19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Kada je 1. januara 1994. godine danas legendarni komandant Markos sa svojom zapatističkom Nacionalnom oslobodilačkom armijom zauzeo pet gradova i preko 500 rančeva u Čijapasu, jednoj od najsiromašnijih država u Meksiku, nije ni slutio da će 10 godina kasnije taj datum biti obeležen kao nezvanični dan rađanja “alterglobalizma”, najmasovnijeg i najheterogenijeg svetskog pokreta otpora ekonomskom neoliberalizmu i agresivnom američkom hegemonizmu.
Zapatisti su izabrali ovaj dan da bi obeležili datum početka Sporazuma o severnoameričkoj slobodnoj trgovini (NAFTA), koji su nazvali “osudom na smrt indijanskih naroda Meksika”. Zapatistička gerila, uglavnom plemena Maja, zahtevala je kontrolu nad svojim životima - pravima Indijanaca, obrazovanjem, zdravstvom - i nad svojom zemljom.
Komandant Markos, profesor filozofije i komunikologije poreklom iz Meksiko Sitija, doneo je u džunglu Čijapasa sjajan osećaj za revolucionarnu borbu kroz medije. NJegova poezija, politički pamfleti i kratke priče, poslate preko tada još relativno novog medija - Interneta - preplavili su novine, časopise, televizijske stanice širom sveta pričama i porukama sa meksičkog jugoistoka. Markos i Maje iz Čijapasa su stvorili ono što je “NJujork tajms” nazvao “prva svetska postmoderna revolucija”.
Duh zapatističke pobune počeo je da se širi Internetom i stizao na sve strane sveta. Ekolozi, potrošači, pokreti međunarodne solidarnosti, razne nevladine organizacije, sindikalni pokreti, pokreti poljoprivrednika, svi ostali demokratski pokreti koji se bore protiv diskriminacija, počeli su da uviđaju “trulež” u posthladnoratovskom svetu, svetu trijumfalne neoliberalne ekonomije Fukujaminog “Kraja istorije”: uprkos dotad neviđenom tehnološkom napretku, stanje ogromnog dela čovečanstva je nastavilo da se pogoršava. Siromaštvo, nedostatak vode, finansijski kolapsi zemalja u razvoju, sida - nastavili su da ubijaju na milione ljudi.
Inspirisani u velikoj meri zapatističkim načinom komuniciranja, stvaraju se takozvane mreže na Internetu, koje povezuju “nezadovoljne” grupacije širom sveta. U okviru tih mreža kritikuju se sastanci G8, vrše se Internet napadi na velike multinacionalne korporacije, distribuiraju se pamfleti protiv eksploatacije. Uz minimum birokratije, ove mreže postaju horizontalno povezane, ali ostaju nezavisne, autonomne.
Stvara se takozvana liliputanska strategija, po romanu DŽonatana Svifta u kojem Liliputanci uspevaju da savladaju Gulivera. Po toj strategiji, na hiljade pojedinaca i grupa nastupaju na Internetu i pokušavaju da lobiraju, utiču na javno mnjenje i stežu obruč oko “Novog Gulivera” - neoliberalizma i SAD.
Ta “liliputantska” strategija je bazirana na nevidljivosti protivnika - na maskiranju lica - po uzoru, naravno, na zapatiste. Cilj “mreža” ostaje da se preko Interneta organizuju i koordinišu protesti na stotine hiljada protivnika G8, Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke iz čitavog sveta.
Svi ti pokreti, sa svojim različitim težnjama, ciljevima, metodama borbe stvaraju “pokret pokreta” - antiglobalistički pokret.
Usledili su protesti - od pobune protiv odluka Berluskonijeve italijanske vlade 1994, preko socijalnih protesta u Francuskoj 1995. godine, protesta u SAD i Koreji, pa sve do Sijetla 1999. godine, možda i prve prekretnice u pokretu. Masovni protest protiv Svetske trgovinske organizacije u Sijetlu je svojim obimom i medijskom pažnjom koju je izazvao, kvalitativno i kvantitativno doprineo razvoju pokreta.
Nekako u isto vreme u Francuskoj se stvara ATTAC (Asocijacija za oporezivanje finansijskih transakcija zarad pomoći građanima), jedna od najaktivnijih organizacija u pokretu. Takođe u Francuskoj, poljoprivredni sindikalista Žoze Bove u znak protesta protiv invazije brze hrane i načina života demontira Mekdonalds restoran u gradu Milo.
“Globalizacija” antiglobalističkog pokreta, međutim, dovodi njegove učesnike u jedan paradoks. Ako se bore protiv globalizacije - ako su antiglobalisti - kako to da im je osnovno sredstvo komuniciranja Internet - dakle, sam po sebi proizvod globalizacije? Dolaze do zaključka da oni, ipak, nisu protiv svega što predstavlja globalizacija, jer ona donosi i neke pozitivne trendove, fenomene i tehnologije. Suština nije u borbi protiv globalizacije, već u stvaranju “humane”, drugačije, alternativne globalizacije. Samim tim, u vreme Svetskog socijalnog foruma, januara 2001. godine u Porto Alegreu, počinje da se koristi novi termin: alterglobalizam.
Protesti se šire. Više nije cilj samo protestovati i delegitimizovati STO, već i Međunarodni monetarni fond, Svetsku banku, Svetski ekonomski forum, G8 - sve samite na kojima “šačica moćnih odlučuje o sudbinama milijardi bespomoćnih”.
Masovne demonstracije protiv G8 u Đenovi jula 2001, praćene nasiljem koje je dovelo do ubistva mladog italijanskog anarhiste Karla Đulijanija od strane italijanske policije, prave novi prodor: ovog puta, šefovi država G8 su primorani da obrate pažnju. Prvi put, jedan od lidera G8 obraća se demonstrantima: “Čujem vas”, rekao je francuski predsednik Žak Širak u Đenovi.
Svega nekoliko meseci kasnije, teroristički napadi na NJujork i Vašington, 11. septembra 2001. godine, prete da ugroze “alterglobaliste” i da ih stave u isti koš sa “teroristima”. Međutim, sve alterglobalističke grupacije se distanciraju i osuđuju napade i nevine žrtve. Zamka je izbegnuta.
Januara 2002. godine, jedan od najvećih skupova svetskih moćnika - Svetski ekonomski forum, premešten iz Davosa u NJujork - prvi put u svoju agendu ubacuje temu “siromaštva”, iako to radi u sklopu dešifrovanja njegove veze sa terorizmom. Više od 60 000 ljudi koji paralelno učestvuju u Porto Alegreu na Svetskom socijalnom forumu, tada su slobodno mogli da kažu: “Davos nas gleda.”
Pritisnut protestima, samit G8 se 2002. godine povlači u zabačene planine kanadskog severozapada. Tema “Afrike”, “borbe protiv side”, “siromaštva” napreduje na agendi. Šefovi država G8 obećavaju razne vidove pomoći - iako neznatne u odnosu na obim problema.
|
Deset načina da se “umrežite” 1) www.zmag.org - Legendarni alterglobalistički magazin “Z”, sa stalnim tekstovima Noama Čomskog, Majkla Alberta i drugih svetskih intelektualaca. Siva eminencija pokreta. 2) www.antinjar.com - Ukoliko želite da saznate šta zaista misle Iračani u svojoj okupiranoj zemlji, koliko se Avganistancima sviđa “oslobođenje”, i pregršt drugih i drugačijih informacija o konfliktima. Loše za pritisak vernih gledalaca Si-En-Ena i Skaj njuza. 3) www.protest.net - Vaš kalendar protesta zakazanih za 2004. godinu u svetu. Odštampajte i poklonite najhrabrijem prijatelju za “srećnu, bolju i drugačiju novu”. 4) www.adbusters.org - Sajt “Adbusters” magazina. Za sve one koji su otišli na “Noć reklamoždera” 29. novembra znajući da je 28. novembra ovaj list organizovao svetski “Dan protiv kupovine” i korporativnih reklama. 5) www.fair.org - Za sve one koji veruju da dezinformacije postoje. Za sve one koji veruju da je propaganda zakon iznad zakona. 6) www.michaelmoore.com - Za ljubitelje Majkla Mura, njegovih knjiga i filmova, među kojima je naravno i “Žeđ za nasiljem” (Bowling for Concubine ). 7) www.bonothepuppet.com - Za one koji smatraju da je pevač benda U2 Bono Voks najveći Hipokrit pop industrije. Čovek za koga Bil Klinton i DŽordž Buš tvrde da im je sjajan politički partner, a alterglobalisti da im je najomraženija marioneta, lutak u rukama najmoćnijih. 8) belgrade.indymedia.org - Za vesti iz alterglobalističkog sveta na srpskom jeziku. 9) www.monde-diplomatilque.fr - Vrhunski hroničar i motor alterglobalističkog pokreta. 10) www.altpr.org - Sve najbolje iz alternativne štampe. Sve najbolje o alterglobalističkom pokretu. |
Početkom juna 2003. godine, samit G8 u Evijanu više ne može da izbegne socijalne teme. Žak Širak, koji se uživeo u ulogu “kritičara američkog unilateralizma” u vreme rata u Iraku, pravi agendu sa do sada najjačim “socijalnim sadržajem” i tom prilikom kao goste samita zove, prvi put, i desetak lidera Juga, uključujući i novog brazilskog predsednika Lulu, svojevremeno jednog od lidera brazilskog alterglobalističkog pokreta.
Rezultati samita - oni realni, ne deklarativni - nisu, naravno, još vidljivi.
Ipak, jedan od 100 000 učesnika kontrasamita, održanog u Anemasu, Francuska, i Ženevi, Gustav Mesija, potpredsednik ATTAC-a, kaže da razvoj situacije pokazuje da “ideja da je drugačiji svet moguć napreduje (...) a liberalna misao ulazi sve više u krizu. A mi želimo da naglasimo ideju mondijalizacije otpora i prava nasuprot mondijalizaciji potrošnje”, kaže Mesija i dodaje: “Snaga današnjeg altermondijalističkog pokreta je u njegovoj raznolikosti. Stvaramo jedinstvo koje se zasniva na različitosti kultura, jezika, religija, mišljenja.
Ne postoji jedna forma borbe koja je sama po sebi superiornija u odnosu na druge. Uvek postoji koegzistencija između različitih vrsta borbe. U suštini, sve zavisi od situacije. Od lobiranja do velikih borbi otpora i zahteva (...) Svako treba da definiše svoj angažman u skladu sa situacijom i da nastoji da je prevaziđe.”
Može se slobodno reći da se ovakav stav - omaž raznolikosti unutar samog pokreta - reflektuje u skoro svim vidovima aktivnosti alterglobalističkog pokreta. Taj pokret ne bi bio “pokret pokreta” da nije sačinjen od niza, horizontalno (nikako vertikalno) povezanih aktera.
Ko čini pokrete “pokreta”? Geografski gledano, najzastupljeniji su Evropljani (pogotovo oni sa Zapada) i Južnoamerikanci. Zahvaljujući Sijetlu, pokret je dosta ojačao i u Severnoj Americi. Još uvek je u povoju u Aziji, a pogotovu u Africi. Veliku prednost, recimo u Južnoj Americi, predstavlja jezičko jedinstvo kontinenta, na kojem sve države (osim “portugalskog Brazila”) govore španski. Za razliku od te situacije, u Aziji i Africi postoji mnogo jezičkih barijera.
Pokret trenutno čine pre svega mladi, nezaposleni, razočarani članovi “srednje klase”, intelektualci svesni potrebe radikalnih promena, kao i ponešto radnika.
Metode borbe mogu da budu, između ostalih, (ne)nasilni protesti, marševi, performansi, medijski pritisci, obrazovanje, lobiranje, bojkot roba ili institucija.
Pokreta ima raznih: tradicionalni pokreti kao što su “Amnestdž International”, “Greenpeace”, zatim razne sindikalne organizacije, partije levice, katkad i tradicionalističke “antiameričke” desnice, antiratne grupe, alternativni mediji, razni nacionalni pokreti koji se smatraju “diskriminiranim” (Palestina, Tibet), organizacije za istraživanje i lobiranje poput ATTAC-a, ili Centra za istraživanja i informacije o razvoju (CRID, Pariz), i mnoge druge specijalizirane formacije.
Dakle, tvrdi Mari-Lor Žofre, jedan od organizatora anti-G8 u Anemasu, alterglobalistički pokret ne nudi harmonizaciju kultura, ne zahteva kulturni konsenzus. On postoji i crpi svoju energiju iz spajanja borbi na globalnom nivou. To što određene formacije ovog pokreta učestvuju u tim borbama, ne znači da imaju ista rešenja, ni iste metode borbe. Ako alterglobalistički pokret zovemo “pokretom pokreta”, to je zato što on dozvoljava sabiranje iskustava, borbi, formi akcije. I to je ta raznolikost koja ga čini bogatim i jakim.
Svetski, nedoktrinaran, heterogen - altermondijalistički pokret je uspeo da okupi sve one koji odbacuju transformaciju svih ljudskih aktivnosti i samog života u proizvod, te traže stvarnu demokratiju nasuprot moći tržišta.
Danas, 10 godina nakon početka zapatističke pobune, svetski socijalni forumi i masovni alterglobalistički protesti su postali nezaobilazna svetska medijska i politička tema, nezaobilazni akter međunarodnih odnosa. NJegovi pioniri, komandant Markos i zapatisti Čijapasa, postali su žive legende. Ali lov na bolji svet je još uvek otvoren.
