Ogledalo građanina pokornog

Građani Srbije svoje dugove prema bankama plaćaju takoreći u minut. Svega tri odsto njih je prošle godine kasnilo sa otplatom, kažu podaci Udruženja banaka. Pri tome je prosečna zaduženost stanovništva u godini krize čak i opala - sa 675 na 650 evra. Ukupan dug je, doduše, porastao, jer se povećao broj onih koji su uzeli neki zajam, ali minimalno, za svega četiri odsto (dostigavši 400 milijardi dinara). U isto vreme, recimo, dug preduzeća je povećan za blizu 20 odsto, a i relativno mnogo veći broj njih je upao u docnju - oko devet odsto. Nećemo da kritikujemo preduzeća, ali možemo da pohvalimo građane. Jer, navedeni podaci samo potvrđuju ono što se manje-više već znalo. Građani su se i pre krize ponašali prilično odgovorno: nisu se zaletali i uletali u obaveze koje ne mogu da ispune. Štaviše, uprkos optužbama da ih je zahvatila potrošačka (mito)manija, bili su i vrlo štedljivi: njihovih je pet milijardi evra u bankama, na štednim računima. Oni, u stvari, u bankama imaju oko milijardu evra više nego što banke od njih potražuju. Bez obzira na sve to, međutim, građani nekako teško zaslužuju poverenje društvene i političke elite u Srbiji. Primera ima mnogo, navešćemo jedan od najsvežijih. „Kada bi mandati pripadali poslanicima, to bi bila legalizacija krađe mandata i korupcije poslanika. Tako bi svakom tajkunu bilo lakše da uopšte ne formira stranku, već odmah parlamentarnu većinu“ - rekao je predsednik Socijalističke partije, potpredsednik vlade i ministar policije Srbije, Ivica Dačić. Interesantno je da ova Dačićeva izjava nije izazvala nikakve reakcije; da li zato što je izrečena u fertutmi oko božićnih i novogodišnjih praznik, pa je niko nije primetio ili zato što se u njoj ne vidi ništa sporno - nije ni važno. A nije da je beznačajno. Nijedan politički lider, naime, nije tako „okrpio“, najpre svoje partijske kolege, a onda i celokupnu političku populaciju u Srbiji. Zar je moguće da je naša (politička) elita tako koruptivna? S obzirom na sve navedene funkcije, a naročito poslednju, od Dačića za to nema boljeg svedoka. Ali, to što je Dačić video kao prepreku i kao problem, upravo je rešenje, tj. razlog „za“. Razlog da se, prvo, odgovornim učine narodni predstavnici, a onda, važnije, i sam narod. Pažljivije bi građani - kada bi poslanici direktno njima, a ne partijskim šefovima odgovarali - gledali koga biraju, nego sad kad i ne znaju, osim prvog na listi, za koga glasaju. Građani su zainteresovaniji i da se korumpirani ljudi izbace iz politike i to bi tražili i sprovodili mnogo odlučnije, nego ovi koji danas o tome odlučuju. A odlučuju uglavnom po sistemu: „vrana vrani oči ne vadi“. To bi, na kraju krajeva, i neke nove ljude inspirisalo da se uključe u javne poslove, dovelo do provetravanja političke scene i uvelo na nju tako potrebne sveže snage. Kako današnjoj omladini, i mlađoj srednjoj generaciji, objasniti šta je „Ogledalo građanina pokornog“. Najbolje bi bilo da se prikaže ponovo, ali ne može, nema traka (zbog štednje ili nemara), presnimljene su. To je, dakle, da se podsetimo, humoristička serija Radivoja - Lole Đukića od pre gotovo pola veka, 1964, sa slavnim glumcima toga doba, Mijom Aleksićem, LJubom Tadićem, Olgom Ivanović, Brankom Mitić, Mihailom Viktorovićem... Ali, bilo je tu i zbilje, razume se. Kroz humor su kritikovane, kako se govorilo, anomalije tadašnjeg društva. Ne baš žestoko, ali više nego danas. Nema sponzora, ni političkih ni ekonomskih, šta li? „Presnimljeni“ su tako i zaboravljeni i mnogi drugi događaji, ne samo oni od pre 40-50, nego i oni od pre 2-3 godine. I ne samo u glavama običnih građana, nego i u onima koje bi trebalo da najbolje i najviše pamte. Evo, recimo, ovih dana je domaću javnost uzburkao zahtev grupe od oko 200 intelektualaca da se o ulasku u NATO raspiše referendum. Između ostalog, pozivaju se na rezoluciju o neutralnosti, koju je Skupština Srbije usvojila 2007. godine. Zaboravili su, međutim, da takve rezolucije nema. Postoji jedna druga rezolucija, o Kosovu, i u njoj se spominje ta neutralnost, ali u svega nekoliko redova, praktično uzgred, kao da je, „na mala vrata“, prošvercovana. Prevideli su, takođe, da je odluka o neutralnosti takođe krupna, ništa manje od one da li će se ući u NATO ili ne. To je odluka od strateškog značaja koja ima velike i dugotrajne posledice, pluseve i minuse, koristi i troškove (političke, vojne i ekonomske). Zbog svega toga i ona traži da se o njoj prethodno vodi javna rasprava i onda donese odluka. Na referendumu. Ali, niko se od Grupe 200, koji su potpisali peticiju, te 2007. godine nije setio da pita građane šta o tome misle. Zar to, ipak, ne govori najbolje o njihovom stvarnom uvažavanju naroda i njegovog mišljenja. To ne znači, naravno, da referenduma ne treba da bude. Naprotiv. Narod je, da se prisetimo Desimira Tošića, najs(a)vesniji deo ove nacije.