Među svojima u tuđini

Sudbinu Srba rasejanih po svetu pune dve decenije delio je episkop Lavrentije. Upravo radi njih vladika je i otišao na pastirsku dužnost izvan otadžbine.

Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve na svom vanrednom zasedanju 12. marta 1969. godine, od celokupne srpske dijaspore osnovao je novu eparhiju u sastavu SPC pod nazivom: Srpska pravoslavna zapadnoevropska i australijska eparhija. Za prvog episkopa te novostvorene eparhije, sa sedištem u Londonu, izabran je tadašnji episkop moravički g. Lavrentije.

Po ustoličenju, koje je 29. marta te 1969. godine obavio episkop bački g. Nikanor u svetosavskom hramu u Londonu, vladika Lavrentije u pristupnoj besedi vernicima poručuje: “Sa vama ću od danas deliti i dobro i zlo.”

Tako je i bilo. Krstario je vladika Evropom i Australijom. S obzirom na to da u Australiji postoji “leteći doktor”, koji na telefonski poziv malim putničkim avionom odlazi i posećuje bolesnike, za vladiku Lavrentija ovde su govorili da je “leteći episkop”, samo što on radi uštede crkvenog novca retko kad leti avionom, već obično putuje vozom. Na ovom kontinentu već za prve četiri godine vladika Lavrentije postavio je čvrste temelje buduće Eparhije australijsko-novozelandske. Isto tako, na prostoru koji je kao episkop sam pokrivao, stvorio je uslove za osnivanje još nekoliko eparhija. Sa pastvom svojom podizao je nove hramove i uspostavljao nove duhovne centre, među kojima se posebno izdvaja veliki administrativni i duhovni centar u Himelstiru, u Nemačkoj. Ali, svakako, za episkopa je najvažnije kad stotine hiljada rasutih duša na tako prostranom delu Zemljinog šara duhovno nahrani.

U otadžbinu vladika Lavrentije vratio se 1989. godine, kada je ustoličen za episkopa svoje po rođenju matične Eparhije šabačko-valjevske. (Rođen je na Savindan, 27. januara 1936. godine u selu Bogoštica kod Krupnja. A poneo je svetovno ime Živko Trifunović.)

Preosvećeni, kakve uspomene i iskustva nosite iz vremena dok ste bili episkop među Srbima u rasejanju?

- Dijaspora je danas nezaobilazan deo srpskog naroda. Bar četvrtina Srba živi izvan svoje otadžbine. Pogotovo poslednjih nekoliko decenija mnogo njih je otišlo. Među njima je i mozak našeg naroda, dosta inteligencije. Naši ljudi su vredni, u tim tehnološki razvijenim zemljama oni su dosta stekli, u prilici su i da pomognu svoj zavičaj, koji u srcu nose. Mnogi su mi pričali: što se život sve više približava zaranku, to su u mislima, u srcu i sa željama sve bliži zavičaju. Nikada ne smemo prenebreći da je deo naše braće, silom prilika, s tugom, morao da napusti maticu svoju. Treba im pružiti ruku i vezati ih za zavičaj, a oni će biti duboko blagodarni. Nažalost, tih poslednjih nekoliko decenija, zbog društvenih sistema koji su ovde bili, odnos matice i dijaspore nije bio onakav kakav bi želeli...

Šta je sve i koliko radila Srpska pravoslavna crkva na objedinjavanju matice i rasejanja?

- Do pucanja komunističkih stega ona je bila jedina veza između otadžbine i naših iseljenika. Crkva svetosavska je pratila tu svoju decu: svojim molitvama, svojim mislima, ali i svojim sveštenicima. Ma gde da su se razišli po svetu, ona je bila sa njima. Ona im je pomagala. Osnivala je svoje parohije, svoje duhovne centre po svim kontinentima. Nema danas nijednog kontinenta na kojem nema Srpske pravoslavne crkve...

Kako ste vi, i kao episkop i lično, bili primljeni?

- Do 1969. godine SPC nije imala svog episkopa u Australiji i zapadnoj Evropi. Bilo je sveštenika, ali ne i episkopa; oni su direktno potpadali pod nadležnost patrijarha u Beogradu. Meni je pripalo da budem prvi episkop za te krajeve. Australiju sam posetio pet puta, ostajući tamo po nekoliko meseci prilikom tih poseta. Nisam imao svoga stana, pa sam po dan-dva bio gost naših ljudi i tako prokrstario Australijom, upoznavši je kao Starina Novak Romaniju. Bilo je zaista lepo sresti naše ljude, videti njihov način života, osetiti njihovu nostalgiju za rodnim krajem...

U dijaspori se više živi od misli i sećanja, nego od stvarnosti. Recimo, u Švedskoj sam ostao da noćim kod jednog našeg čoveka koji u toj zemlji živi dvadeset godina. Tamo je i decu izrodio. Dok razgovaramo, ja ga pitam: “Živeli ste u Srbiji, sada ste ovde; gde vam je bolje?” A on me setno pogleda, pa reče: “Vladiko, ovde je dobro, tamo je lepo!” Eto, to vam je dijaspora! Tamo su, kažem, materijalni uslovi za život bolji nego ovde, ali su duhovni uslovi vrlo oskudni. Čovek, osim stomaka, ima i srce i razum, koji takođe traže hranu za sebe. A najbolja hrana za srce i razum jeste vera.

Čovek kada ruča, hoće nešto da pročita, hoće nešto da čuje, hoće da porazgovara sa nekim... Te duhovne hrane čovek u tuđoj zemlji nema dovoljno. Da li zato što ne poznaje dovoljno jezik, ili što ne poznaje dovoljno tradiciju zemlje u kojoj živi, ali to je najveći problem za našeg čoveka. Zato bi naše ljude tamo trebalo pomoći pre svega tom hranom. Sada, hvala Bogu, ova tehnička sredstva omogućavaju da preko satelita direktno prate vesti iz zemlje, što je velika stvar.

Dok sam ja bio tamo, za mene je petkom bio praznik, jer toga dana stiže “Politikin zabavnik”, moja najomiljenija literatura, posebno zbog toga što je negovao lep jezik. Tada, pre onih strašnih sankcija, na svakoj većoj železničkoj stanici mogla je da se kupi naša štampa. Ja kupim “Zabavnik” i čitam u vozu. To mi je pomoglo da sačuvam svoj maternji jezik.

Na koji sve način ljudi nastoje da utole žeđ i apetit za tom hranom?

- Svi ljudi su željni te hrane. U Nemačkoj nije bilo dovoljno naših crkava. Ja sam tamo zatekao samo četiri sveštenika, a bilo je tada oko 300 000 naših ljudi. Nedelja dođe a oni, nemajući crkve, odu u kafanu. Najviše njih, ipak, ode na železničku stanicu: posmatraju vozove koji odlaze na jug ili stižu sa juga. Poput vozova, njihove misli putuju ka zavičaju ili očekuju vesti iz zavičaja! Tamo se živi najviše od sećanja. Tamo ništa nije lepo ako vas ne podseti na nešto doživljeno u zavičaju.

A to obično pronalaze u portama crkava, koja su i saborišta i duhovni centri!

- I danas naši ljudi u Rađevini ne kažu “idem u crkvu”, nego “idem crkvi”. Crkveni život odvijao se ne samo u crkvi, nego i oko crkve. Oko crkve se igralo svadbeno kolo, kod crkve se deca krštavala, tu su sabori održavani, iz istorije znamo da su se oko crkve dogovori nacionalni zbili (u Takovu, u Radovanjskom lugu...). Crkva je oduvek bila stecište. O saboru sastanu se viđeniji ljudi i donesu neku odluku važnu za život mesta i nacije...

Crkve su i danas tamo najomiljenija sastajališta. U Americi su se tako lepo organizovali da Kolo srpskih sestara nedeljom spremi ručak kod crkve. LJudi hoće nedeljom da se odmore, pa neće kod kuće da spremaju ručak, nego dođu u crkvu. Posle službe, pređu u salu, ručaju i razgovaraju. Tako, u razgovoru, provedu gotovo ceo dan. Naravno, crkvi nadoknade njen trošak.

Tu su kao kod kuće...!

- Da, kao kod kuće. Tu su svi zajedno, među svojima... Nije slučajno što gotovo svi kandidati za predsednika Amerike u predizbornoj kampanji dođu u Milvoki i posete Srbe koji se tu okupljaju oko svoje crkve. To je jedan od velikih i veoma uticajnih centara. Tu je naša najveća kolonija.

Koliko i na koji sve način SPC pomaže očuvanju srpskog jezika kod Srba u svetu?

- Trudimo se. Kod svake crkve održava se veronauka, a isto tako, posle bogosluženja, održava se i kurs jezika našeg. Crkva ga organizuje i plaća učiteljice.

Mi smo imali nesreću da se šezdesetih godina pojavio raskol, koji je bio ubačen odavde. Podelila se dijaspora. Jedni su bili za održavanje veza sa maticom, sa Crkvom ovde, drugi to nisu hteli, zbog ovdašnjeg režima komunističkog... I zbog svih tih svađa, koje su trajale gotovo dvadeset godina, mi smo, u mnogo čemu, propustili ove važnije momente: čuvanje jezika, čuvanje vere, čuvanje tradicije... Nismo mogli da radimo tako aktivno kao što su Grci radili na očuvanju identiteta svog. U Melburnu, u pojedinim kafanama, video sam na zidovima ispisane glagole grčke, participe, ili islikanu istoriju grčku - Grk kad dođe da ruča da nešto i nauči svoje. Mi nismo bili tako aktivni. Ali, eto, Bogu hvala, i ono što smo propustili, naknadio je Bog i Sveti Sava, te tako ne zaostajemo mnogo iza njih. Pogotovo sada je naša aktivnost znatno veća. Srbi su pored crkava podigli velike i lepe sale, koje mogu da prime i po 400-500 gostiju, tako da sada ima uslova za rad sa našim ljudima. Tu se, posle bogosluženja, odvija njihov život. Sada ima i mnogo više sveštenika, gotovo duplo više nego kada sam ja tamo otišao. Posle svih ovih egzodusa uvećao se broj naših ljudi koji su izbegli, a za njima je otišlo i dosta sveštenika.

Vi ste bili potpredsednik Saveta za dijasporu pri Saveznom ministarstvu inostranih poslova; šta je bio njegov cilj a šta je urađeno?

- Cilj Saveta bio je povezivanje matice i dijaspore. Iz gotovo svake veće zemlje u Savetu je bio po jedan predstavnik naših ljudi tamo. Pri Savetu bilo je nekoliko komisija: jedna za pravnu pomoć našim iseljenicima, jedna za ekonomsku saradnju između matice i dijaspore, jedna za kulturnu saradnju... Trudili smo se. Izdejstvovali smo, recimo, da naši mladići koji su rođeni u inostranstvu a imaju dvojno državljanstvo, ne moraju u obe države da služe vojsku. Ako su tamo služili, ovde ne moraju; ostavljeno im je na dobru volju da, u tom slučaju, i ovde služe, ako žele. Bili smo blizu i da izdejstvujemo pravo glasa za naše ljude u dijaspori... Ali, desilo se da se razdor među političarima odrazio i na Savet. Crna Gora osnovala je sama za sebe takav savet. A onda je i u Srbiji ta nadležnost prešla na republički nivo...

Kroz ovaj savet, vi ste, Vaše preosveštenstvo, pokrenuli akciju “Moba”, koja okuplja srpsku mladež iz rasejanja, ali i iz matice da, u duhu njenog naziva, radi na nekim od poslova oko srpskih svetinja. Međutim, suština je ipak u nečem drugom, još važnijem...

- Da, edukativni sadržaj njihovog boravka je mnogo važniji. Cilj “Mobe” jeste susret i saradnja srpske dece rasute po svetu sa vršnjacima iz otadžbine, radi osveženja jezika, još boljeg upoznavanja vere svoje, zavičaja, tradicije... Jednostavno, da bi učvrstili i očuvali svoj identitet.

Ove godine njih 176 proveli su mesec dana u manastiru u Sokolu. Dnevno tri do četiri sata radili su na otkopavanju drevnog Soko-grada, poslednjeg vojnog utvrđenja koje su Turci napustili, posle vekovne okupacije. Sve ostalo vreme bilo je posvećeno zabavi i nekim drugim aktivnostima. Bili su tu nastavnici srpskog jezika, istorije, geografije... Sami su za to vreme stvorili hor svoj, izdali časopis svoj... Dolazile su im u posetu folklorne grupe. A i oni sami organizovano su putovali po Srbiji, posetili su mnoge naše svetinje, razna kulturno-istorijska i turistička mesta... Na kraju svog boravka posetili su Ostrog, gde su se pričestili. U toku “Mobe” njih osamnaest je kršteno, sklopljena su i dva braka...

Iz godine u godinu sve više srpske dece i iz matice i iz rasejanja prijavljuje se za učešće u ovoj akciji. Nažalost, za sada, mi nismo u prilici da primimo sve koji bi to želeli.