Uz cara i sveca

Najčuveniji muzej voštanih figura na svetu Madam Tiso postoji već više od dva veka, a pre toga 23 godine kralj Ričard, Henri V, Šekspir i druge uvoštene poznate britanske ličnosti lutale su po vašarima, krčmama i drugim svratištima širom Engleske, sve dok gradske vlasti Londona nisu omogućile da se u centru prestonog grada otvori ovaj muzej. I danas je jedna od najvećih atrakcija Londona.

Muzeji voštanih figura u Evropi danas postoje još samo u Parizu, Amsterdamu, Madridu i Sankt Peterburgu. Nekoliko muzeja ima i u SAD, ali se oni ne mogu porediti sa evropskim. Jer, američke postavke čine samo ličnosti iz šou-biznisa (glumci, pevači, sportisti), a i one se često, ponekad i mesečno, zamenjuju, zavisno od trenutne popularnosti uvoštenih likova, dok je za evropske postavke glavni kriterijum stvarni značaj koje su pojedine ličnosti imale u prošlosti ili danas. I još jedna, ne baš mala razlika: u Americi otisak se uzima sa lica budućeg eksponata, a u Evropi vajari sami u glini vajaju svoje junake, što daje neuporedivo veći umetnički efekat.

Na dobrom putu da dobije svoj muzej voštanih figura, po evropskim kriterijumima, jeste i Beograd. Već ima dosta poznatih ličnosti spremnih za “poziranje”, poznatih i domaćoj i inostranoj javnosti. Fali još “samo” muzejski prostor, u kojem bi se oni skrasili.

Beograđanin Vladimir Tomčić okupio je dvadesettročlanu ekipu, sastavljenu od vajara, protetičara, vlasuljara, šminkera, kostimografa, krojača i filigrana, sa kojima je uradio 31 figuru istaknutih ličnosti iz srpske istorije, kulture, nauke, sporta, ali i savremenog političkog života.

Sadašnju galeriju srpskih likova čine: Sveti Sava, car Dušan, knez Lazar, Jefimija, Arsenije Čarnojević, Karađorđe, knjaz Miloš, NJegoš, Vuk Karadžić, Dositej Obradović, Nikola Tesla, Nikola Pašić, Petar I Karađorđević, Živojin Mišić, patrijarh Pavle, Ivo Andrić, Jovan Dučić, Desanka Maksimović, Pavle Vuisić, Draža Mihailović, Tito, Slobodan Milošević, Vojislav Koštunica, Zoran Đinđić, Dragoljub Mićunović, Alaksandar Đorđević i Vlade Divac.

U pripremi su i figure Nadežde Petrović, Mileve Ajnštajn, Milene Pavlović Barili i Zorana Radmilovića, a povodom predstojeće proslave dvestote godišnjice Prvog srpskog ustanka, biće urađeni i Aleksa Nenadović, Ilija Birčanin, Stevan Sinđelić i Hajduk Veljko.

Neke od likova Tomčić sa svojom ekipom radi u dva ili pak više izdanja, iz različitih životnih doba ili situacija. Tako, recimo, Nikola Tesla je urađen i kao mladić, naukom zanesen, u svojoj labratoriji, ali i kao svetski poznati naučnik u poodmaklim godinama, sa štapom u ruci. Jovan Dučić kao mladi pesnik i kao diplomata u zrelim godinama. Glumac Zoran Radmilović radi se u svoje dve životne uloge: i kao kralj Ibi i kao nezaboravni Radovan Treći.

Do sada je priređeno osam izložbi u Beogradu i drugim većim gradovima Srbije i Republike Srpske, na kojima je bilo više od 120 000 posetilaca. Broj bi bio kudikamo veći kada bi ovi likovi “pozirali” i na stalnoj postavci.

- U više navrata, zvanično, preko pisarnica, obraćao sam se, molbom, Skupštini grada Beograda i drugim nadležnim institucijama za kulturu u ovoj zemlji, da odobre odgovarajući prostor za stalnu postavku voštanih figura - kaže Vladimir Tomčić. - Ne tražim ništa džabe, napomenuo sam da pristajem da plaćam zakup po tržišnim uslovima, ali i da svake godine postavku uvećavam sa dvadeset novih figura. Izbor novih likova prepustio bih stručnoj komisiji, koju bi odredila neka od tih institucija kulture, samo da bi ova postavka bila što reprezentativnija. Međutim, ni na jednu od tih mojih brojnih molbi i zahteva do sada nisam dobio bilo kakav odgovor. A siguran sam da bi grad sa ovom postavkom bio i te kako na dobitku, jer bi ona bila zanimljiva ne samo našim ljudima, nego i gostima iz sveta.

Zasad je, kaže, jedino Karić fondacija pokazala spremnost da pomogne proširenje postavke i da podrži ceo ovaj projekat.

Međutim, trenutno najvažnije je, ipak, da se obezbedi odgovarajući muzejski prostor za ovu postavku, a njega još nema ni na vidiku, pa će ove poznate (uvoštene) ličnosti zimu prezimiti u jednom magacinu, sa džakovima šećera.

A pažnju javnosti privlače ne samo ovi likovi, nego i priče koje se izrode u susretu sa njima.

Vladimir Tomčić podseća na neke od njih. Prilikom pripreme prve beogradske izložbe u Studentskom kulturnom centru, sredinom novembra 2002. godine, pošto su znali da će na izložbi biti predstavljena i figura tadašnjeg predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića, došli su ljudi iz Protokola i njegovog obezbeđenja, da ugovore premijerov dolazak i da oranizuju obezbeđenje sale za vreme njegovog boravka.

Premijer, vidno raspoložen, došao je tačno u zakazano vreme za otvaranje izložbe. Prišao je figuri sa svojim likom. Pohvalio je vajara, a krojaču je uputio malu zamerku, što ga je obukao u sivo odelo, kakvo nikad ne nosi, kako je objasnio, zbog protokola. To, ipak, nije umanjilo njegovo zadovoljstvo, pa je mnogobrojnim fotoreporterima i televizijskim snimateljima pozirao, pored “sebe”.

Krenuo je potom da razgleda i druge likove. Prolazeći pored figura svojih savremenika, u šali je upitao: “Mogu li neki od njih da se pretope?!” Slučajno ili ne, pitao je to baš kad je prolazio pored figure Vojislava Koštunice!

Nailazeći, zatim, pored figura poznatih ličnosti iz istorije, Đinđić reče:

“A gde je Vuk?”

Tomčić poče da objašnjava da je lično molio Vuka da dozvoli i da pozira za izradu njegove figure, ali da je ovaj to, iz skromnosti, odbio.

“Kako odbio?!”, začuđeno će Đinđić.

“Pa, viđamo se povremeno...”, nastavi da objašnjava Tomčić.

“Viđate se sa Vukom Karadžićem?!”

“Ma, ne, viđam se sa Vukom Draškovićem!”

Tek tad svi, kroz smeh, shvatiše o kakvoj zabuni je reč.

Inače, prilikom dovoženja ovih figura u SKC, na otvorenom kamionu, a kako su Koštunica i Đinđić bili u prvom planu, neki od prolaznika na ulici našli su se u čudu, pa naglas prokomentarisaše: “Pobogu, zar je već krenula predizborna kampanja?!”

Na ovu izložbu, da vidi “sebe”, došao je i proslavljeni košarkaš Aleksandar Đorđević. Odlučio je da se malo poigra, baš u duhu ove izložbe. Stao je među izložene figure, uzdržavajući se od bilo kakvih pokreta, kao da je i sam uvošten. Grupa mladića koja je upravo nailazila bila je zadovoljna što među ovim velikanima vide i velikog košarkaškog maga. Jedan od njih reče: “Vidi Sala, kao da je živ!” Čuvši to, Đorđević pljesnu dlanom od dlan, oni se uplašiše, ali i kroz smeh prokomentarisaše: “Pa, on je stvarno živ!”

U Nišu je došlo do jedne neprijatne scene. Figure Slobodana Miloševića i Vojislava Koštunice bile su izložene jedna pored druge, a desilo se da su baš u isto vreme dve žene različitih političkih uverenja počele naglas da iznose svoje emocije. Jedna je glasno hvalila Miloševića, druga Koštunicu. Pri tom su i jedna i druga osuđivale i proklinjale protivnike svog političkog lidera. Sudarile su se emocije, a onda i jedna sa drugom, svom snagom. Morala je policija da interveniše i da ih, onako raščerupane, izgrebane i krvave, izvede iz sale!

U Valjevu najveću pažnju posetilaca privlačio je Draža Mihailović. Primetivši to, Miloje Mitrović, direktor Doma kulture, u kojem je održavana izložba, reši da figuru četničkog komandanta iznese i postavi ispred ulaznih vrata tako da bude okrenut prema Ravnoj gori. Izložba od tada posta još posećenija.