Braća po maćehi

Predsednik Upravnog odbora Kongresa srpskog ujedinjenja u Americi Majkl Đorđević je, u novembru, najavio aktivno uključivanje dijaspore u predizbornu kampanju i podršku onim političkim opcijama u Srbiji koje su obećale da će se izboriti za glasačko pravo, državljanstvo Srba van Srbije, za osnivanje ministarstva za dijasporu... Sa čovekom iz dijaspore na čelu tog ministarstva, naglasio je biznismen Đorđević.

Na prvom mestu, podršku dijaspore zaslužili su DSS i Otpor.

“Vojislav Koštunica je prvi u pola veka prepoznao dijasporu na državnički način”, kazao je tad Majkl Đorđević. Ali i to da bi podrška određenoj političkoj stranci donela “7 odsto glasova iz neopredeljenog dela biračkog tela” i to “na osnovu poverenja” koje Srbi u matici imaju u Srbe u rasejanju.

- Nisu bitne reči, bitna su dela - kaže za NIN dr Aleksandar Popović, potpredsednik Demokratske stranke Srbije - i u životu i u politici. Sada mnogi potenciraju to pitanje dijaspore, a jedino je Demokratska stranka Srbije, početkom 2003, predala Skupštini Predlog o izmenama Zakona o izboru narodnih poslanika kojim se našim državljanima u inostranstvu daje realno pravo glasa, odnosno omogućava im se glasanje u diplomatsko-konzularnim predstavništvima naše zemlje u inostranstvu, i ne moraju da radi ostvarivanja svog biračkog prava dolaze u zemlju. Takođe smo predložili Skupštini Srbije i druga dva zakona koja su od značaja za dijasporu: Zakon o denacionalizaciji i Zakon o rehabilitaciji. Nažalost, gospođa Nataša Mićić nikada te, kao ni mnogo drugih zakona koje je DSS predavao u skupštinsku proceduru, nije stavila na dnevni red. Mnogi se sada zaklinju u dijasporu, a mi smo nešto pokušali da uradimo, za razliku od nekadašnje većine u parlamentu koja nije pokazala ni minimum dobre volje, a to je barem stavljanje predloga spomenutih akata na dnevni red. Mi ne vidimo ljude iz dijaspore samo kao ekonomski potencijal za Srbiju, to nam je poslednje na pameti. Želimo da ih uključimo u politički život Srbije, s jedne strane, i želimo da im pomognemo, s druge strane.

Kakva je pomoć Srbima u rasejanju potrebna od matice?

- Primera radi, pre 2000. godine postojale su besplatne studije i besplatan smeštaj u studentskim domovima za srpske studente iz Rumunije. Postojali su besplatni tečajevi za učitelje srpskog jezika u rumunskim školama. Svega toga danas nema. Matica mora da pomogne sprečavanje asimilacije Srba u sredinama u kojima žive i rade. Treba da radimo na tome da nas bude što više. A ne samo da te ljude jurimo kad nam treba novac.

A ova država se ne može pohvaliti dobrom ekonomskom situacijom da bi bila sposobna za značajniju pomoć Srbima u rasejanju...

- Naravno, ali postoji ono što može da se uradi i što nije naročito skupo i zahtevno. Primera radi, zar ne možemo od svake knjige koja se štampa ovde na srpskom, na ćirilici, za koju procenimo da je od značaja za održavanje nacionalne kulture, da odvojimo 15 ili 20 primeraka, bilo da se donese takav zakon ili da ih država otkupi, i pošaljemo u srpske biblioteke koje bismo otvarali tamo gde postoji potreba. To može biti bilo koje izdanje bilo kog srpskog pisca, knjige o našim manastirima, našim umetnicima, našoj istoriji, geografiji. Takve knjige su neophodne posebno drugom i trećem kolenu u dijaspori, deci iz mešovitih brakova...

Koja, uglavnom, ne znaju srpski jezik...

- A onog momenta kad izgube jezik i Crkvu, bez obzira na osećanje koje imaju, teško da se mogu svrstati u naš nacionalni korpus. A naš je cilj, ponavljam, da nas bude što više. Pri tim centrima je, dakle, moguće osnivati i videoteke i fonoteke. Veliki je broj mogućnosti koje nisu skupe i koje ova država može da podnese. Takođe, potreban je jedan jak izvršni organ, možda, ali ne neophodno, u formi ministarstva, koji bi se ozbiljno bavio pitanjem dijaspore.

Proletos je osnovana vladina Agencija za dijasporu...

- Voleo bih da čujem, pre svega od onih koji su je osnovali, gde je njena adresa, koliko ljudi radi u toj agenciji, šta je dosad urađeno i da čujemo od dijaspore šta misli o toj agenciji.

Ono što nam je prvo potrebno jeste jedan ozbiljan popis. Ne znamo koliko ljudi ima u rasejanju, gde su i šta rade. Tu je i pitanje državljanstva. Ova zemlja kao matica mora da pronađe način da fleksibilno ponudi državljanstvo Srbima koji žele da ga imaju. A s obzirom na to da postoji velika razjedinjenost srpske dijaspore u velikom broju zemalja, država mora da nađe način da se te rane koje postoje, delimično, ali samo delimično, izazvane crkvenim raskolom svojevremeno - zaleče. Mali broj Srba kada je dobro organizovan i kada ima cilj može mnogo toga da uradi. Pravi primer je Srpski kulturni klub u Luksemburgu. Reč je o ne mnogo bogatim ljudima, koji su uspeli da urade mnogo toga na promociji srpske kulture i umetnosti, u krajnjoj liniji i srpske političke scene u Luksemburgu.

U eventualnom ministarstvu za dijasporu sedeli bi upravo ljudi iz dijaspore?

- Nije neophodno. Tu treba da sede ljudi koji će najbolje da odrade posao, potpuno je svejedno da li su iz matice ili dijaspore.

Dijaspori nije svejedno, jer ne prašta postpetooktobarskoj vlasti što nije ostavarila ideju o nestranačkim ekspertskim timovima iz rasejanja. S druge strane, kada su neki eksperti iz dijaspore došli u Srbiju, i bili uključeni u politički život i izvršnu vlast, nije bila retkost čuti: “Šta će nama stručnjaci sa strane, kao da mi nemamo ljude koji su se ovde školovali i živeli...” Nešto slično je rekao i Vojislav Koštunica u prošlogodišnjoj predsedničkoj kampanji, što je posle dugo analizirala srpska javnost.

- Opet kažem, važno je da u svakom nivou vlasti budu najbolji ljudi. Ako se trudimo da ne pravimo podelu između ljudi u dijaspori i matici, ako se trudimo da nema nikakve diskriminacije, onda ne može da postoji ni reverzna diskriminacija. Dakle, ne možemo da kažemo da u nekom izvršnom organu moraju da sede isključivo ljudi iz dijaspore. Ovo je naša zajednička kuća i svako ko hoće da doprinese da ona izgleda lepo i pristojno - dobrodošao je. LJudi treba da se rangiraju po objektivnim kriterijumima i po onome što su u stanju da urade.

Postoji mnogo njih koji se nazivaju ekspertima i ovde i u dijaspori a realno nisu neki naročiti stručnjaci. Postoje i ljudi koji hoće da dođu ovde da bi imali još jedan red u svojoj biografiji, pa će onda otići dalje - takvi nam ne trebaju. Vi i ja ćemo nastaviti ovde da živimo i nakon sledeće vlade, a oni koji lete sa cveta na cvet, oni će otići odavde i neće osećati plodove svog rada, bio on dobar ili loš. To je već neodgovornost. Imali ste i kreiranje jedne atmosfere u javnosti, da maltene svako ko dođe iz inostranstva je veliki ekspert i sveznalica, a ljudi koji su ovde ne znaju apsolutno ništa. A nije tako. Dakle, ja sam govorio o realnim kriterijumima i o najboljim ljudima, gde god da su. Ako se borimo protiv neke vrste segregacije koja postoji, ako se borimo za apsolutnu ravnopravnost u kući koja mora da bude otvorena za sve, hajde da to onda bude u svakoj oblasti. I neka svuda najbolji ljudi po realnim kriterijumima budu na pravom mestu.

Kakve je prirode ta podrška srpske dijaspore DSS-u o kojoj je govorio Majkl Đorđević mesec i po dana pred izbore?

- Ta podrška je načelna. Nije DSS ni na jedan način menjao svoj program niti može da ga menja. Taj program usvaja partijska skupština koja je bila ove godine. Jednostavno, mi imamo podršku zbog onog za šta smo se zalagali i za šta se zalažemo. Ali, za razliku od drugih, mi se ne setimo dijaspore od izbora do izbora. Mi smo, kao što sam rekao, probali nešto da uradimo, i nastojaćemo da realizujemo naše ciljeve koji se tiču uključivanja dijaspore u život matice i dalje.

Podrška srpske dijaspore DSS-u, dakle, nije materijalna?

- U principu ne. Naša stranka nije interesna grupa dijaspore. Mi želimo da te ljude uključimo u život u Srbiji. Ne samo u ekonomski, već i u politički život. Želimo da matica pomogne Srbima u rasejanju, a ne da bude kao maćeha koja ih se seti samo kad treba da daju novac.

A šta kažete na komentare da je HDZ pobedio na izborima u Hrvatskoj zahvaljujući upravo hrvatskoj dijaspori?

- To je netačno. Pogledajte rezultate izbora u izbornim jedinicama u Hrvatskoj, bez dijaspore i bez manjinskih lista. HDZ jeste pobedio i u dijaspori, ali je pobedio i u svim izbornim jedinicama u Hrvatskoj, osim jedne. U krajnjoj liniji, pravo je pitanje da li svi naši državljani imaju ili treba da imaju ista prava. Na kraju, dijaspora je tu samo deo problema. Kada govorimo o biračkom pravu, mi govorimo i o ljudima u zatvorima, u bolnicama, staračkim domovima, ljudima koji su zbog prirode svog posla van mesta stanovanja na dan kada su izbori.

Na koji način bi pitanje biračkog prava bilo usaglašeno sa pitanjem plaćanja poreza? Jer, kakav je interes čoveka koji je poreski obveznik jedne države, npr. SAD da ima pravo glasa u državi u kojoj ne plaća porez, npr. Srbiji? I kakav je interes poreskog obveznika Srbije da o vlasti koja određuje poreze u Srbiji, odlučuje neko ko taj porez ne plaća?

- Da li bi ta teza trebalo da znači da ljudi koji ne plaćaju porez, jer su na primer oslobođeni istog ili su slabog materijalnog stanja, ne treba da glasaju? Ili, ako dijaspora realno ne može da glasa, zbog čega se vojna obaveza primenjuje i na naše državljane u inostranstvu? Ne znam nijednu zemlju koja primenjuje takvu logiku. Ali znam da su zemlje koje su relativno skoro imale izbore, i Bugarska, i Hrvatska, i Rusija, omogućile svojim državljanima biračko pravo. Državljani ovih zemalja su mogli da glasaju u diplomatsko-konzularnim predstavništvima. Francuzi imaju isto pravo. Uostalom, mi ovde govorimo o operacionalizaciji, o realnom ostvarivanju jednog prava koje nije zakonski sporno.