Velika, a neispoljena snaga

Prema austrijskom popisu iz leta 2001, ukupan broj državljana tadašnje SRJ sa “pravom boravka i rada” u ovoj zemlji nije manji od 155 hiljada. Dodaju li se tome i građani koji se nisu odrekli državljanstva RS, odnosno BiH, oko 50 hiljada onih sa naših prostora što su minulih decenija uzeli austrijsko državljanstvo, studentska populacija i više hiljada “ilegalaca”, sasvim je održiva procena o postojanju četvrt miliona ljudi srpske nacionalnosti u alpskoj republici. U odnosu na ukupan broj stanovnika (8 miliona) Austrija je nesumnjivo “najsrpskija” zemlja izvan Srbije, a Beč najveći srpski grad posle Beograda.

Motivi za dolazak u ovu, Srbiji najbližu zapadnu zemlju, jesu različiti i menjali su se pod talasima kriza koje su zapljuskivale domovinu. Tražilo se ono čega kod kuće nema. Ranih šezdesetih u potrazi za radnim mestom došle su hiljade ljudi i relativno lako našli posao u građevinarstvu, komunalnim i uslužnim delatnostima. osamdesetih krenuo je talas poslovnih ljudi u potrazi za profitom, a devedesetih kolone što dobrovoljnih, što prisilnih izbeglica zabrinutih za sopstvene slobode i živote. Kao ekonomski prosperitetna i etnički tolerantna zemlja, Austrija ih je gotovo sve uspešno apsorbovala, a drugu i treću generaciju ovde rođenih uveliko i asimilovala. Raspad nekadašnje velike Jugoslavije delovao je traumatski na organizacije zajedničke dijaspore i naterao deo ljudi na zatvaranje u nacionalno odvojene klubove i zajednice, a većinu na pasivizaciju, povlačenje u porodične okvire i život pod geslom “gledaj svoja posla”. Relativno mali odziv na takozvane manifestacije dijaspore može se objasniti činjenicom da im je otadžbina i rodna kuća nadohvat ruke, pa ne boluju od one vrste čežnje poput prekookeanskih Srba. Granica Srbije je na samo 500 kilometara, a “duševno” još mnogo bliže otkako je TV Pink ušao na ovdašnju kablovsku mrežu i time praktično u svaku srpsku porodicu.

S druge strane, gotovo deset godina u mengelama između gromoglasnog Miloševićevog patriotizma i talasa medijske i komšijske omraze prema svemu što se zove srpsko, našim ljudima nije bilo lako da sačuvaju svoj lični i porodični mir, radno mesto, socijalne kontakte... U svakom slučaju, uz neke opisane specifičnosti, današnja populacija srpske dijaspore odražava u sebi različite periode i motive doseljavanja, kao i različite obrazovne profile i ambicije doseljenih. Time se u velikoj meri može objasniti nemoguća misija, nalik Sizifovom poslu, da se srpska dijaspora sabere, organizuje, progovori približno jednim glasom, što bi joj - s obzirom na brojnost - dalo neospornu snagu da se izbori za svoj bolji socijalni i kulturni položaj, pa i veći posredni politički uticaj u Austriji. Simptomatično je, na primer, da na poslednjim komunalnim izborima u Beču, uprkos impoznatnom srpskom glasačkom telu, nije prošao nijedan kandidat Srbin, dok je turska zajednica, iako brojno manja, znatno doprinela izboru svog predstavnika u bečki parlament.

Sve u svemu, na piramidi austrijskog uspeha nema visoko pozicioniranih Srba. U biznisu - nijednog, sem ako nije, iz nekih razloga, promenio ime. U politici, jedino donekle značajnije ime jeste Anica Macka-Dojder, član gradskog parlamenta Beča na listi Socijalističke partije. Imena koja se ovde sa poštovanjem izgovaraju uglavnom pripadaju kulturnom miljeu: arhitekta Bogdan Bogdanović, pisac Milo Dor, profesor Zoran Konstantinović, dirigent Dušan Miladinović, član Bečke opere Dušan Simić, pijanistkinje Nataša Veljković i Jasminka Stančul, nekadašnja operska diva Olivera Miljaković. Sledi duga kolona mladih koji tek treba da zasluže mesto na rang-listama. Jedini čovek sa naših prostora koji se može nazvati zvezdom u austrijskim nacionalnim razmerama jeste kompozitor Silvester Leval, rodom iz Subotice, kome je nova vlast u otadžbini - posle 30 godina uspešne svetske karijere - dala pasoš nove SCG. NJegov mjuzikl “Elizabet” već deset godina ne silazi sa najpoznatijih pozorišnih scena u svetu.

Jedini kolektivno i dugoročno osvojeni prostor za srpsku zajednicu jesu klubovi udruženi u pokrajinske zajednice i Savez srpskih zajednica Austrije. Na papiru ih ima 56, ali ne rade svi sa jednakom istrajnošću i uspehom. Shodno austrijskom zakonu registrovani su kao kulturno-sportska udruženja (Verein). Žive od dotacija Saveza sindikata i Radničke komore i od klupske aktivnosti. Tradicionalno se bave sportom, folklorom, kulinarstvom, i zajednički organizuju po jednom godišnje Smotru svesrpskog stvaralaštva, Radničko-sportske ige i Kviz znanja za našu decu, učenike u austrijskim školama. Bez obzira na to što ovaj oblik organizovanja dijaspore, ne na papiru već u smislu aktivnog učešća, okuplja maksimalno 20-30 000 naših građana i što je njegov ograničeni kulturni obrazac neprivlačan za ljude šireg obrazovanja i interesovanja, aktivisti u klubovima i zajednicama nose neospornu zaslugu za negovanje srpske kulture, jezika, vere i tradicija zemlje i zavičaja iz kojeg potiču. Ključne poluge u najvećoj Bečkoj zajednici i Savezu srpskih zajednica drže dva bosanska Srbina - Mićo Đekić i Trivun Stanić. Za njihovog mandata, začetog još u vreme Miloševića, a neograničenog u smislu trajanja, došlo je do mnogih unutrašnjih trvenja što je za jednu od posledica imalo istupanje pet klubova u Beču i devet u Voralbergu iz svojih pokrajinskih zajednica i prekida saradnje sa Savezom.

Mnogo praznog prostora u organizovanom delovanju dijaspore trebalo je da popuni osnivanje drugih udruženja i organizacija kao što su: Humanitas, Srpski centar, Klub privrednika, Austrijsko-jugoslovensko društvo, Udruženje austrijsko-jugoslovenske solidarnosti, Klub srpskih studenata, ogranak Kongresa srpskog ujedinjenja, Srpski forum. Većinom su to bili manje-više otvoreni prekogranični izdanci patriotsko-populističke provenijencije Slobodana Miloševića, a u manjini upravo njihova građansko-demokratska protivteža. Većina je odumrla prirodnom smrću iako se još vodi među živima. Neke od organizacija deluju otvoreno na programu komunističke, rojalističke, četničke ideologije ili stranačkih programa, što samo upotpunjuje sliku o šarolikosti tog socijalno-političkog kaleidoskopa naše dijaspore, zapravo njene glasne manjine, dok bi mišljenje ćuteće većine moglo da utvrdi samo obimno i nepristrasno istraživanje, koga nema na vidiku.

Posle oktobarskih događaja 2000. i obaranja Miloševića, ambasada SRJ (sada SCG) u, razumljivo, novom sastavu, poslala je dijaspori poruku saradnje, uzajamnog poštovanja i zajedničkog rada na jačanju veza matice i dijaspore. Ta poruka bila je praćena razumnim očekivanjem da će naši građani u Austriji shvatiti značaj i dubinu promena u zemlji posle decenija nacionalne tragedije i u osnovi, bez obzira na političke razlike, tu saradnju podržati. Istovremeno, tadašnja savezna vlada i Ministarstvo spoljnih poslova naložili su nam da uložimo sav mogući trud, stručni i ljudski potencijal u realizaciju novog koncepta odnosa matice i dijaspore. Ukratko, trebalo je zajedno sa svim oblicima organizovanja dijaspore i uglednim pojedincima raditi na osnivanju skupštine naše dijaspore u Austriji, koja bi demokratski, pošteno definisala i proširila delokrug rada, izabrala neophodne organe i svog predstavnika u centralni savet dijaspore sa sedištem u Beogradu. Ambasada je mesecima, uz logističku podršku (prostorije, komunikacije) predlozima za raspravu o načinu izbora, statutu i slično, pokušavala da pokrene ljude na akciju, podvlačeći da je to njihova skupština, njihov interes, njihovo neprikosnoveno pravo na odlučivanje i izbore. Dobra namera nije ostvarena iz više razloga. S jedne strane, država je - pritisnuta unutrašnjim problemima - vrlo brzo digla ruke od novozamišljenog saveta dijaspore i ostavila svoje diplomatske predstavnike bez preko potrebne, višestruke podrške. S druge strane, u nasleđenoj i zatečenoj “rukovodećoj strukturi” dijaspore bilo je suviše otpora promenama, odnosno straha od gubljenja nekakvih pozicija, kamufliranih neprestanim odbacivanjem svakog novog predloga koji bi stvari pomerio sa mrtve tačke. Oni koji su na kraju puta bili viđeni da se spoje i udruže u najboljoj volji - država i dijaspora, odustali su od toga do nekih boljih vremena.

Do koje mere je ostvarivanje te ideje zapravo bilo nemoguće, pokazuje jedan koliko trivijalan i prostački, toliko i obeshrabrujući događaj. Na dan ubistva srpskog premijera Zorana Đinđića i na vest o njegovoj smrti, u Bečkoj zajednici klubova otvoren je šampanjac u prisustvu predsednika i grupe “istaknutih članova”. U tom teškom trenutku za Srbiju, ambasada je objavila saopštenje u kome oštro osuđuje takvo neljudsko i nehrišćansko ponašanje, izražavajući nadu da će se počinioci barem izviniti zbog tog skandala, a ostali distancirati od takvog gesta političke mržnje. Umesto toga, ne proveravajući stvarno raspoloženje svog članstva, Predsedništvo zajednice je objavilo “zamrzavanje odnosa” sa ambasadom, optužujući je za političko arbitriranje. Ta mala grupa ljudi, potom u ime cele dijaspore od 250 hiljada duša, piše pismo raznim rukovodiocima u Beogradu, sa zahtevom za smenu ambasadora koji, po njihovom mišljenju, radi protiv interesa dijaspore. To je samo jedan od detalja koji ilustruje način izražavanja političkog mišljenja, u svakom slučaju nepoznat u socijalnom i političkom miljeu sredine u kojoj dijaspori živi.

Našoj javnosti je, nažalost, samo delimično poznato šta je sve ambasada učinila za bolji i sadržajniji odnos matice i dijaspore, naročito u oblasti kulture, informisanja i humanitarnog rada, samostalno ili u saradnji sa dijasporom i institucijama u zemlji. Od mnogih izložbi pominjemo one najreprezentativnije: “Srpska knjiga u Beču u 18. i 19. veku” i “Vilhelmina-Mina Karadžić”, zatim “Dani Beograda u Beču”, izložba reprezentativne kolekcije slika Narodnog muzeja iz Beograda. U saradnji sa RTS-om predstavljeni su kulturnoistorijski spomenici na Kosovu, snimljeno više emisija o dopunskoj nastavi na maternjem jeziku za našu decu u Austriji i drugim temama. Pokrenuta je akcija evidentiranja i obnavljanja spomenika našim internircima iz Prvog svetskog rata, koji su ostavili svoje živote u austrijskim logorima i kazamatima. Ambasada je uspela da se izbori kod nadležnih austrijskih organa da se oko hiljadu naših studenata na ovdašnjim visokim školama oslobodi plaćanja školarine, čime su ionako tanki porodični budžeti roditelja u domovini rasterećeni za oko 1,5 milion evra. Okupili smo i naše najbolje studente klasične muzike, organizovali njihov koncert i formirali Potporni fond koji bi im olakšao život i učenje.

U organizaciji ambasade održano je više od deset tribina na kojima su našim ljudima govorili ministri, predstavnici privrednih komora i drugi eksperti o zakonodavnim reformama, privatizaciji i mogućnostima investiranja, novim carinskim propisima.

Sedmodnevni festival “Dani novog srpskog filma” uspeli smo da pretvorimo u tradicionalnu manifestaciju koju je do sada posetilo više od pet hiljada gledalaca. Prihod od ulaznica je premašio 21 000 evra i upućen je u zemlju kao pomoć Dečijoj klinici u Tiršovoj, Centru za decu ometenu u razvoju, Domu za napuštenu decu u Somboru, Institutu za majku i dete u Beogradu, siromašnim studentima FDU, dvojici teško obolelih dečaka, a pre nekoliko dana na svečanosti u Centru “Sava” petoro talentovane dece dobilo je iz tih sredstava nove komplete računara. Iz drugih izvora (dva prihvaćena projekta za sredstva UNNJG, humanitarni prijemi) prikupljeno je još 16 000 evra, što je takođe dodeljeno pomenutim korisnicima u otadžbini.

Ako svemu tome dodamo veoma dobru saradnju diplomatskih predstavnika i ambasade sa SPC, redovne kontakte i saradnju sa većinom klubova i zajednica u Austriji, poslednje što bi neko mogao pomisliti, jeste da su odnosi “zamrznuti” kako to neki zlovoljni pojedinci žele da predstave. U svakom slučaju, saradnja bi bila još bogatija i sadržajnija da su uvaženi predlozi ambasade za otvaranje kulturno-informativnog centra u Beču i barem skromne kancelarije Privredne komore.

Sve u svemu, organizaciono i duhovno stanje u dijaspori, pogotovo u Austriji, uveliko je ogledalo prilika u zemlji. Naši ljudi u ovoj nekada komšijskoj zemlji s pravom očekuju stabilizaciju prilika posle decembarskih izbora u Srbiji, dalji napredak nesumnjivo sve boljih odnosa SCG i Austrije, a ponajviše dobijanje prava glasa koje, inače, već uživaju druge nacionalne grupe ovdašnje dijaspore.

Mihajlo Kovač
Autor je ambasador SCG u Austriji