Dugobradi globalista

Može se reći da je kosmopolita: njegovo anglosaksonsko ime (Santa Claus) holandskog je porekla, zvanično je rođen u Maloj Aziji, ali je karijeru uglavnom izgradio u Americi. Po svojoj istoriji tokom koje je od hrišćanskog svetitelja stigao do promotera potrošačke kulture, spada među izuzetno kontroverzne ličnosti. Ima više identiteta i imena. Za neke Sv. Nikola, za druge Božić Bata, za bivše pionire i dalje Deda Mraz, u katoličkoj Južnoj Americi Ninjo Hesus (Dete Isus), a Italijani ga oslovljavaju sa Babo Natale (Otac Božić). Finski Joulupuki konkuriše za najautentičnijeg jer živi u Laponiji, najsevernijoj pokrajini gde su naseljeni irvasi. Tokom vekova doživljavao je različite transformacije, ali je konačna verzija mita o Deda Mrazu napravljena tamo gde su se odavno specijalizovali za proizvodnju bajki - u Americi.

Inspiracija za mit o Deda Mrazu potiče od svetog Nikole, episkopa grada Mire, koji je živeo u 4. veku i tajno pomagao ljudima donoseći im poklone. Najpoznatija legenda vezana za sv. Nikolu kaže da je jednom osiromašenom plemiću pomogao da uda ćerke koje nisu imale miraz tako što im je dve noći zaredom kroz prozor ubacivao po čarapu punu zlata. Kada je trećoj ćerki trebalo da isporuči poklon, prozor je bio zatvoren, pa je sv. Nikola, čarapu sa zlatom ubacio kroz dimnjak.

Kako praznik posvećen sv. Nikoli pada blizu Božića i kako su se tri čarape pune zlata dovodile u vezu sa poklonima koje su mudraci sa Istoka doneli Hristu, legenda o sv. Nikoli postepeno se stopila sa Božićem.

Pod imenom Santa Claus prvi put je pomenut u američkoj štampi 1773. godine, a 1809. Vašington Irving u “Istoriji NJujorka” ga opisuje kao debeljuškastog, malog čoveka u tipičnom holandskom, crvenom kaputu.

Skeptici Pod pretpostavkom da putuje sa istoka na zapad, Deda Mraz bi, zahvaljujući vremenskoj razlici, imao na raspolaganju 31 sat da na vreme podeli sve poklone. To znači da bi u svakoj sekundi morao da poseti oko 967 hrišćanskih domova sa čeljadetom koje se dobro vladalo prethodne godine. Dakle, za hiljaditi deo sekunde, on treba da zaustavi sanke, sklizne niz dimnjak, ostavi poklone, eventualno gucne koka-kolu, uspenje se natrag i dođe do sledeće kuće. Neko bi rekao da je i to moguće. Da li? Ako Deda Mraz za svako dete ponese poklon ne teži od 860 grama, koliko teži prosečna kutija lego kockica, njegove zaprege bi težile nešto više od 500 hiljada tona. Ako pretpostavimo da leteći irvas može da povuče čak i deset puta više nego običan, Deda Mrazu i dalje treba 360 000 letećih jelena za zapregu sa poklonima. Oni sami bi težili oko 54 hiljade tona. Kada 600 hiljada tona putuje brzinom od 1080 km u sekundi, stvara se ogroman otpor vazduha što podiže temperaturu toliko da ona postaje ravna onoj koju izaziva svemirski brod prilikom ulaska u Zemljinu atmosferu. To znači da bi svih 360 hiljada irvasa izgorelo za oko 4,26 hiljaditih delova sekunde. Tačno u trenutku kada Deda Mraz stiže do pete kuće na svom putu.

Konačan vizuelni identitet Deda Mrazu je podarila “Koka-kola” koja je 1931. godine angažovala umetnika Hedona Sandbluma da napravi seriju božićnih reklama. To je bilo rođenje Deda Mraza kakvog ga znamo danas i ujedno uspešno infiltriranje koka-kole u božićnu ikonografiju: Deda Mraz je prikazan kao dobroćudni debeljko bele brade i rumenih obraza koji koka-kolu šljoka u pauzama deljenja poklona (nije ni čudo što je onako debeo).

U SSSR-u Lenjin ga je odmah proterao. Rehabilitovan je i amnestiran tek trideset godina kasnije sa dolaskom Staljina na vlast. Doduše, u vidu verski neobojenog Deda Mraza koji je božićnu euforiju preusmerio na Novu godinu. Kod nas je posle rata Božić Bata takođe bio zamenjen politički podobnijim Deda Mrazom. Nakon tranzicionog otvaranja, nismo nikog odbacili: slavi se sv. Nikola, postoji i Deda, tu je i Bata. I lepo se slažu.

Za razliku od nas koji generalno nismo imali nikakav problem sa ideološkom konfuzijom dok god ima povoda za prasiće, u Hrvatskoj su prethodnih godina trajale burne rasprave da li je Deda Mraz novopaganski lik jeftine, eksploatatorske ekonomije koji nema nimalo veze sa Isusom Hristom.

U muslimanskim državama nije bilo nikakvih dilema: mnoge verske vođe su prethodnih godina poručivale da je nasmejani debeljko šejtanske prirode. Na Kubi su i komunisti pokušavali da ga zabrane, tvrdeći da je simbol američke mentalne kolonizacije.

U stvari, kubanski partijski mislioci su možda i najbliži istini. Deda Mraz jeste simbol američkog društva i kapitalizma. On je nesumnjivo veliki zagovornik tržišne privrede, božićnih specijala i prazničnih rasprodaja, tu je od religioznih elemenata malo šta ostalo. Ali to ipak nije sve. Sa Deda Mrazom i onim što se zove “američki san” u paketu ide i čitav korpus sentimentalnosti i bajkovitog optimizma koji su pomalo falili skeptičnom evropskom duhu.

Dobar primer za to je kada je 1897. godine osmogodišnja devojčica, po imenu Virdžinija, zabrinuta da li Deda Mraz zaista postoji, poslala pismo uredništvu “NJujork sana” sa željom da joj se konačno odgovori na tu dilemu. Uvodnik koji je napisao novinar Fransis Čerč kao odgovor na Virdžinijino pitanje odmah je izazvao burne pozitivne reakcije i postao najveća oda božićnom duhu na američkom tlu. U svom odgovoru Čerč je bio nedvosmislen - Deda Mraz postoji. A objašnjenje je bilo otprilike ovako: postoji kao što postoje ljubav, velikodušnost i vera.

Iako bi okoreli skeptik sigurno našao neku logičku grešku u ovom dokazu, to nije smetalo da ovaj uvodnik postane najpoznatije božićno štivo. Zajedno sa filmom Frenka Kapre “Život je lep” reprezentovao je sve ono u šta veruje američka nacija, a to su (pored liberalnog kapitalizma) i dečija naivna vera, optimizam i porodične vrednosti. Zato su Deda Mraz i Holivud prevazišli sve nacionalne razlike. Izgleda da postoji jedan mali Amerikanac u svakom od nas.