Svi pobunjenici sveta

Beograđanin Andrej Grubačić, istoričar, autor knjige “Globalizacija nepristajanja” (Svetovi, 2003), jedan je od pionira alterglobalističkog pokreta u Srbiji. Nedavno je učestvovao u organizaciji Evropskog socijalnog foruma u Parizu, sa više od 100 radionica, 200 seminara i 350 sastanaka, kojima je prisustvovalo i 50 aktivista iz Srbije. Grubačić je u pokretu od samog početka, od 1994. godine, i u njemu učestvuje i kao aktivista i kao hroničar.

- Svuda u svetu, pa i kod nas, 1. januara 2004. godine će biti obeležena 10-godišnjica zapatističke pobune - kroz različite hepeninge, događaje, manifestacije.

Počeci pokreta su takozvani encuentres - međunarodni sastanci. Prvi je održan 1994. godine u Čijapasu, kada je supkomandante Markos sazvao prvi “intergalaktički” skup svih pobunjenika sveta, gde je bilo nekih 300 pobunjenika iz čitavog sveta. Drugi je održan 1996. u Španiji, gde je doneta odluka o formiranju jedne prave “mreže” svih pobunjenika sveta, koja je dobila ime People’s global action.

Forumi se javljaju krajem devedesetih oko protesta protiv Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, oko časopisa “Le Monde Diplomatiljue”, oko mreže ATTAC.

Prvi forum je održan u Porto Alegreu januara 2001. a od tada se ideja foruma širi kao požar po celom svetu i danas imamo regionalne socijalne forume, od Evrope do Australije.

Kako ste se svi našli u pokretu?

- Moje upoznavanje išlo je preko čitanja literature. Zatim, tu je bio Internet. Nas nekoliko, koji smo na sastancima od početka, koordinisali smo naše odlaske preko Interneta.

Kod nas je alterglobalistički pokret u nastajanju, kao opozicija nacionalizmu i neoliberalizmu, kao i neoliberalnim intelektualcima u Srbiji koji daju legitimitet ovakvom poretku. Stvorena je jedna nova mreža, pod nazivom: “Drugačiji svet je moguć!” To je jedna koalicija kolektiva. Još uvek je u nastajanju i predstavlja jedan za Srbiju novi politički pokret, koji je povezan sa svetskim pokretom. To je “drugačija Srbija”. Nadam se da će sve više ljudi, poučeni primerom Argentine - gde se uspostavljaju “susedske skupštine”i “alternativne političke i ekonomske mreže” - početi da se okreću ovoj alternativi, koja svakako postoji. Zvanični diskurs elita pokušava da nas ubedi da alternative zapravo nema. A tu alternativu treba tražiti u ovom pokretu u nastajanju.

Mnogi u Srbiji koji simpatišu alterglobalističke ideje kažu da se boje “levice” u pokretu, jer ih ta reč u našem kontekstu podseća na titoistički “levičarski” režim kao i na “levicu” Slobodana Miloševića.

- Sartr je jednom napisao da su levica i desnica prazne kutije u koje svako trpa šta god hoće. Za mene je najznačajnija lekcija zapatizam i prvi sastanak u Čijapasu koji je nosio naziv “Protiv neoliberalizma - za ljudsko dostojanstvo”. Lutanje kroz terminologije levice i desnice za mene je gubljenje vremena. Ovo je pokret koji se bori za obnovu demokratije i za ono što je najbitnije, a to je ljudsko dostojanstvo, koje se danas nalazi na udaru neoliberalizma.

Ovo nije pokret protiv globalizacije, već pokret za jednu drugačiju globalizaciju, okrenutu ka potrebama ljudi, a ne potrebama elita.

Ovaj pokret je po mnogo čemu originalan i Noam Čomski ga naziva najvećim društvenim pokretom u istoriji. Mi smo 15. februara 2003. godine organizovali masovne demonstracije u kojima je oko 120 miliona ljudi demonstriralo protiv planova za agresiju u Iraku. To je jedan pokret impresivne snage i on svake godine to sve više potvrđuje.