Plotuni su ostali za nama

Jedan poznanik, koji lako podiže pritisak sebi i drugima, razočaran ponašanjem naših političkih predvodnika, besno mi je rekao da bi, danas, između Petra Stambolića i novih lidera, glasao za Petra. Zamalo da izletim: “I ja!”

Da ovo Stambolić čuje, koliko ga znam, ne bi se ni nasmešio. Jedino, posle svega želi da ga ostave u samoći, sa njegovim knjigama, rukopisima i sećanjima. Za svoje godine, “drug Pera”, kako su ga zvali, još uvek je dobrog zdravlja, zašao je u devedeset drugu, teško se kreće, ali je bistrog uma. Ćuti kao i obično, to je njegov odbrambeni mehanizam. Ćutanjem se i duže živi. Petnaestak godina nije se rečju oglasio. Valjda sam bio poslednji novinar koji je do njega došao, istina s mukom, poodavno, posredstvom pokojnog Ivana Stambolića. Od starih prijatelja, sastaje se sa Dražom Markovićem. Imaju o čemu da pričaju, decenijama su, kao saborci, bili na istom frontu.

Petrova biografija, u kojoj ima svega, u dobroj meri je istorija komunista Srbije. Zbog toga na svojim širokim plećima, sad već pognutim, nosi i bolno istorijsko nasleđe. Od početka partizanskog pokreta bio je nezaobilazna ličnost, da bi, posle Aleksandra Rankovića, postao najuticajniji Srbin, decenijama i u vrhu Jugoslavije. Najduže je vladao, duže i od Nikole Pašića. Mnogi su doživeli slom (Sreten Žujović, Blagoje Nešković, Milovan Đilas, Aleksandar Ranković, Jovan Veselinov, Koča Popović, Mijalko Todorović, Marko Nikezić, Miloš Minić), nisu više ni na ovom svetu. A Petar je opstajao savršenom prilagodljivošću i opreznošću. Umeo je nenametljivo da vlada i sve drži u svojim rukama.

Spektakularne pobede često se završavaju spektakularnim porazima. Očit je primer Slobodana Miloševića. Petar je išao drugim putem. Savlađivao je svoje protivnike bez galame, ne pokazujući da uživa u usplahirenim pobedama, još manje u osvetničkim nagonima pobednika. Zvali su ga “mudri Pera” zbog njegovog realpolitičkog ponašanja i savršenog upravljanja tehnologijom opstanka na vlasti. Nije nasrtao na položaje. Više je voleo da utiče i da njegova reč bude poslednja, nego direktno da vlada. Učestvovao je u mnogim političkim bitkama, ali samo u onim u kojima se unapred znalo da su dobitničke. Nije bio govornik javnih tribina, ali se uvek našao tamo gde se odlučuje. Tako se može objasniti i podatak da se, u decenijama vladavine, njegovi istupi i intervjui mogu složiti u tanku brošuricu. To je bio Petar: strogo samokontrolisan, odmeren, lukav, naizgled svetac, a uvek sa prikrivenom kartom u rukavu, nikad arogantan, iznad prolaznosti vremena.

Na sednici Centralnog komiteta SK Jugoslavije, kao izveštač “Politike” bio sam slučajan svedok jednog komičnog dijaloga. Članovi Centralnog komiteta žestoko su tada osuđivali “alarmantno stanje u štampi”, a novinare je jedino branio profesor Najdan Pašić. U pauzi sednice, stajao sam sa Pašićem kada je naišao Stambolić. NJih dvojica su izmenili nekoliko protokolarnih rečenica u kojima se Stambolić nije osvrtao na Pašićevo izlaganje koje je, inače, izazvalo u dvorani žamore i negodovanje. Ali, moglo se naslutiti njegovo mišljenje. Zazirao je od štampe, sa kojom je retko kontaktirao a i kada je to činio, obraćao se urednicima novina. Vodeći srpski dnevnik “Politika” posebno mu je bio u fokusu.

Uznemireni Najdan, koga je svrbeo Petrov neizrečeni sud, direktno ga je upitao: “Druže Pero, šta misliš o mojem izlaganju?” Stambolić ga je, onako stasit, još malo pa dvometraš, pogledao kroz svoja debela sočiva, napravio malu pauzu, a onda aludirajući na Pašićeve probleme sa očima, odgovorio: “Dobro je, Najdane, dobro čitaš, izgleda da ti se vid popravio!” Neoprezno sam se nasmejao i tada me prvi put primetio. Po njegovom pogledu, zaključio sam da bi bilo pametnije da sam ostao nezapažen.

Sa Titom je Stambolić često bio na ivici razlaza, ali nije prelazio rizičnu granicu. Znao je da mu, bez njegove podrške, nema života. Sem retkih izuzetaka, svi bivši su bili upristojeni saradnici Josipa Broza. Prema potrebi pakovao ih je kako je želeo, a Stambolić je bio jedan od srbijanskih džokera.

Za razliku od drugih republika, gde je dugo vladao stabilan hijerarhijski red, u srpskom vođstvu su svih pedeset godina trajali sukobi. To je već naša poslovična osobina. Nesloga je u našoj naravi. Još je Jovan Dučić govorio: “Kad Srbi ručaju ili večeraju, pored mesa na jelovniku, moraju da pojedu bar jednog zemljaka.” Tito je mogao da spreči sukobe. Ali, to nije bio njegov interes: dok se Srbi glože, smatrao je, Jugoslavija će biti mirnija. Mada ga je Stambolić podržao u svim političkim obračunima, sa Neškovićem, Đilasom, Rankovićem, Nikezićem, u njega Tito nije imao poverenja. Kada je Nikezić prisilno podneo ostavku na položaj predsednika SK Srbije, Tito ga je sa znatiželjom pitao koga predlaže za novog predsednika. Začuđen ovim njegovim gestom, Nikezić je odgovorio da je prirodno da to budu Petar Stambolić ili Draža Marković. A Tito, posle svega, posle odlučujuće podrške upravo ova dva političara u rušenju liberala Nikezića, odgovara: “Draža i Pera? Pa, to je sjaši Kurta da uzjaše Murta!” Nikezić mi je ovu pojedinost ispričao uz osmeh i sugestiju kako se Josip Broz razigravao sa svojim kadrovima. Znao je to Stambolić i umeo da odredi svoje mesto.

O jugoslovenskom vođi izbegavao je da govori: “Tito je, naročito u poznim godinama, bio perce s kojim se svako služio, a imao je moć da nas sve makne jednim potezom.” Ali “generalni” mu je, očigledno, zauvek ostao u glavi. Kada je napunio 88 godina, osetio je potrebu da, u krugu rođendanskih gostiju, uzgredno konstatuje da je, eto, nadživeo Tita dvadeset jedan dan!

Sa ushićenjem je govorio o Edvardu Kardelju, a u duši mu je ostao i Aleksandar Ranković, u čijoj je političkoj likvidaciji obavio važan deo posla: “Ranković je prema meni bio rezervisan. Sjajno je pre rata radio u tandemu sa Đilasom. Bio je strpljiv, uporan, odličan organizator, a Đilas buntovan. Kasnije, cela Rankovićeva linija je bila konzervativna. Mi smo ga u Srbiji osećali kao težak teret. U Kardeljevom društvu sam se lepo osećao. NJegove greške su i moje greške. Na račun Rankovića nikada nisam mogao da pravim šale, ali sam sebi dopuštao komociju kada je u pitanju Kardelj.”

I kada je svojom voljom otišao u penziju (1984), u vreme dok je Slobodan Milošević bio predsednik komunista Beograda, izvesno vreme je sačuvao poziciju čoveka čija naklonost može da odredi sudbinu političara. U Skupštini Srbije otvorena je kancelarija u koju su dolazili partijski čelnici da čuju šta drug Pera misli. NJegov uticaj umeo je da iskoristi i Slobodan Milošević, onoliko koliko mu je potrebno, dok ne osvoji vlast. Na sednici Ce-Ka Srbije uvek je sedeo u prvoj klupi, pokraj Petra, da i vidljivo pokaže ko mu uz rame stoji. Imao je njegovu podršku prilikom izbora za predsednika komunista Srbije. U znak zahvalnosti, Milošević je u zoru (27. januar 1986), posle uspešno okončane kandidature, zapucao automobilom u Petrovo rodno selo Brezovu, kaj Ivanjice, gde se on odmarao, da ga obavesti o toku protekle sednice. Bio je to početak Miloševićevog osvajanja vlasti, posle čega će i Stambolić biti izigran, odbačen kao smetnja novom, mladom vođi, prepušten ostrašćenim novinarima i populističkoj gomili, oduševljenoj novim vladarom i zasićenoj Stambolićima. Dogodilo se to u trenutku kada je, posle više decenija trvenja u političkim vrhovima, Petar pomislio da Srbiju ostavlja kadrovski sređenu, na čelu sa Ivanom Stambolićem i Slobodanom Miloševićem, dvojicom bliskih prijatelja.

Sa Stambolićem sam imao nekoliko zanimljivih višečasovnih razgovora krajem 1990. i 1991, u Palati Federacije i u njegovom domu. Dobro je izdržao dve teške operacije, kada mu je ugrađen veštački kuk. Kretao se pomoću štapa i koristio aparat za sluh kojim se, nenaviknut, nervozno služio. Dok je bio u bolnici, boravio je u sobi sa još sedam bolesnika - zidar, pilot, seljak, kako je to već sa “običnim svetom”. I u bolnici se videlo da je prošlo vreme velikog Petra, kako je to, inače, sa odbačenim političarima.

Mada su se na njemu osećale godine, delovao je sveže, a živnuo bi kada smo zalazili u prošlost. I ranije sam čuo o njegovom lepom istorijsko-političkom obrazovanju, naročito devetnaestog veka. Dobro je poznavao arheologiju i biologiju. Poslednjih godina posvetio se sećanjima na nekadašnju Ivanjicu i Čačak. Opisao je i kako je izgledao kirajdžiluk između Pljevalja i Čačka. Imao sam pri ruci ove tekstove, pisane starinskim jezikom. Teško mi je bilo da poverujem da je to delo istog čoveka čije sam referate sa umorom slušao.

Niko među Srbima u drugoj polovini prošlog veka ne bi imao toliko da kaže koliko Stambolić. U jednom pismu, Vladimir Dedijer ga je savetovao da otvori svoju dušu. “Ako slušaš moj savet, tvoji memoari će dostići slavu Ispovesti svetog Avgustina, Žan-Žaka Rusoa, Hercena i mnogih drugih poštenih pisaca.” Međutim, u našim razgovorima, Stambolić nije pokazivao želju da se toga prihvati: “Nemam snage da to dovedem do kraja. A i ne dugujem sebi da to uradim.”

Rekoh: “Pretpostavljam da su vam, posle svega, gorka sećanja?”

“Ne kajem se za ono što sam radio...”

“Ne kajete se?”

“Gledajući unatrag, nisam mogao da odaberem drukčiji put od onoga koji sam izabrao. Progresivnije alternative uoči rata nije bilo. Nikad se neću odreći svoje generacije. Ali se osećam oslobođen svih balasta. Deluje mi razumno ono što piše Đilas. Sviđa mi se što nije osvetoljubiv. Dopadaju mi se gledišta Desimira Tošića. Najrazumnije se ponašaju nekadašnji politički emigranti koje smo osuđivali kao neprijatelje zemlje.”

Nikada ranije, kao prilikom susreta sa Stambolićem, nisam toliko blisko doživeo koliko je moć prolazna i kolika je težina političkog pada. Mnoge je Petar nadmudrio, a Milošević ga je ponizio i prepustio svetini žednoj osvete, koja je u njemu videla “izdajnika srpstva”. Na moje pitanje kako se oseća odbačeni političar, odgovorio je: “Teško je obuzdati gnev kada su vam ruke u lisicama.” A onda se prisetio Borislava Pekića, koji opisuje svoj povratak sa robije, i Milovana Đilasa kome niko nije prilazio izuzev rodbine: “Sad ih bolje razumem. Boje se ljudi, ja ih shvatam, vidim to po mojim zemljacima. Pored nekoliko prijatelja, jedino je moja porodica ostala uz mene.”

U jednom trenutku otvorio je “Večernje novosti” i rekao: “Pogledajte kakve laži pišu o meni!” Predložio sam da napiše ispravku, a ja ću posredovati da ona bude štampana.

“Mislite da je to moguće?” nepoverljivo je upitao.

“Može to da se uredi i obećavam da neće biti podvala”, odgovorio sam hitro, kao čovek koji je, posle svega, eto, došao u poziciju da može da pomogne nekadašnjem vladaru Srbije.

Tako je i učinjeno, a dan kasnije, Stambolić me pozvao telefonom i zahvalio se na ovoj usluzi.

Pravdao je nekadašnju politiku, a najviše je branio odnos srpskog vođstva prema kulturi: “Istina je da smo sektašili prema crkvi, ali smo vodili računa o kulturnim vrednostima. Slavili smo Prvi srpski ustanak, Cersku bitku, u grb smo ugradili 1804. godinu. Studije su pisane o vojvodama Putniku, Mišiću i Stepi; ja sam pokrenuo da se obeležava Gazimestan; milijarde su utrošene da se sačuvaju spomenici kulture. Kada je Srpska književna zadruga, u stotinu odabranih knjiga, štampala i knjige Slobodana Jovanovića i Dragiše Vasića, u prisustvu Tita me napao Kreačić. Samo, nismo slavili Kosovo i padali u nacionalizam. Trebalo bi objektivnije videti da li smo prigušivali srpstvo i srpsku istoriju.

Nekadašnji okoreli komunista, postao je žestoki kritičar Miloševićevog nedemokratskog režima. Bilo mi je neobično da čujem kako Stambolić, koji je pedesetak godina učestvovao u svim događanjima, govori o “boljševičkoj prirodi Miloševićevog režima”. A reč “boljševizam” izgovarao je kao da je zagrizao kiselo grožđe.

Još više sam bio iznenađen sa kakvim je uverenjem tvrdio da je neminovan raspad Jugoslavije: “Nikad nisam verovao da će se Srbija toliko srozati u nacionalizam. Zato više ne verujem u Jugoslaviju, rat je neminovan”, govorio je januara 1991. Na moju primedbu da će Miloševićev režim srušiti socijalni potresi, odgovorio je: “Moramo još dublje pasti. Izlazak radnika na ulice nije dovoljan da bi došlo do radikalnih promena. Tek posle krvi, tek će tada ljudi reći: e, sad je dosta!”

Pokazivao je spremnost da pokajnički govori o svojim nekadašnjim drugovima, u čijoj je političkoj likvidaciji učestvovao, posebno o Đilasu i Nikeziću, ali nikako nije priznao da je i sam pomagao Miloševićevo osvajanje vlasti, mada je još tada jedno njegovo “ne” bilo dovoljno da novi lider zauvek ostane na marginama politike. Kratko mi je rekao: “Ja sam prema Miloševiću mogao imati naklonost samo preko Ivana (Stambolića).” Drugi svedoci tvrde, međutim, da je upravo Petar uticao na Ivana u izboru Miloševića. Zbog toga je, izvesno vreme, dovedeno u pitanje prijateljstvo Draže Markovića i Petra, jer je Draža prevodio frakciju koja se odupirala Miloševićevom izboru za predsednika komunista Srbije (1986).

U jednom od naših susreta, sreli smo se u Palati Federacije (oktobra 1900) gde su bile kancelarije članova Saveta Federacije, zapravo penzionisanih visokih funkcionera. Već zaboravljen, pakovao je svoje stvari kao jedini, preostali stanovnik ovoga zdanja u kojem je ubijalo vreme stotinak nekadašnjih revolucionara. Liftom sam se popeo na peti sprat, bez ikakve kontrole. Po tome sam zaključio u kakvom su položaju članovi ovog utešnog foruma. Našao sam se u pustom, gotovo kilometarskom hodniku u kojem, pored kucanja na mnoga vrata, nisam mogao da se obavestim gde je Stambolićeva kancelarija. Pomislio sam: ovde čovek da umre niko ga ne bi našao. A kada sam, posle dugog lutanja, naleteo na jednog službenika i gromopucateljno ga upitao gde je kabinet druga Stambolića, nemarno me pogledao i, naglašavajući svaku reč ponovio: “Ka-bi-net dru-ga Stambolića? Ne znam da tako nešto još postoji.”

Setio sam se tada svog prvog susreta sa Petrom, decembra 1979. godine, kada sam, kao glavni urednik NIN-a, bio u Palati Federacije na nekoj vrsti glavnouredničkog predstavljanja. Dolazeći na audijenciju, usput sam se preslišavao šta da kažem. Sve je tada bilo na visokom nivou, od dežurnog službenika, pratnje, udobnog kabineta, do brze i reprezentativne usluge. Ali, više ništa nije bilo kao pre, uključujući naš međusobni odnos. Dok smo razgovarali, dugo smo čekali da stigne poručena kafa i kisela voda. A onda smo posluženi u plastičnim čašama, kao u menzi. Plastika se na kraju umeša i u sam život.

Stambolić se nije oglašavao posle Osme sednice; živeo je u krugu porodice i sastajao se na nekoliko preostalih prijatelja. Još dok je bio na vlasti, sastavio je posmrtnu oporuku po kojoj njegova sahrana “treba da bude skromna, bez počasne straže, muzike i plotuna u krugu porodice i prijatelja” koje je po imenu nabrojao. U međuvremenu su mnogi naznačeni prijatelji pomrli, neki su iz država nekadašnje Jugoslavije, a plotuni su davno ostali za nama.

Petar Stambolić je dobio mnoge bitke. Svojim autoritetom je pomogao i usponu Slobodana Miloševića. A kada je novi vođa poleteo u nebeske visine, Petar je već bio politički nemoćan. Sa njim u igri, uveren sam, drukčije bi se kolo igralo i ne bi zasijala Miloševićeva zvezda. Drukčija bi, verujem, bila i sudbina Miloševića. A gde bi Srbija krenula, ostaje u domenu nagađanja.

(Odlomak iz rukopisa “Političko groblje”)

Slavoljub Đukić