvujemo aktivno i da pomažemo. Naravno, da imamo ne samo prava, nego i obaveze. Mi smo te obaveze do sada ispunjavali kao svoju moralnu dužnost, ali bi bilo dobro i pametno da se ova zemlja ugleda na druge demokratske zemlje gde su odnosi matice i dijaspore odavno harmonični na obostrano zadovoljstvo i korist. Samo udruženi možemo da budemo jaki, da pomognemo Srbiji i da je predstavljamo pred svetom. Mi koji se trudimo u dijaspori da stvari promenimo, nailazimo na velike otpore zato što nema saradnje sa maticom. To je pogubno za ovu zemlju. Kao neko ko se bavi stalno srpskom kulturom, ja želim da kažem da smo mi deo ovog naroda, isto etničko biće. Ne smemo dozvoliti da nam se ovoliki svet vrlo brzo odrodi. To je glavna poruka.

Koliko su Srbi u Kanadi obavešteni o stanju u Srbiji?

- Preko internacionalnih medija, pratimo sve što se odigrava na svetskoj sceni, šta se o nama piše u raznim novinama i šta se piše u naučnom svetu. I reagujemo angažujući naše naučnike, prijatelje, novinare i u tome smo nekad uspešni, a nekad, zavisno od situacije, nismo. Hoću da kažem da smo mi obavešteniji o svetskoj situaciji, trendovima i mogućnostima koje se otvaraju za Srbiju više nego vaši ljudi ovde, uključujući i političare. A to nije mala stvar. U svetu, ako imate pravu informaciju u pravo vreme, to je dragocenost koju ne može nikakav novac da plati. Mi smo tamo bliži nekim krugovima i protoku informacija koje vama nisu dostupne. Samim tim, obavešteni smo i o događanjima ovde.

Koliko Srba ima u Kanadi?

- U Torontu ima preko šezdeset hiljada, a u Kanadi oko dvesta hiljada.

Kako je organizovana dijaspora i da li unutar nje postoje nesuglasice i frakcije?

- To što mi radimo, naučili smo od drugih naroda i drugih etničkih grupa koje imaju velike dijaspore. Mi imamo veoma bliske kontakte sa grčkom dijasporom, jermenskom, oni su nas u proteklih 12 i više godina pomogli preko humanitarne pomoći, saveta, u Vašingtonu su lobirali za nas. Naučili smo od njih kako se složno radi i cela ova ideja ujedinjavanja nije da se eliminiše neka organizacija a istakne neka druga, nego da se organizuje sve u jedan svetski kongres Srba iz dijaspore i na takvom kongresu bismo bili zajedno sa predstavnicima najviših vlasti iz matice. I takav kongres određuje prioritete na kojima svi zajedno radimo. Primera radi, grčki kongres je odredio pre nekoliko godina, čim su Grci dobili olimpijadu za 2004, da se do olimpijade sve koncentriše - pamet, snaga, novac, da bi olimpijada uspela. Znači, to je zajednički cilj. Posla ima previše, ima za svakoga i svako treba da radi da se ti poslovi, obaveze, energija, usmere na takav način da svako ispunjava ciljeve svoje organizacije, plus da pomogne Srbiji. Mi pozdravljamo svakog patriotu koji radi individualno i svaku patriotsku organizaciju..

Ovde se u poslednjih desetak godina različito tumačio srpski nacionalni interes, njime se dosta manipulisalo. Kako dijaspora vidi srpski nacionalni interes?

- Gospodin Miroslav Đorđević je vrlo lucidno i koncizno rekao: Srpska nacija i srpska država treba da ima mir, da ima red, da ima rad, što znači da treba da bude demokratska, parlamentarna i prosperitetna zemlja. To su naši nacionalni interesi.

Pri tom bih dodala da se mi ne smemo stideti srpstva. To je takođe srpski nacionalni interes. Moramo poštovati i graditi pravoslavnu crkvu, našu istoriju, kulturu i jezik. Srpski nacionalni interes je i saradnja matice i dijaspore.

Šta mislite o ideji za uvođenje ustavne monarhije?

- Jedini pravi način da se to reši je referendum. Kada bi dijaspora imala pravo glasa, onda bi i ona učestvovala na referendumu i svojim glasom takođe opredelila ustavno uređenje. Ne mogu da kažem kakvo je raspoloženje zato što mi u dijaspori imamo više generacija: veoma staru dijasporu, nove generacije... tako da je nemoguće bez pravog naučnog istraživanja to utvrditi. To pre svega treba da odluče ljudi ovde, koji će živeti u takvom ustavnom uređenju.

Kakav je stav dijaspore u pogledu izručenja Hagu?

- Najveći deo ljudi koji živi u dijaspori i koji je preživeo dramu zajedno sa ljudima u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, smatra da je miloševićevski režim upropastio ovu zemlju. Ali, ako je trebalo da mu se sudi, da je to trebalo učiniti zajedno i Izetbegoviću i Tuđmanu, ne može on biti jedini krivac. A drugo, on je krivlji svome narodu nego bilo kome drugom.

Da li se vi pojedinačno osećate optuženi zato što su na primer, optuženi Milošević, Karaxić...?

- U pravu i filozofiji ne postoji takozvana kolektivna krivica. Ja mogu da se stidim nečega, što je neki Srbin učinio neko zlo, kao što se stidim svih ljudskih bića koja krenu na tuđi život, jer svaki čovek je svetinja. Ali naš narod ne može biti kolektivno osuđen. Prema tome, ja ne mogu da se osećam krivom...

Kakvo je raspoloženje u Kanadi prema srpskom narodu sada, posle rata?

- Hrvati su uspeli da naprave portret svoje nacije kao žrtve, a Srba kao agresora. To je uradila ratna propaganda i mi nismo do danas uspeli da to preokrenemo.

Pošto se bavim kulturom, reći ću da je naša kultura nešto sa čime možemo izaći pred svet. Imamo jako puno mladog sveta, izuzetno talentovanog i imamo šta da ponudimo svetu. Nažalost, ova zemlja još uvek ne radi ništa baš na toj kulturnoj osnovi, da bi se predstavila svetu u najboljem svetlu. Ja sam u Kanadi, kada se sve ovo događalo, doživljavala da su mi stari kanadski veterani prilazili i govorili: “Gospođo Škorić, mi znamo ko su Srbi.” To su ljudi koji su obavešteni, koji pamte Prvi i Drugi svetski rat.

Kakva je saradnja na kulturnom planu?

- Ne postoji formalno nikakva saradnja. Ja sam dva puta išla na noge ministru Lečiću i on očigledno nije bio uopšte zainteresovan. Onda smo nastavili onako kako smo godinama radili, i za vreme titoizma i miloševićevizma, i dosizma. Mi imamo svoje veze. Pozivamo pisce, pesnike, istoričare, slikare koji se odazivaju na naše pozive i u tome imamo veliko zadovoljstvo.

Ima li uspeha?

- Kako da ne! Jedno, da se Srbi zbližavaju i pronalaze zajednički jezik; drugo, da uživamo u svojim talentima. Kad god imamo mogućnosti, mi svoje izuzetne ljude iz bilo kog domena umetnosti predstavljamo svetu i na taj način otvaramo našim umetnicima vrata u svet.

Sa kojim režimom ste imali najmanje problema?

- Ja sam imala jako mnogo problema za vreme Titove vladavine. Svi su konzulati i ambasade bili u službi špijunaže i sa zadatkom da ocrne srpsku naciju. Za vreme Miloševića, napravljen je jedan pomak tako što je nekim ljudima dozvolio da se vrate u zemlju; recimo, princezi Jelisaveti. Obraćao se jezikom nacionalizma i probudio u nama patriotizam i želju da pomognemo svojoj zemlji. Kada smo se svi razočarali zbog onog što je učinio, nastavili smo, ipak, da šaljemo humanitarnu pomoć svom narodu. I to nikako ne treba tumačiti da je srpska dijaspora pomagala Miloševića. Mi nismo imali srca da otkažemo pomoć, jer je to pomoć svom narodu. LJudi iz dijaspore su pomogli da dođe do udruživanja opozicije koja je smenila Miloševića. Imali smo jako mnogo nada, imamo ih i dalje. Urađeno je mnogo i bilo bi nepravedno ako bismo sada rekli da za ove tri godine nije ništa urađeno. Ovde su bile novčanice od milion dinara, prazne radnje, nije bilo mleka, hleba. Mladi ljudi su ginuli. To više nije tako.

Ali, naravno, mora mnogo više da se radi i mora da bude zakona po kome niko neće moći u politiku i na odgovorna mesta a da nije odgovoran prema narodu. Ne sme se dozvoliti da pogreši. Da postoji zakon, kontrola, da političari ne mogu da budu na ministarskim foteljama da bi se bogatili.