Malo rukah, malena i snaga

Da nije nove generacije srpskih elektroničara, koji su okupirali Kanadu, Novi Zeland, SAD i otvorili na desetine elektronskih srpskih stanica, čovek koji gleda ostale naše medije u dijaspori, pomislio bi da se još nalazimo u 1950. godini. Ovaj utisak pojačava činjenica istraživača iz beogradskog udruženja “Mediaspora”, koja kazuje da se srpski štampani mediji u rasejanju gase, radio i TV stanice stagniraju, a sajtovi napreduju.

Srbi se mogu pohvaliti bogatom istorijom pisane i štampane reči u dijaspori, ali ne mogu danas da kažu da imaju razvijenu informativnu mrežu u raseljenom svetu.

U dijaspori živi 2,5 miliona Srba, u devedesetak država i na svih pet kontinenata. Oni su zavisno od statusa zemlje domaćina, podeljeni na iseljenike, gastarbajtere i manjince. Kako su se Srbi selili u tuđinu u šest velikih talasa, tako je svaki od njih imao svoju fazu razvoja ili stagnacije srpskih medija. Od tih šest perioda srpskih medija u dijaspori, za formiranje patriotske svesti, srpske kulture i informisanosti, najznačajniji su prvi, i ovaj poslednji iseljenički talas. Jer, srpska štampa, koja je rođena u dijaspori, vremenom je stvorila uslove za razvoj srpskih elektronskih medija.

Istorija srpske štampe počinje izdavanjem časopisa “Slaveno-serbskij magazin” koji je osnovao Zaharije Orfelin. Magazin je štampao Grk Dimitrije Teodosije u Veneciji 1768. godine. A i prvi list na srpskom jeziku objavljen je u Beču 1791. godine kao “Serbskija novini povsednevija”, a kasnije samo “Serbskija novini”. Izdavač i štampar je opet bio Grk, srpski prijatelj Markides Puljo.

U samoj Americi, gde se prvi Srbin, “slepi putnik” Đorđe Šagić uselio pre skoro 200 godina, rođenje srpske štampe obeleženo je izlaskom “Grčko-rusko-slovenskih novina” 1871. godine u San Francisku. Danas u SAD imamo dva ugledna lista koji nastavljaju tu tradiciju pisane reči, a to su “Sloboda”, glasilo Srpske narodne odbrane i “Amerikanski Srbobran”, organ Srpskog nacionalnog saveza. Prvi je proslavio lane 50 godina postojanja, a drugi je već veteran sa 102 godine života.

Međutim, tiraž “Slobode” je manji od 500 primeraka i izdržava ga biznismen Branko Tupanjac. A “Amerikanski Srbobran” ne prelazi tiraž od 1 000 primeraka, i izdržava ga osiguravajuće društvo SNF. NJih uređuju urednici koji pripadaju drugoj iseljeničkoj generaciji Srba. Oba lista se štampaju na srpskom i engleskom jeziku, tako arhaičnim stilom i jednoumnim sadržajem da su neprivlačni za nove iseljenike i pismene ljude. Slični su i drugi listovi, koje izdaje SNO u Kanadi, Australiji ili Engleskoj, kao i malobrojni četnički listovi.

Novopridošli Srbi danas u Čikagu, najvećem srpskom gradu, imaju poluprofesionalni list “Ogledalo”, koji vodi Slavica Petrović, a u Torontu list “Novine”, koji uređuje Mirko Stokanović. Tu su još i vankuverski “Kišobran”, najzapadniji srpski mesečnik i “MI magazin” iz Toronta.

Na Starom kontinetu srpska štampa je oživela tek krajem osamdesetih, kada je došlo do burnih događaja na Kosmetu i kada je stvoren pokret za povratak srpske duhovnosti i državnosti, a posebno kada je izbio građanski rat u SFRJ 1991, u dijaspori. Prve dnevne novine radili su kao posebna izdanja za gastarbajtere velike beogradske kuće “Politika”, “Ekspres Politika” i “Večernje novosti”. A u taj biznis se devedesetih ubacuju “Vesti” iz Frankfurta, koje su dostigle sredinom prošle decenije najveći mogući prodajni tiraž od 65.000 primeraka. Od nedeljnika, najbolji tiraž imao je “Nedeljni telegraf”, koji se, takođe, štampao i distribuirao po dijaspori iz Nemačke.

Na petom kontinetu čast srpskog novinarstva brane već desetak godina “Glas srpski” Đorđa Marinkovića iz Melburna, i grčko izdanje “Novosti” na srpskom iz Sidneja. Valja naglasiti da se štampanjem srpskih časopisa bave i braća Rade i Stevan Radovanov, čelnici Srpskog kluba u Kanberi, Nikola Janić i Srpski savez iz Švedske, koji izdaju “Srpski glas” i “Korene”. Bilten Kongresa srpskog ujedinjenja izlazi redovno u San Francisku i Beogradu kao glasilo ove srpske asocijacije. A list rumunskih Srba “Naša reč”, koji je osnovan 1989. godine zvanični je zastupnik Demokratskog saveza Srba i Karaševaka u Rumuniji. Peca Petrović, novinar “Politike”, kao privatni urednik u Češkoj već godinu dana štampa i distribuira mesečnik “Puls Srba”. Tiraži, a i uticaj svih ovih izdanja na srpsko javno mnjenje su nepoznati.

Svoje prve radio i TV programe raseljeni Srbi su u dijaspori stvarali ponajviše u okviru državnih etničkih radio i TV stanica. A to je značilo da su emigranti posle Drugog svetskog rata mogli da u zapadnom svetu snimaju svoje etničke programe i emituju ih preko zakupljenih radio i TV kanala. Iako smo ušli u 21. vek, naši radio programi se i dalje ili snimaju na kasete i diskove i emituju vikendom po sat-dva ili se emituju svakodnevno po pet-šest sati. Ta radio praksa traje već, gotovo, 60 godina i ti se programi, uglavnom, ništa nisu promenili. Podjednako su skromni i nemušti kao pre 60 godina, kada su osnovani.

Srpska narodna odbrana ima svoje radio časove u NJujorku, Čikagu, Pitsburgu, Milvokiju, Klivlendu, Los Anđelesu i Torontu. Takve radio časove ima i Srpska pravoslavna crkva u prekookeanskim državama. Poznati urednici tih programa su, na primer, bili pokojni Veroljub Radivojević u Los Anđelesu, Dragan Kresović u Milvokiju, Vojkan Gavrilović i Toma Banjanin u Sidneju, tj. Melburnu i Miša Lazarević u Švedskoj i Bora Dragašević u Torontu.

Poslednjih godina bilo je Srba koji su pokrenuli otvaranje komercijalnih poludnevnih etničkih radio-programa (Sidnej, Čikago, Pariz), ali zbog akutne nestašice novca, ti programi su vrlo često gašeni. Takav program u Čikagu (“Tamo daleko”) vodi Petar Jovanović, “Big radio” pripada Gordani Mitrović iz Doboja, dok “Romski dukat” na srpskom vodi Alija Dalipović. U Beču postoji Informativni privatni srpski radio, u Grčkoj Zvonko Šimunec ima leti radio-program. Većina tih radio-emisija posvećena je folk i pop muzici i da nije priloga o crkvenim svečanostima, srpska kultura bi bila pastorče.

U Čikagu i okolini postoji sedam radio i TV stanica (Nena Radonjić vodi “4S”, a Tamara Vesna “Srpsku televiziju”), koje rade po sistemu “svaka vaška obaška”. Srbi u rasejanju nemaju nijednu celodnevnu radio stanicu i program na srpskom jeziku. Nemaju ni svoj celodnevni ili višečasovni dnevni srpski TV program, iako je ovo vek elektronike i kompjutera. Poljaci, na primer, u Čikagu imaju pet celodnevnih radio-programa, a Meksikanci u SAD imaju četiri TV kanala. Sima Birač, vlasnik 12 radio kanala za srpske programe tvrdi da Srbi nemaju ni volju, ni para da naprave jedan jedinstveni američki radio-program.

Udruženje “Mediaspora” je utvrdilo da u dijaspori danas ima 125 srpskih medija sa 325 novinara. U Americi, na primer, ima 29 registrovanih medija na srpskom sa 130 novinara, u Nemačkoj, 13 medija i 27 novinara; u Austriji 11 medija i 19 novinara. Dok ih je, na primer, u Italiji najmanje - tri medija i pet novinara.

Štampani srpski mediji u dijaspori imaju tiraž od preko 300 000 primeraka mesečno, što potvrđuje izreku da Srbi malo čitaju, a ipak sve znaju. Radio časovi na srpskom jeziku emituju u proseku 14 sati programa nedeljno, a TV stanice samo sedam sati programa nedeljno. Elektronska izdanja Interneta na srpskom su zastupljena sa 24 sata dnevno na svim kontinentima. Više od polovine urednika i novinara u srpskim medijima u inostranstvu ima više ili visoko obrazovanje. Dakle, imaju znanje, ali nemaju novac, medijsku moć i medijski uticaj, ni na srpsku koloniju, a još manje na vlast i medije zemalja-domaćina.

Svi srpski mediji imaju, uglavnom, tanak informativni i prebogat muzički program, jer nikada nisu uspeli da angažuju velike medijske profesionalce. Jedan srpski doktor novinarstva mlađe generacije, koji radi danas u Si-En-En-u, bio je novinar u Čikagu, u jednom srpskom radiju za platu od samo 100 dolara nedeljno. Dok je drugi nagrađivani radio-novinar, napustio Australiju, jer ga tamošnji Srbi nisu prihvatili kao profesionalca. I na srpskim medijima se vidi pravi mentalitet Srba, koji se odslikava u činjenici da su Srbi kao pojedinci sjajni kreatori i organizatori, a kao kolektiv očajno loši.

Ta nacionalna osobina je, zahvaljujući mladim intelektualcima koji su naselili zapadni svet, i doprinela naglom razvoju kompjuterske informativne mreže. Drugi razlog su, naravno, i male investicije koje su potrebne za otvaranje srpskih sajtova u dijaspori. Svakako najposećeniji sajtovi su “Serbiankafe” iz Kanade, “Istina u medijima” Boba Đurđevića iz Arizone, “Serbianna” iz Detroita, “SUC” iz San Franciska i Ujedinjena srpska dijaspora u Švedskoj.

Mladi srpski iseljenici, njih oko 300.000, u zapadni svet među naše emigrante doneli su nove navike i faktički opismenili staru emigraciju. U medijskom smislu stara emigracija je ostala zatvorena u svom političko-ideološkom getu, dok je nova generacija pokušala da srpsku dijasporu pretvori u globalno selo. Ta bitka među generacijama i u medijima danas traje, i sva je prilika da će mlađi i školovaniji da pobede. Tek kada dođe do kompletne smene generacija u rasejanju, i ostali mediji, štampa, radio i televizija krenuće uzlaznom linijom.

# Marko LopuŠina, autor knjige “Svi Srbi sveta”