Pad neprihvaćenih reformi

Branko Milanović trenutno, na dve godine, radi na američkom Karnegi institutu, ali je jedan od naših ekonomista sa stalnim nameštenjem u Svetskoj banci koga ne možemo optužiti da zastupa one stavove ove institucije na koje se mi obično rogušimo. Ceni DŽozefa Stiglica koji je kod nas baš omiljen. Možda zato što mu je socijalna politika uža specijalnost, ima osećaj za socijalnu dimenziju ekonomske nauke, kojoj naše vlasti izgleda nisu posvetile dovoljno dobre pažnje. Iz intervjua koji je dao za novogodišnji broj NIN-a videće se da sa nama deli još neka uverenja koja jednom službeniku Svetske banke ne bismo iz prve priznali. Bio je među osnivačima grupe ekonomista G17. Danas, formacijski, ne pripada nijednoj instituciji sa tim imenom, mada su mu ostale bliske.

Nema sumnje da je padu dosadašnje Vlade Srbije presudno doprinela činjenica da širi slojevi stanovništva nisu pokazali spremnost da plate cenu preoštrog neoliberalnog koncepta srpske tranzicije, dok vladine afere samo je trebalo da pojačaju taj gubitnički osećaj kod većine stanovništva. Jesu li, po vašem mišljenju, reforme i način njihovog sprovođenja zaista prešle prag izdržljivosti većine stanovništva ili je taj prag, i tokom prethodnih 50 godina, suviše nisko postavljen?

- Verovatno ima i jednog i drugog. S jedne strane, prag je suviše nisko postavljen jer smo se mi u toku komunizma, znači premiloševićevskog vremena, naučili na veliki broj privilegija: da radimo relativno kratko radno vreme, da ne radimo puno, da plata nastavi da teče, da veoma rano idemo u penziju, da imamo relativno visoke penzije u odnosu na plate, da imamo besplatno školstvo i zdravstvo... Na privilegije smo se, dakle, navikli, ali i dosta njih smo de fakto izgubili za vreme Miloševićeve vladavine: sve su te privilegije ostale u zakonu, ali se nisu poštovale. Prag izdržljivosti jeste bio nizak, ali i zato što su očekivanja bila veoma velika i, pokazalo se, nerealna. S druge strane, verovatno ni reforme nisu bile najbolje postavljene: recimo, vrlo brza privatizacija, pa onda taj strah od gubitka posla, činjenica da puno preduzeća, da li zbog brze privatizacije, da li zbog suviše brze otvorenosti, odnosno liberalizacije uvoza, počinje da smanjuje proizvodnju, sve su to greške koje su doprinele da je vlada, da su reforme uopšte, izgubile popularnost. Nemoguće je posmatrati reforme sa jednog čisto tehničkog aspekta. Neprihvatljivo je razmišljanje: reforme su bile odlične i korektno sprovedene, ali narod je bio nespreman da prihvati njihove troškove i zato je došlo do pada vlade. U suštini, dokaz o uspešnosti i neuspešnosti reformi je njihovo prihvatanje i neprihvatanje od strane društva. Ne mogu reforme da budu idealno koncipirane tehnički, a da ne budu prihvaćene. Ekonomija je društvena nauka, ona se bavi narodom. Činjenica da reforme nisu prihvaćene je de fakto kritika načina na koji su sprovedene.

Da li je srpska ekonomija u takvom stanju da proces njenog ozdravljenja narednih godina mora rezultirati daljim rastom nezaposlenosti, bez obzira na to šta su nam stranke na predizbornim mitinzima obećale?

- Mislim da ne mora rezultirati time, ali postoji rizik da do toga dođe. Treba prvo razlučiti zvanične podatke o nezaposlenosti koji predstavljaju precenjenu nezaposlenost. Zvanično sada imamo stopu nezaposlenosti od oko 28 odsto dok je stvarna nezaposlenost, po anketama o radnoj snazi, negde oko 14-15 odsto, dakle upola manja. Da li će doći do daljeg povećanja nezaposlenosti, zavisi od toga da li će doći do povećanja društvenog proizvoda, čije su sadašnje stope od prošlogodišnjih četiri i ovogodišnjih dva odsto, apsolutno nedovoljne, a rast društvenog proizvoda zavisi od toga da li ćemo dobiti više stranih investicija neophodnih ne samo zato što nose nove tehnologije nego i zato što je domaća štednja nedovoljna. Ne mogu da kažem da sam ja preterani optimista u vezi s tim. Ove godine smo imali stranih investicija, ali zato što smo prodali duvansku industriju kao nekad što smo prodali Telekom; to nije nešto što je održivo. Nama su potrebne direktne strane investicije, a one zahtevaju političku stabilnost, kako te stabilnosti nema, nema ni tih investicija što, opet, povratno nepovoljno deluje na našu ekonomsku, pa onda i na političku stabilnost... Tako se mi vrtimo u začaranom krugu.

Stav DOS-a prema domaćim kapitalistima bio je kontroverzan. Smatrate li da naše društvo u celini ima formiran stav prema vlasnicima domaćeg kapitala i može li se taj stav smatrati ekonomski poželjnim?

- Mislim da naše društvo nema negativan stav prema kapitalistima koji nisu suviše bogati, dakle onima koji rade, ulažu, prave neki novac. Opšti društveni stav nije negativan prema njima. Postoji negativan stav možda prema dve vrste kapitalista: prvo, prema onima koji koriste političke veze i uticaje da bi jevtino došli do preduzeća u procesu privatizacije. Nesumnjivo da tu postoji veoma negativan stav jer se smatra da je to krađa. Ipak smo mi imali samoupravljanje četrdeset i nešto godina, ljudi se osećaju kao da su ulagali nešto u ta preduzeća, da imaju neka prava na radno mesto, i veoma je teško, ja se slažem sa tim. Niko od nas ne bi voleo da se pojavi neko i jednostavno vas istera, a pri tom je preduzeće kupio po nekoj veoma sumnjivoj ceni. Drugo, negativan stav postoji i prema onima koji su se već obogatili korišćenjem političkih veza i van procesa privatizacije. Ali ne mislim da naše društvo ima primarno negativan stav prema kapitalizmu i bogaćenju do neke mere i pod uslovom da u tom bogaćenju doprinos političkih veza nije očigledan. U tom pogledu mi nismo različiti od drugih naroda.

Put u predratnu Nemačku Rezultati izbora nisu bili iznenađujući, ali su bili dosta razočaravajući jer se pokazuje da postoji dosta nagli prodor tih retrogradnih ideja. To je loše i za političku i za ekonomsku stabilnost, tako da je veoma važno da se formira neka nova relativno stabilna i demokratska vlada. Čini mi se da je za ekonomsku stabilnost veoma važna politička stabilnost i ne bi se smelo dozvoliti ono što je bilo u Nemačkoj gde je stalno ponavljanje izbora u toku dve godine dovelo do toga da ekstremne snage od osam odsto dobiju 40 odsto glasova. Ponavljanje izbora i politička nestabilnost tamo su doveli na vlast ekstremne snage. Ukoliko četiri stranke naprave koaliciju (DSS, DS, G17 plus i SPO-NS) i ukoliko se ta koalicija pokaže relativno stabilnom, mogli bismo da očekujemo jedan period od nekoliko godina rasta I onda bi to samo značilo da bi ekstremne snage gubile na značaju. Jer one su očigledno dobile zato što se ekonomska situacija nije u dovoljnoj meri popravila. Ako se popravi, u tom slučaju bismo ušli u stabilnije vode.

Mislite li da je naplata poreza na ekstraprofit, sa mnogim elementima političkog pozorišta, zaista zastrašivala i domaće i strane investitore, kako neki tvrde?

- Meni se lično taj porez nikada nije mnogo dopadao jer se njime uvodi jedan presedan da se uzima novac, osuđuju ljudi na osnovu onoga što su ranije radili, a za šta se ne može dokazati da zakonski nije bilo u redu. Iako većina naroda veruje da to nije bilo u redu, nema zakonskog osnova da se to dokaže. A ako vi to jednom radite, možete da kažete da će sledeća vlast to isto primeniti prema onima koji su im prethodili. Mi ćemo raditi više ciklusa izbora i rizikujemo da oni što će na svakim od tih izbora doći na vlast, otimaju od onih koji su pre njih bili. To je onda loše.

Nema iole obrazovanog građanina da nije čuo za DŽozefa Stiglica, a čak i oni što na Slovence nisu prestali da se ljute još od početka devedesetih godina, ne kriju svoje divljenje za njihov otklon prema MMF-u. Jesmo li mi MMF zbilja nekritički slušali, odnosno jesu li nas oni zbilja svojim savetima naveli na krivi put?

- Za razliku od puno ljudi u MMF-u i Svetskoj banci, ja imam veoma visoko mišljenje o Stiglicu. On je bio izvanredan i za Banku i za Fond i njegovu knjigu posvećenu temi globalizacije preporučio bih svakom čitaocu. Izvanredna knjiga. Kad Stiglic govori i piše o postojanju jednog obrasca Fonda za sve i uticaju američke administracije na odluke Fonda, to je sve apsolutno tačno i veoma je važno što je to napisao neko ko je kao ekonomista tako značajan kao što je Stiglic. Ali, treba imati u vidu da naša situacija kao male zemlje sa osam miliona stanovnika i društvenim proizvodom manjim od društvenog proizvoda srednjeg grada u Americi, nije situacija Brazila, Indije, Rusije, Indonezije. To su velike zemlje koje imaju značaj i sada pokušavaju da taj svoj značaj valorizuju i u neku ruku se u ekonomskom smislu postave kao protivteža Americi. Male zemlje imaju veoma malo manevarskog prostora. Mi nemamo neku jaku pregovaračku poziciju, a plus smo došli, zahvaljujući politici Miloševića, u situaciju kad nam je bilo važno da se uopšte vratimo u svet. Mi smo verovatno nekritički prihvatili te zahteve Fonda, ali treba reći da nismo ni bili u mogućnosti da u puno tih segmenata imamo bilo kakvo drugo mišljenje ili da imamo drugačiju politiku od one koju je Fond zahtevao. Bili smo u poziciji u kakvoj je većina afričkih zemalja. To su male zemlje koje nisu u stanju da se odupru i zato što nemaju dovoljno definisanu alternativnu ekonomsku politiku. Ako nemate definisano ono što hoćete, naravno da prihvatate ono što vam drugi sugeriše. A uz to nemate ni političku moć da nešto odbijete. Stiglic je, dakle, apsolutno u pravu, ali mi, možda i zato što smo gajili nerealna mišljenja o sebi kao značajnoj zemlji, ne možemo očekivati da ćemo ikad moći da se odupremo Fondu kao što mogu velike zemlje Indija, Indonezija, Rusija... Ipak, u budućnosti što manje budemo zavisili od Fondovih para, manje ćemo ili uopšte nećemo imati Fondov program, pa nam on ništa neće ni diktirati.

Ali onda mi postavljamo pitanje: I Slovenija je mala zemlja, pa joj Fond ništa ne diktira?

- To je tačno, ali mi imamo potpuno drugačiju situaciju. Slovenija nije imala deset godina razaranja i rata kao što smo mi imali, slovenačka privreda je uvek bila mnogo konkurentnija od naše, Slovenija je i u vreme bivše SFRJ sa 40 ili 50 odsto svoga izvoza bila okrenuta ka Zapadu. Na kraju krajeva, kod nas je reforma krenula 1965. godine i veze slovenačkih preduzeća sa austrijskim, italijanskim i nemačkim već su postojale. Znači, to nije bilo nešto kao u Čehoslovačkoj u kojoj je postojala centralna planska privreda i koja je morala otpočetka da krene. A sad pogledajte Srbiju, recimo 1989. godine. Izvoz srpskih preduzeća je još tada bio baziran na metalskom kompleksu, koji je bio u agoniji, i na dosta snažnim vezama sa Rusijom, mnogo snažnijim nego što ih je imala Slovenija. Dakle, slovenačka preduzeća su već tada bila mnogo efikasnija nego naša i bilo im je lakše da se prilagode. E, onda su imali i jednu pametnu politiku, zahvaljujući profesoru Mencingeru, koja je uzimala u obzir datosti slovenačke situacije. Recimo, Slovenija nikad nije ni imala program sa Fondom, za razliku od nas ili, recimo, Bugarske, Sloveniji Fond nije bio potreban. To je bila pametna politika, ali unutar datih okolnosti. Da je Slovenija vodila rat deset godina i da su im sve te veze bile pokidane, verovatno bi i oni morali da se obrate Fondu.

Građani Srbije nisu usamljeni u svetu u svom, najblaže rečeno, podozrenju prema SAD. Da li su, po vašem mišljenju, u pravu oni što veruju da bi više, recimo, nemačkih investitora ovde značilo više kapitalizma sa ljudskim socijalnim likom? I imamo li u tom smislu razloga da se plašimo činjenice da su, doduše, kroz proces privatizacije, američki investitori ovde prevladali?

- Slažem da naš osnovni put i naša osnovna smernica u ekonomskom i političkom smislu treba da bude ulazak u Evropu, što znači da su mnogo bliže veze sa Evropom. Kad kažem sa Evropom mislim pre svega sa Nemačkom, koja je glavni partner istočne Evrope, pa sa Francuskom i Italijom koja je naš važan partner. Naravno, isto tako i sa Rusijom. Amerika je daleko i što se tiče tog socijalnog zakonodavstva, očigledno da je nama mnogo bliže neko zapadnoevropsko shvatanje uloge države, značaja socijalnog osiguranja, manje-više besplatnog obrazovanja, zdravstva. Tako da nema neke socijalne osnove za prihvatanje jedne mnogo oštrije forme kapitalizma kakvu ima Amerika. Evropljani jesu naši prirodni saveznici, prirodno je da njima težimo. Sad jeste to interesantno da je američki kapital sa dosta novca ovde ušao, ali verujem da su to neke diskretne investicije, u smislu da se to jednom desilo ili dvaput, ne verujem da je to nešto trajno.

Činjenica je da smo mi sa Nemcima mnogo bliži, ljudi mnogo više dolaze, kad vidite avione iz Minhena ili Frankfurta, imate mnogo više Nemaca koji ovde dolaze. Mnogo je manje Amerikanaca. I na ekonomskom i na političkom planu nama Evropska unija treba da bude osnovni cilj. Neki iskoraci, kao što je bio onaj sa slanjem vojske u Avganistan, prosto su bili nepotrebni i to nije u nekom našem interesu. Nemci su ovde uzdržani kao investitori jer imaju puno drugih mogućnosti.

Pogledajte Bugarsku u kojoj situacija nije idealna, ali je mnogo bolja nego naša. Bugarska će za jedno četiri godine, a možda i manje, postati članica Evropske unije i ako ćete već da investirate, onda gledate da to bude u neku zemlju koja će pre postati članica Unije. Iako ni Bugari nemaju neku idealnu vladu, politički su stabilniji, imali su već šest-sedam izbora koji su protekli manje-više svi u redu, došlo je do smenjivanja vlasti - bila je levica, pa desnica, pa levica, pa desnica. Nema kod njih opasnosti od neke radikalizacije kao što je kod nas slučaj. I ako pogledate, investitor ima Bugarsku, Rumuniju, pa onda Hrvatsku koja ima tradicionalno bliske veze sa Nemačkom u kojoj postoji mnogo mogućnosti za investicije u turizam. Tako, svet je prepun zemalja u kojima čovek može da investira. Mi nismo tu preterano atraktivni.

Mada je naše opredeljenje da uđemo u Evropsku uniju neopozivo, to nije bila ni glavna ni jedna od glavnih tema protekle predizborne kampanje. Znači li to da su naši političari, potežući Evropu kao argument svaki put kad zapadnu u neprilike, tu temu ogadili narodu, ili znači da je naš ulazak u EU suviše daleko?

- Mislim da za to postoje dva razloga. Sve stranke na političkoj sceni u svom programu imaju ulazak u Evropsku uniju, tako da je to već prihvaćeno kao datost. A drugo, ulazak u Evropu objektivno je dalek, tako da se čini kako nema razloga da se sada preterano sporimo oko toga pošto ionako još ne znamo pod kojim uslovima ćemo u Evropu ulaziti. Da je naš ulazak u EU za godinu ili dve, pa da se onda postavlja gomila problema, recimo sa promenama industrijske strukture, carinske zaštite, sa činjenicom da stranci mogu da kupuju zemlju kod nas, da se mi selimo po Evropskoj uniji... da se otvara niz praktičnih pitanja, kao što se se sada otvaraju u Poljskoj oko toga da Nemci mogu da kupuju zemljište na teritorijama sa kojih su bili oterani i oko pitanja mobilnosti radne snage, kod nas je sve to suviše daleko.

Dakle, nema naročito razloga da se sada pogađamo oko toga šta će biti, pa to i nije neka velika tema. To što EU nije bila neka velika tema predizborne kampanje, u neku ruku je dokaz da svi to kao cilj prihvataju. Prema istraživanjima Centra za političke alternative, naši rezultati u smislu tolerancije prema strancima i etničkim manjinama, u smislu nekog poželjnog socijaldemokratskog viđenja sveta, veoma su slični ostalim zapadnoevropskim zemljama. Mislim da smo mi sada u neku ruku normalna država i u tom smislu izgleda da su ti najgori naboji ekstremizma već prošlost. Naravno, nismo još potpuno sigurni da je to prošlost i moguće je da ljudi možda glasaju na jedan način, a kad ih pitate koje su njihove vrednosti, oni kažu nešto drugo, ali rezultati te ankete slični su rezultatima u ostalim zemljama.