Ožiljci diktature

Retki su autori koji, zajedno sa svojim knjigama, krstare planetom kao što to čini peruanski pisac i esejista Mario Vargas LJosa. U svom burnom, polemičnom i povremeno kontroverznom društvenom i književnom životu koji se odvijao na liniji Evropa -Amerika, Vargas LJosa se sa zanosom predavao Sartru a zatim Kamiju, oduševljavao kubanskom revolucijom i levičarskim idejama da bi kasnije postao zakleti antikomunista, a 1990. kandidovao se za predsednika Perua i izgubio.

Ovaj kosmopolita leto provodi u Limi, a ostali deo godine u Parizu, Londonu, Madridu ili, kao profesor po pozivu, na univerzitetima Prinston, DŽordžatun i Harvard; član je Španske kraljevske akademije i drugih značajnih društvenih institucija širom sveta i dobitnik svih međunarodnih književnih nagrada osim Nobelove.

Posle završenih studija književnosti na Univerzitetu u Limi 1958. godine Vargas LJosa napušta Peru i odlazi u Evropu gde objavljuje roman “Grad i psi” (1963) - knjigu kojom, u prvom “bumu” hispanoameričke literature, na velika vrata stupa u književnost. Sa istim angažovanim nabojem i inovativnim prosedeima u narativnoj strukturi piše, između ostalih, romane “Zelena kuća”(1966), “Razgovor u katedrali”(1969), “Panteleon i posetiteljke” (1973), “Rat za smak sveta”(1981),”Proslava Jarca”(2000) - dela otvorenog bunta protiv laži, korupcije, militantnog patriotizma i krvavih diktatura. U svom novom romanu “Raj na drugom ćošku” koji je ovog proleća doživeo svoju evropsku promociju (a u decembru 2003. i srpsku u izdanju “Narodne knjige), Vargas LJosa bavi se temom velikih političkih, društvenih i umetničkih utopija 19. veka prelomljenih kroz vizure života Flore Tristan (1803-1844) i Pola Gogena (1848-1903).

Kažete da pisac ne bira temu već da tema bira pisca. Kako su vas privukle sudbine revolucionarke Flore Tristan i slikara Pola Gogena, ličnosti vašeg romana “Raj je negde dalje”?

- Najpre me je privukao lik Flore Tristan. U ranoj mladosti pročitao sam i bio sam impresioniran njenom knjigom “Putovanje prezrenog čoveka”, delom koje je javno spaljeno u Peruu. Divim se načinu na koji je Flora Tristan živela, organizovala radnički pokret i posvetila život borbi protiv nepravde i nejednakosti. A ideja da pišem o slikaru Polu Gogenu, koji je bio i njen unuk, došla je kasnije.

Tema utopije često se pojavljuje u vašim delima, od romana “Grad i psi” preko “Povesti o Majti” do “Arhaične utopije”. Već i sam naslov romana “Raj na drugom ćošku” sugeriše sliku utopije?

- Ovde pokušavam da naslikam dve komplementarne utopije. Jedna je kolektivna utopija Flore Tristan koja je težila idealu društvene pravde, solidarnosti, jednakosti između žena i muškaraca. Druga je utopija slikara Pola Gogena koji je tragao za individualnom utopijom - za svetom lepote, uživanja i potpune slobode. I Flora Tristan i Pol Gogen bili su idealisti, imali su čeličnu volju da nametnu svoje fantazije. I oboje su za te svoje ideale žrtvovali svoje živote.

Danas nam iskustvo kaže da se utopije loše završavaju.

- Tačno, ali ostaje nostalgija za utopijom. Kada je reč o kolektivnom ili društvenom projektu, on je osuđen na neuspeh: sreća je izuzetno subjektivan pojam i nju samo u odabranim trenucima možemo dotaći. Ali u umetnosti je drugačije. Gogen nije mogao da stvori svoj zemaljski Raj ali je ponudio svoje umetničko delo.

Čuven je vaš govor na ceremoniji dodele nagrade “Romulo Galjegos” 1967. kada ste proklamovali da je “književnost vatra”, da je literatura izraz nonkonformizma, nezadovoljstva i pobune. U koje dimenzije književnosti danas verujete?

- Verujem da je književnost nešto što ne treba samo da zabavlja. Tačno je da je ogromno uživanje čitati neko veliko delo. Međutim, tu postoji i nešto više, nešto što ostaje posle čitanja, kad prođe zadovoljstvo. Ostaje neki duboki nemir, oštriji kritički stav prema svetu. Književnost nam nudi život u nekom drugačijem univerzumu, izoštrava našu osećajnost ali i kritičnost prema društvu i životu, pomaže da osetimo ono što ne valja u svetu oko nas. U tom smislu književnost je neka vrsta institucije koja odražava nezadovoljstvo.

Nije slučajno što je vaš prvi roman “Grad i psi” nastao na fonu sumorne i klaustrofobične atmosfere Vojne akademije “Leonsio Prado” koju ste i sami pohađali.

- Kada je moj otac, sa kojim se nikada nisam slagao i koji je za mene čitavog života ostao potpuni stranac, sa užasom spoznao moju okrenutost književnosti, upisao me je na Vojnu akademiju u Limi. Smatrao je da je literatura nešto marginalno. Povezivao ju je sa boemskim, raskalašnim životom, možda čak i sa homoseksualnošću. Mislio je da će me vojna škola izlečiti od mojih poriva.

Kako je ova škola uticala na 14-godišnjeg dečaka zaljubljenog u svet “snova i mašte”?

- Da nisam pohađao Vojnu akademiju, da nisam toliko patio, možda nikada ne bih postao pisac. Doživljeno iskustvo bilo je traumatično ali korisno. Ta škola bila je neka vrsta mikrokosmosa samog Perua. Bilo je u njoj dečaka iz svih krajeva zemlje i iz svih socijalnih klasa. Svi su doneli svoje predrasude, frustracije, gnev, što je stvaralo prilično eksplozivnu atmosferu.

“Grad i psi” je roman mladalačkog bunta, besa, pobune protiv sveta.

- Čini mi se da u ovom romanu izražavam sve svoje odbacivanje jednog društva pod vojnom diktaturom. Vojna akademija je upravo i bila neka vrsta reprezentativne ustanove autoritarizma, hijerarhije kojima smo bili izloženi. Istovremeno, radi se i o knjizi koja je duboko obeležena idejama tadašnje angažovane književnosti, francuskim egzistencijalistima, a posebno Sartrom i Kamijem.

Interesantno je da ste ovaj roman i završili u Parizu 1962. To je i doba rađanja vašeg prvog “demona”, demona militarizma i totalitarizma, koji je nastavio da vas progoni kroz gotovo sve knjige...

- Možda ne bih rekao demon militarizma, već demon autoritarnosti. Mislim da je to nešto što se stalno vraća u mojim delima ponekad kroz vojsku i diktaturu a ponekad kroz autoritarnost porodice. Čini mi je da je to nezaobilazna tema mojih knjiga. To je tema koja govori o životu kakav postoji posebno u Južnoj Americi gde je totalitarizam bio uvek aktuelna tema.

Vaši romani sadrže izuzetno oštar kritički stav prema stvarnosti. Kultni roman “Razgovor u katedrali” otvarate pitanjem: “Kada li se to Peru zajebao”?

- Ova knjiga, pre svega, pokušava da opiše način na koji diktatura korumpira celokupan život jednog društva, peruanskog društva. Ne samo politički život već i institucije i sve one aktivnosti koje su naizgled veoma daleko od politike. Tu mislim, na primer, na porodični život, na profesionalni rad, intelektualni život zemlje, na Univerzitet. U ovom romanu opisujem prvu diktaturu koju sam doživeo, diktaturu generala Odrijea koji je vladao od 1948. do 1956. Meni je 1948. bilo 12 godina, bio sam dete, a kada je okončana, imao sam 20 godina. Znači da sam detinjstvo i početak “odraslog doba” proživeo u zemlji u kojoj nije bilo političkih stranaka. Sve stranke su bile zabranjene. Cenzura je bila izuzetno oštra i u štampi i na radiju, televizije tada još nije bilo. Univerzitet na kome sam studirao, bio je uništen. Mnogi profesori bili su u egzilu, mnogi po zatvorima. Među studentima je bilo doušnika, policajaca. Osećali smo se nesigurno, zazirali jedni od drugih. Bilo je to jedno strašno izolovano, anahrono društvo u odnosu na ono što se dešavalo u drugom delu sveta. O tome sam pisao u “Razgovoru u katedrali”- ne toliko o političkom životu, protagonista ovog romana je čitavo jedno društvo.

“Razgovor u katedrali” je pokušaj onoga što nazivate “totalni” roman, tj. roman koji treba da prikaže sva iskustva, sve stvarnosti, život u njegovom totalitetu. Vi opisuje peruansko društvo u svim segmentima i socijalnim klasama, od svemoguće oligarhije političara i nemoćnih intelektualaca, do običnih vozača. Zajednički im je poraz, pad...

- To jeste slika društva pod autoritarnom vlašću, slika društva kontrole i nasilja. Prema tome, moj roman ne može da prikaže optimističku viziju onoga što predstavlja frustraciju celokupnog društva. Ali se i frustracija menja. Postoje oni koji profitiraju od diktature, koji zgrću ogromne pare i postaju cinici da bi se zaštitili od griže savesti. Moj glavni junak Santjago ne prihvata pravila te i takve igre i bira “osrednjost”, opredeljuje se za teško, lukavo bitisanje osrednjeg novinara. Birajući osrednjost, on se oseća moralno čistijim u odnosu na svoju porodicu i većinu ljudi koje poznaje. Čak i frustracija može podrazumevati izvestan junački, moralni čin.

Da li je to kritika ili pohvala herojstva? Privlače vas likovi neuspešnih revolucionara, posrnulih heroja...

- Postoje razna herojstva: na primer, vojnička koja su povezana sa nekim vrednostima u ratu, ali postoje i oni nečujniji, diskretniji oblici herojstva. Moje ličnosti su “tihi” junaci ali su ipak heroji. Neće dobiti ničije priznanje sem svog sopstvenog i možda od strane čitalaca.

U romanu “Proslava Jarca” koji je 2002. objavljen u Evropi, nastavljate da pišete o demonu totalitarizma, fascinirani ste - negativno - ličnošću Truhilja, diktatora koji je preko 30 godina vladao Dominikanskom Republikom.

- U doba mog odrastanja Južna Amerika bila je kontinent diktatura. Ipak, za mene je možda najfrapantnija bila diktatura Truhilja, najviše apsolutistička, obeležena najvećim nasiljem. Godine 1975. proveo sam nekoliko meseci u Dominikanskoj Republici i pročitao mnoga svedočenja o toj diktaturi. Znate, strašni su ožiljci i posledice koje ona ostavlja. I kada diktatura nestane, ostaju neke stvari u fundusu života, ne samo u društvenom već i u privatnom domenu.

Priča o Truhiljovoj moći verovatno je i pokušaj da odgovorite na pitanje zašto je istorija Južne Amerike XX veka bila toliko krvava i brutalna. Zašto je jedna zemlja podložnija diktaturi nego neka druga?

- Znate, diktatura je najstarija tradicija koja postoji u čovečanstvu. Demokratija je privilegija jedne šačice zemalja i to odnedavno, relativno govoreći. I danas u svetu ima više diktatura nego demokratija. U bilo kojoj zemlji sveta uz zakon stoji i tradicija autoritarne vlasti.

Politika je uvek bila sastavni deo i vaše literature i vašeg života. Kandidovali ste se 1990. na predsedničkim izborima u Peruu i u drugom krugu izgubili od Alberta Fudžimorija. Koji je, po vašem mišljenju, bio razlog neuspeha?

- O tome sam napisao knjigu “Riba u vodi”. Znate, na demokratskim izborima neko dobija, a neko gubi. To je normalno. Ne kažem da nisam napravio puno grešaka tokom izbora, jer, napravio sam ih. Posebno mislim na svoje poimanje onoga što se tada događalo u Peruu. Kad sam se kandidovao, mislio sam da postoji većina koja je spremna da prihvati reforme koje sam ja dugo vremena zagovarao.

Da li smatrate da su se ljudi plašili promena i da je preovladao populizam?

- Populizam je veoma jak širom Južne Amerike. Na kraju, populizam je taj koji se nametnuo u Peruu i pobedio. Moji programi bili su ekonomski, socijalni, institucionalni, kulturni ali antipopulistički.

Zanimljivo je da ste negde baš u vreme aktivnog bavljenja politikom i osmišljavanja političkih programa, napisali i “Pohvalu pomajci”, erotski roman u kome caruje demon incesta...

- To je roman o ritualnom, ludičkom, erotskom sanjarenju, o načinu na koji književnost pothranjuje fantaziju i obratno.

Žorž Bataj kaže da je erotizam ona sfera ljudskog bića u kojoj čovek upražnjava svoju slobodu, revolt...

- Da. U erotizmu postoji jedan deo naše ličnosti koji samo tu može da se iskaže. U onom drugom delu našeg takozvanog javnog života, ta sfera ostaje skrivena, neiskazana, neostvarena. Erotizam omogućava da se obnovi taj izgubljeni totalitet naše ličnosti. U tome je zadovoljstvo, to je ta ljubavna igra - sve se vrti oko uživanja - erotskog i erotičnog. Erotsko je, u svim nacijama, veoma istančan instinkt koji se obnavlja kad stignete do nekog određenog stepena kulturnog razvoja. Da bi erotizam bio moguć, treba da postoji ekstremna sloboda imaginacije, mišljenja. Treba prihvatiti uživanje kao neku vrstu prava ljudske ličnosti ali i umetničke slike i književna dela u kojima erotizam predstavlja tu ritualnu igru.

LJubavna i književna igra jedna je od tema “Tetka Hulije i piskarala”, romana sa autobiografskim elementima. Glavna ličnost je Marito Vargitas, koji se, kao i vi, oženio svojom tetkom...

- Uvek polazim od autobiografskih elemenata, uvek koristim sopstvena iskustva. Sa 19 godina sam se, na užas cele porodice, oženio svojom tetkom Hulijom. Mislim da svi pisci koriste sopstvena iskustva. Neki to čine svesno, drugi, rekao bih, nesvesno. Doživljeno iskustvo samo je polazna tačka. To iskustvo postaje nešto sasvim drugo transformacijom u jezik, prekombinovanjem sećanja i fantazije - uvođenjem fikcije sve se to menja i postaje jedan potpuno novi svet. Moja prva žena, tetka Hulija, smatrala je da sam je lažno “portretisao” u romanu koji ste spomenuli, pa je objavila knjigu u kojoj je nastojala da verno prikaže istinu o našem životu. Pisac ne piše priče da bi prepisao život, već da bi ga transformisao dodajući mu razne stvari.

Puno ste pisali o prirodi fikcije - rekli ste da se do književne istine dolazi kroz laž. Šta znači “istina u srcu laži”?

- Mislim da fikcija ne znači po definiciji nešto što nije istina. Ona je kao fatamorgana, kao fantazija, kao stvarnost sačinjena od imaginarnog. Ako je uspeo, roman je laž koja se pokazuje kao istina. Fikcija je stvaranje neke alternativne ili paralelne istine, pretvaranje stvarnosti u jednu drugačiju realnost.

U kontekstu našeg razgovora o literaturi, politici i u svim stvarnostima u kojima živite, da li mislite da je “raj uvek negde dalje”?

- Pisanje je za mene raj. Književnost mi omogućava da se približim fantaziji sreće.

To je, ako sam shvatila, i deo odgovora na pitanje o kome dosta razmišljate u vašim esejističkim i autopoetičkim tekstovima: zašto pisati, čemu pisanje?

- Pisanje je način življenja koji vas brani od samog života. U svetu oko nas postoje ljudi ogorčeni, surovi, ljudi koji nas frustriraju; književnost je utočište od patnje. Istovremeno književnost nije život. Ona je laž, fikcija, nešto što postoji samo u imaginaciji, u emociji ali nam omogućava da lakše podnesemo život - bez književnosti život bi bio mnogo tužniji, mračniji i suroviji.