Bez premijera

Vlada Srbije i Zoran Živković dobro su učinili što su uobičajeni novogodišnji koktel premestili iz velike sale Skupštine Beograda (Starog dvora) u susedni Novi dvor, u kojem je Predsedništvo Srbije. Svaka suvišna sličnost ove inače neizbežno uvek iste manifestacije samo bi dodatno naglasila onu glavnu promenu u odnosu na godinu pre - promenu domaćina.

Zadatak Zorana Živkovića da u prigodnom pozdravu gostima svečarski ambijent uskladi sa sećanjem na Zorana Đinđića, bio je olakšan time što se verovatno niko u sali, a retko ko i u celoj Srbiji, ne bi složio da je ubistvo premijera događaj koji je obeležio 2003. i, ko zna, možda ne samo tu godinu.

Jedna od velikih osobina Zorana Đinđića, o kojoj je u danima posle njegove smrti govorio Milan St. Protić, bila je ta što je ubijeni premijer državne interese stavljao ispred interesa svoje stranke, a što je u toj stranci u periodu posle njegovog nestanka prouzrokovalo krizu upravljanja. Ta kriza se zatim prenela i na nacionalni nivo, dovevši, najzad, do svog izbornog raspleta u kojoj je Demokratska stranka pokojnog premijera ostvarila relativno dobar rezultat, ali ipak, rezultat koji nije po meri onog mesta za koje se danas čini da će ga u srpskoj istoriji imati Zoran Đinđić.

Značaj i trag pokojnog Đinđića, čoveka koji je, ne bez razloga, bio na glasu kao političar bezuslovnog pragmatizma, moći će lakše i poštenije da se oceni kada na njegovo mesto bude došao novi čovek koji će, ako bude mislio išta da uradi, morati da prihvata kompromise koji mu se, lično, ni najmanje neće dopadati, ali će to biti jedini način da pokuša da stvari pokrene sa mrtve tačke. Čovek koji bi, poput Đinđića, političke principe podredio političkom cilju, a pokojni premijer je to činio do granice posle koje je izgledalo da nikakvog principa i nema.

Najveći greh Zorana Đinđića bez sumnje je lakomislenost prema pitanjima sopstvene bezbednosti. Lakomislenost koja pokazuje da važne procene prvog čoveka Srbije nisu bile uvek ispravne. I, uprkos njegovim, danas jezivim, predskazanjima nasilne smrti u kojima je razuveravao potencijalne atentatore da njegovim uklanjanjem u Srbiji mogu nešto bitno da promene.

Nasledivši balast paradržavne mafije koju je nasledio od Miloševića (kojoj je, ali ne samo on, dugovao i neke usluge u svrgavanju diktatora), nasledivši Miloševićeve tajkune obogaćene na uništenoj nacionalnoj ekonomiji, policiju koja je jednim delom bila uporište kriminalnog podzemlja, a drugim delom savršeno nesposobna, sa međunarodnim institucijama koje su ispostavljale sve nove i nove ponižavajuće ultimatume, bez smislenog ustava, uz političke protivnike koji je trebalo da budu saveznici, a koji su se radovali njegovim nevoljama i gurali klipove u točkove kad god su mogli, Zoran Đinđić se postavio u centar jednog improvizovanog sistema vlasti u kojem, činjenica je, čvrsta pisana pravila nisu važila i u kojem je merilo efikasnosti bila efikasnost sama. Međutim, cilj zbog kojeg se to sve činilo - njegovo veličanstvo reforma - nije bio dovoljno jasan ni dovoljno blizak da bi se zarad njega bezrezervno pristajalo na tako teške kompromise. To je bilo loše. Ono što je bilo dobro to je da je stvar funkcionisala. A funkcionisala je jer je Onaj Glavni bio vešt. Kada je njega nestalo, bio je to kraj priče, uprkos policijski efikasnoj akciji “Sablja”, čiji temelji su očito postavljeni još za premijerovog života, a čiji ishod pravosuđe preti da pretvori u sudbinu pileta u kučinama.

Posebna zasluga pokojnog Đinđića bila je što je, sasvim različito od njegovih sledbenika, razumevao koliko je važna komunikativnost i saradnja sa medijima čak i onda kada nije dobro živeo sa njima. Fundamentalistički odnos prema javnosti i podela na “naše” i “njihove” nije postojala u vreme pokojnog premijera i to je nešto što je u Srbiju verovatno doneo sa Zapada na kojem je živeo, ali i što je, biće, i zasluga Đinđićeve lične širine.

NJegovi naslednici, i naročito oni koji su se za takve proglasili, do dana današnjeg nisu uspeli da razumeju koliko je pogrešan stav prema sredstvima informisanja upropastio njihovu političku popularnost i, sledstveno tome, doveo u pitanje i sam politički projekat. Mediji su, za političara, uvek stvar koja je s one strane dobra i zla. Đinđić je to znao i posle njega to niko više ne zna. Prilika je da se to kaže upravo na ovim stranama na kojima je pre tačno godinu dana štampan moguće poslednji pisani javni istup Zorana Đinđića, njegov svojevrsni politički program za 2003. godinu.

Ove godine u novogodišnjem broju nema političkih programa za sledeću godinu. Nema nikog ko bi mogao računati da ima moć da ostvari išta od onog što je planirao za građane Srbije, ako je iko nešto uopšte i planirao.

Đinđić je bio čovek koji je verovao da trku preko prepona može dobiti - zaobilazeći ih. Oni koji mogu doći na njegovo mesto nisu načisto da li u trci i učestvuju.

Za demokratiju su potrebna, najmanje, dvojica. Nevolja Srbije i samog Đinđića u njegovo vreme bila je što je bio samo jedan takav. Nevolja Srbije danas jeste što ne postoji nijedan.