Faza zakonodavne transformacije

U sklopu globalizacije, dijaspora se sve više i u sve većem broju zemalja tretira kao prirodno tkivo matične zemlje, a razlike između pripadnika naroda u zemlji i van zemlje se brišu. To se pre svega odnosi na državljanstvo, pasoš i pravo glasa.

Francuska je, recimo, otišla toliko daleko da je izbacila iz upotrebe reči poput “dijaspora”, “rasejanje”, “iseljeništvo” i uvrstila termin “Francuzi koji žive napolju”. Zahvaljujući tome, na poslednjim izborima u Francuskoj glasalo je milion birača iz dijaspore.

Italija je, takođe, uspela čvrsto da veže svoju dijasporu uz sebe, ali im je trebalo skoro pedeset godina da donesu zakon koji će smatrati dobrim. Zbog sličnog tretmana Grci koji žive u iseljeništvu, posebno u Americi, uvek ističu zemlju svog porekla, koriste glasačko pravo i, naravno, neguju svoj maternji jezik. Grčka preko svoje crkve u dijaspori organizuje državna obdaništa.

A gde smo mi?

Prema poslednjem popisu u SAD, 95 odsto Amerikanaca se izjasnilo da pripada nekoj od nacija. Da su Srbi izjasnilo se 116 795 američkih građana, mada se pretpostavlja da ih ima oko pola miliona, a često se ističe da samo u Čikagu živi oko 300 000 Srba.

Brojke su, naravno, varljive i puno toga zavisi od toga ko i kako broji, ali činjenica je da Srbi ne izgaraju od želje da istaknu svoje srpsko poreklo. Predsednik Srpske zajednice u Belgiji dr Đorđe Jovanović ukazuje na još jedan problem: znanje maternjeg jezika je prvi uslov čuvanja nacionalnog identiteta, a roditelji naše dece u dijaspori smatraju da je to “balast za napredovanje u životu”.

Biračko pravo koje naša dijaspora s pravom traži, Srbi koji žive u Bosni i Hercegovini su, zahvaljujući međunarodnoj zajednici, dobili ali na izbore je izašlo samo šest odsto Srba iz rasejanja. Osim te nezainteresovanosti, uočljiv je i problem razjedinjenosti. Recimo, dijaspora koja je formirana tokom prošle decenije kao posledica ratnih sukoba i razaranja SFRJ, pokušala je da se ujedini u jednu krovnu organizaciju: tokom tog procesa ustanovljeno je da samo u Hrvatskoj i BiH postoji 167 različitih udruženja i asocijacija. Prema nekim podacima, u svetu postoji oko 600 organizacija, mada je gotovo nemoguće izaći sa bilo kakvom relevantom cifrom jer, prema podacima koji su NIN-u dostavljeni iz konzularnih predstavništava, skoro u svakoj zemlji gde žive Srbi postoji desetak aktivnih udruženja, ali i gomila drugih koje čine od tri do pet ljudi. Nekada je razlog za formiranje tako malih udruženja čuvena srpska želja da se bude lider bilo čega, a nekada su razlozi daleko humaniji: skupi se manji broj srpskih građana da bi odradio neki dobar posao za maticu. Recimo, u Francuskoj je samo jedan čovek uz pomoć prijatelja uspeo da obezbedi da se oprema bolnice u Nimu pokloni bolnici u Kruševcu. Posao je urađen preko naše ambasade u Parizu, a u toku je “bratimljenje” ta dva grada.

Na jednoj strani imamo dijasporu koja godinama ne može da se ujedini i zajednički izađe sa zahtevom u odnosu na maticu (zahtevi su mahom isti, samo su lideri drugi ljudi), a na drugoj državu koje više nema, bar ne u onom obliku da bi mogla institucionalno da se suoči sa tako ozbiljnim problemom. Za pitanja dijaspore u ovom trenutku su zadužene agencije koje se tek formiraju na republičkom nivou u Srbiji i Crnoj Gori.

Jedini organ koji funkcioniše je Sektor za konzularne poslove pri Saveznom ministarstvu spoljnih poslova, koji je nekada brojao 20 ljudi, a sada ima dva čoveka. I ambasade, naravno.

Savet dijaspore, telo koje je formirano posle pada Miloševićevog režima, ugasilo se prilikom prekomponovanja zajednice, a neko slično još uvek nije formirano na republičkim nivoima.

“Naš posao je sada da u saradnji sa agencijama vršimo koordinaciju sa našim predstavništvima koja sve interese naših ljudi prenose i upoznaju nas sa njihovim zahtevima i željama. Radimo na onolikom prostoru koji sada imamo, a u vremenu koje dolazi moraće mnogo toga da se reševa. Ima tu mnogo pitanja vezanih i za izbore i za imovinu građana, ali su to mahom politička pitanja na koja svaka republika zajednice mora da ima odgovor. Ministarstvo spoljnih poslova ipak na spoljnom planu sprovodi politiku koja se dogovara u organima vlasti članica državne zajednice”, kaže Željko Krainović iz sektora za konzularne poslove i dodaje: “Prema informacijama koje mi dobijamo od naših ambasada vidi se da bi dijaspora želela da država daleko više brine o njima. Mnogi bi želeli ministarsvo jer misle da bi se tako lakše i brže rešavalo pitanja, ali najvažnija je faza zakonodavne transformacije i to što ćemo morati da menjamo propise ako idemo ka Evropi. A prilikom donošenja tih zakona bitno je da se ne izdvaja dijaspora kao nešto posebno jer se time dovodi u jedan neravnopravni položaj u odnosu na ostale građane. Dakle, u svakom zakonu, u svakom propisu, u svakoj radnji mora biti mesta i za njih. Tek onda su ravnopravni i punopravni.”

Srpska dijaspora u Velikoj Britaniji S obzirom na to da u Britaniji ne postoji obavezna registracija stranaca, a ni obaveza prijavljivanja prebivališta ili izjašnjavanja o nacionalnoj pripadnosti, tačan broj pripadnika srpske dijaspore praktično je nemoguće utvrditi. Broj Srba u VB procenjuje se na oko 70 000. Dijaspora u VB se prema dužini boravka van otadžbine može podeliti u tri grupe: a) na “politički” talas, tj. one koji su u VB došli između 1945- 1948. b) na “ekonomski” talas (od 1960-ih sve do 90-ih godina) c) na “izbeglički” talas od 90-ih do danas, bilo da se beži od ratnih razaranja ili nezaposlenosti Ova podela je, naravno, uslovna; ovde je samo da bi ilustrovala heterogenost dijaspore u VB. Prvi talas sastojao se pretežno od političkih protivnika komunističke vlasti, pripadnika raznih jedinica četničkog pokreta, ljotićevaca, nedićevaca, boraca kraljevske vojske. Oni su ostali privrženi srpskim običajima, crkvi, kraljevskoj porodici, folkloru i naročito jeziku. Tek njihova deca su pravilno naučila da govore engleski. I ova druga generacija je većinom zadržala poglede svojih očeva i majki: netrpeljivost i nepoverenje prema komunističkoj vlasti, odanost srpskom nacionalnom biću, crkvi i kruni. Nepomirljive ideološke razlike sprečavale su ih da se zbliže sa drugim talasom dijaspore, ili onim njenim delom koji bi se mogao nazvati “jugoslovenski orijentisanim”, npr. sa dobrostojećim slojem u trgovinskim i drugim predstavništvima tadašnje SFRJ, ali i intelektualcima i radničkom klasom odgajanom u duhu KPJ. Ovi su se, pak, okupljali u jugoslovenskim klubovima, i tadašnji režim je održavao ovu podelu. Sa raspadom SFRJ ugasili su se i klubovi. Od 1991. nadalje pridružuje im se treći talas: izbeglice srpskog i crnogorskog porekla sa teritorije bivše Jugoslavije, naročito iz Hrvatske, BiH, a zatim i iz Srbije i sa Kosova. Oni su se lakše približavali i jednoj i drugoj opisanoj grupi, ublažavajući donekle oštru podelu između njih. Deo ovog talasa je i sloj mladih talentovanih i sposobnih ljudi, tzv odliv mozgova. Oni su do sada većinom bili zauzeti obezbeđivanjem svoje egzistencije i građenjem karijere, pa se nisu mnogo angažovali u udruženjima dijaspore, i nemaju svojih formalnih udruženja. Međutim, kako polako rešavaju boravišno pitanje i zasnivaju porodice, sve više pokazuju interes za očuvanje etničkog identiteta svoje dece. Zahvaljujući visokom obrazovanju, postaju sve jači u ekonomskom smislu što im daje status u društvu, i ovo je grupacija koja je i brojčano i suštinski u usponu. Najbrojnije udruženje je Pokret srpskih četnika Ravne gore (500-600 članova), sa podružnicama širom Engleske. Sledi Srpsko društvo, orijentisano na London, sa oko 200 članova, dok ostala udruženja takođe iz Londona, sa nešto manjim članstvom, uprkos tome ostvaruju znatne aktivnosti. Tokom krize na području bivše Jugoslavije 1991-99, sva udruženja su sakupljala i pružala značajnu pomoć domovini, a mnoga to i sada čine. Iako bi se za sva udruženja dijaspore moglo reći da su kulturna utoliko što su sva orijentisana na očuvanje našeg kulturnog identiteta, jedan broj se bavi isključivo kulturnim delatnostima - organizovanjem koncerata, folklornih manifestacija, izvođenja muzičkih i pozorišnih dela, promocija knjiga, izložbi, pesničkih večeri i slično. Naši ljudi se daleko najmasovnije okupljaju oko Crkve. Najbrojnija je parohija u Londonu Neda Maletić Prvi sekretar za konzularne poslove i dijasporu ambasade u Londonu