Trideset godina do pravde

Jedan od naših najznačajnijih filozofa 20. veka, profesor dr Mihailo Đurić, pravno je rehabilitovan odlukom Okružnog suda u Beogradu 4. januara ove godine. Odluku je donelo veće sastavljeno od sudija: Marine Govedarice, predsednika veća, Natalije Bobot i Jelene Bogdanović-Ružić, članova veća, a na zahtev koji su podneli prof. dr Jovica Trkulja, prof. dr Danilo Basta i Jova Cvjetković iz Beograda. Odluka je konačna i protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba. Ovim je okončana gotovo tridesetogodišnja nepravda koja je naneta jednom od najuglednijih savremenih mislilaca koje Srbija ima, univerzitetskom profesoru i filozofu koji je, baš kako su i podnosioci zahteva za rehabilitaciju naveli, poznat i priznat ne samo u zemlji nego i u inostranstvu. I to samo zato što je javno rekao šta misli o krupnim i sudbonosnim pitanjima društva, države i naroda. Mihailo Đurić (22. avgust 1925, Šabac) je, podsetimo, presudom Okružnog suda u Beogradu (veće u sastavu: Đorđe Katić, sudija, Nikola Zdravković i Dušan Vukotić, sudije porotnici) od 17. jula 1972. osuđen na kaznu strogog zatvora u trajanju od dve godine zbog krivičnog dela neprijateljske propagande, a presuda je preinačena odlukom Vrhovnog suda Srbije od 4. januara 1973. godine. Ali – samo u pogledu dužine kazne. Zatvorska kazna je smanjena sa dve godine na devet meseci, koliko je profesor Đurić i proveo u požarevačkoj Zabeli. Koja je bila krivica ovog sjajnog filozofa, umnog čoveka koji se i u svojoj profesiji i u životu rukovodio najvišim etičkim načelima? A rukovođen načelom koje, kako je u završnoj reči pred sudskim većem Okružnog suda u Beogradu 1972. godine izneo, „u hrabrosti za istinu vidi najviši izraz ljudskog dostojanstva i najjaču potvrdu društvenog angažovanja“, Mihailo Đurić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, učestvovao je sa drugim svojim kolegama u razgovoru o amandmanima na ustav SFRJ. Razgovor je organizovala Sekcija univerzitetskih nastavnika Pravnog fakulteta u Beogradu 18, 19. i 22. marta 1971. godine na tom fakultetu, a dr Mihailo Đurić je u prilogu pod naslovom „Smišljene smutnje“ veoma oštro kritikovao, podseća prof. dr Jovica Trkulja, „smisao i karakter predloženih ustavnih promena i ukazao na pogubne posledice koje će one imati na sudbinu jugoslovenske države i srpskog naroda“. U opširnom obrazloženju rešenja o rehabilitaciji Okružni sud navodi „grehe“ profesora dr Mihaila Đurića zbog kojih mu je suđeno 1972. godine. Tako je, kritikujući amandmane na ustav SFRJ, Đurić rekao da promena ustava nema nikakav dublji društveni smisao, da – kako je kazao – treba biti načisto da je Jugoslavija već tada bila „gotovo samo geografski pojam, budući da se na njenom tlu uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, čak međusobno suprotstavljenih nacionalnih država...“. Đurić je još kazao i da nije nimalo teško uvideti da se već u tadašnjim uslovima srpski narod nalazio u neravnopravnom položaju prema drugim narodima u Jugoslaviji, i „da ustavne promene pogoršavaju ionako neravnopravni položaj srpskog naroda“. Odnosno – da su se „Srbi u vlastitoj republici našli u podređenom položaju prema Albancima.“ Za ove reči, Mihailo Đurić je presudom od 1972. godine oglašen krivim jer je, kako je obrazloženo, „u cilju neprijateljskog delovanja protiv našeg društvenog i državnog uređenja podsticao i pozivao na razbijanje bratstva i jedinstva naroda Jugoslavije, prikazujući pri tom zlonamerno i neistinito društveno-političke prilike“. Rešenjem o rehabilitaciji početkom ove, 2010. godine, Okružni sud u Beogradu smatra da je, međutim, Mihailu Đuriću suđeno isključivo za izraženo mišljenje i govor na javnom mestu i da je suđeno izraženoj slobodi mišljenja. Veće na čelu sa Marinom Govedaricom čak i citira Živorada Stojkovića da „tamo gde se govori o `zločinu mišljenja` vrši se u stvari `zločin nad mišljenjem`“, što znači da je ovim procesom, nastavlja u svom zaključku veće, vršen progon javno izgovorene reči i suđeno uglednom kulturnom posleniku -univerzitetskom profesoru samo zbog javnog iznošenja svog gledišta o postojećoj društvenoj situaciji. Đuriću je suđeno, smatra veće, iz političkih i ideoloških razloga i njegovom osudom bili su prekršeni ne samo aktuelni ustav SFRJ već i Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima koju je 1948. usvojila Generalna skupština Ujedinjenih nacija (čiji je naša zemlja bila jedan od osnivača). „Mišljenje i stav profesora Đurića razlikovali su se od političkog stava tadašnjeg državnog i partijskog rukovodstva, a u to vreme svako drugačije mišljenje bilo je jeretičko, proglašavano neprijateljskim, a lica koja su ih izražavala hapšena su i osuđivana“, zaključak je u obrazloženju odluke o rehabilitaciji. U odluci se žali što se ne mogu izbrisati ni ublažiti mnogobrojne i nesagledive posledice koje su presuda Okružnog suda u Beogradu iz 1972. imale na privatni i profesionalni život prof. dr Mihaila Đurića. Sudije veća na čelu sa Marinom Govedaricom našle su za shodno da podsete i na to da su u vreme progona Đuriću podršku davali mnogobrojni ugledni intelektualci među kojima su bili: Dejan Medaković, Živorad Stojković, Lazar Trifunović, Gajo Petrović, Rudi Supek, Vojin Milić, Radmila Šajković, Cvetko Kostić, Milan Damnjanović, Jelena Berberović, Kasim Prokić... Neformalnu rehabilitaciju profesor dr Mihailo Đurić je doživeo kada ga je Nastavno-naučno veće Pravnog fakulteta u Beogradu odlukom od 16. 10. 1989. godine vratilo u nastavu zajedno sa još nekoliko nastavnika odstranjenih sa Fakulteta početkom 70-ih godina (Kosta Čavoški, Vojislav Koštunica, Danilo Basta). Na vest o rehabilitaciji koju su Mihailu Đuriću saopštili Jovica Trkulja i Danilo Basta, naš poznati filozof je reagovao prijatnim iznenađenjem. Istovremeno, složio se sa ocenom da je obrazloženje koje je sudsko veće dalo - iznenađujuće korektno, argumentovano i kritički intonirano u odnosu na presudu kojom je osuđen na zatvor. Đurić je dodao i da mu se čini da je njegova pravna rehabilitacija dobra vest ne samo zbog njega već i zato što je ona, baš kako stoji u obrazloženju a i u zahtevu za rehabilitaciju, interes „svakog pravdoljubivog građanina naše zemlje i da je u interesu uspostave dostojanstva pravde i njenog postojanja”. Akademik Danilo Basta smatra da „u strogom smislu reči, sudska rehabilitacija nije potrebna profesoru Mihailu Đuriću – njega je rehabilitovala istina onoga što je govorio i zbog čega je osuđen, istina koju je potonja istorija u celini potvrdila. Ali, ta je rehabilitacija potrebna svakom čoveku koji drži do istine i pravde, potrebna je celoj našoj zemlji koja nastoji da učvrsti demokratski poredak i razvije nov sistem vrednosti u kojem neće biti mogućno da se, poput prof. Mihaila Đurića, na optuženičku klupu izvode ljudi slobodnog i kritičkog duha, spremni da iz najplemenitijih pobuda, nesebično i otvoreno, izlože sudu javnosti svoje mišljenje o krupnim i sudbonosnim pitanjima društva, države i naroda”. Mihailo Đurić je dobitnik niza domaćih nagrada, a jedna od njih, Oktobarska nagrada grada Beograda, dodeljena mu je za 1990. godinu. Očekujući da će se u ime dobitnika ovog priznanja zahvaliti na nagradi, Đurić je pripremio tekst koji, međutim, nije pročitao. Naime, iz nepoznatih razloga, poznatom filozofu ovo je pravo uskraćeno. Vest o rehabilitaciji Mihaila Đurića naišla je i na izuzetno odobravanje članova Odeljenja za društvene nauke SANU, čiji je Mihailo Đurić dugogodišnji sekretar. Mihailo Đurić je redovni član SANU, sekretar Odeljenja društvenih nauka, član Evropske akademija nauka i umetnosti u Salcburgu, predavač na univerzitetima u Beču, Berlinu, Auzburgu... Prošle godine dobio je uglednu međunarodnu nagradu „Luiđi Tartufari“ Nacionalne akademije nauka Republike Italije za doprinos filozofskim i pravnim naukama. Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu i JP „Službeni glasnik“ prošle godine, za Sajam knjiga, objavili su Sabrane spise Mihaila Đurića u 12 knjiga, koje je priredio profesor Pravnog fakulteta dr Jovica Trkulja. Jovica Trkulja, profesor pravnog fakulteta Zločin nad mišljenjem Pre 38 godina prof. Đurić je osuđen na robiju iz ideoloških i političkih razloga zbog svoje dosledne borbe za istinu, pravdu i vladavinu prava, zbog čvrste vere u slobodu mišljenja, govora i intelektualnog stvaralaštva. Čovek koji je u hrabrosti za istinu video najviši izraz ljudskog dostojanstva, profesor koji je svoje studente učio da je ljubav prema istini i pravdi najveća strast ljudskog uma, te da je prisustvo autonomnog kritičkog intelektualca u modernom polisu ključ demokratije – našao se u zloglasnom zatvoru u Požarevcu. Uprkos činjenici da je svojim govorom proročanski ukazao na pogubne posledice ustavnih promena, koje su kasnija zbivanja potvrdila, prof. Đurić je kaznu od devet meseci strogog zatvora izdržao u celosti. Bilo je to vreme kada kritičko preispitivanje teorijskih shvatanja nije ostvarivano u akademskoj sredini u krugu stručnjaka, pred sudom nauke, već pred krivično-sudskim većem, u sudskoj dvorani i na partijskim konferencijma. Naučne rasprave su neretko završavane političkom osudom koju su pratile različite forme udaljavanja sa fakulteta. Kulturni i javni život postao je tada prepun „slučajeva”, sudskih procesa, zabrana, političkih diskvalifikacija, crnih lista, spiskova podobnih i nepodobnih itd. Produbljen je jaz između oficijelne državne politike i nepoželjne autonomne kritičke nauke, što je izvesno označilo početak kraja rudimentarnih sloboda i ljudskih prava. Osuda i izgon Mihaila Đurića zbog prestupa mišljenja zadirali su u samu srž moralne savesti i duhovnog zdravlja našeg društva. Oni su potvrda bezumlja oholih vlastodržaca i njihovih ratničkih pohoda na institucije kulture. Istovremeno, to je bio i znak besa, nesigurnosti, bolesti i slepila toga poretka koji je takvim ponašanjem sebi samom odredio moralnu osudu pred istorijom. Sa današnje distance „slučaj profesora Đurića” se prikazuje kao paradigma sa tragičnim posledicama, kako za dalji razvoj nauke i filozofije, tako i za duhovno zdravlje i intelektualni rad u celini Srbije krajem XX veka. Zahtev za rehabilitaciju prof. Đurića podneli smo kao njegovi bivši studenti i saradnici. On je presudno uticao na naše duhovno formiranje i na naš akademski put. Jer, delo i delatnost Mihaila Đurića svojevrsni su pledoaje za odgovoran, hrabar i principijelan angažman intelektualca u našem vremenu. Svojim knjigama i javnim nastupima on je postavio obrazac i meru takvog angažmana sa težištem na autonomnoj principijelnoj poziciji, naglašenom ličnom stavu i na jedinstvu mišljenja, govora i činjenja. Stoga je jasno da sudska rehabilitacija nije potrebna prof. Đuriću. NJega je rehabilitovala istina onoga što je govorio i potonja istorija. Ali, ta rehabilitacija je potrebna svakom časnom čoveku i društvu koje drži do istine, pravde i vladavine prava. Mada je čin pravne rehabilitacije prof. Đurića došao prekasno da bi zacelio duboke ožiljke u njegovom životu, da bi iskupio našu još sasvim neugaslu savest – on, ipak, ima širi principijelni značaj. Taj čin u našem vremenu dominacije nasrtljive političke moći i velikih apetita gladnih vlasti, u godinama nemira i moralnih posrtanja, probudio je veru da nisu porušeni svi mostovi koji nas povezuju sa velikim civilizacijskim tekovinama slobode mišljenja i autonomije naučnog rada; da još ima nade za čovekov uspravan hod, za jeretike i „kradljivce vatre”. Najzad, povratio je samopouzdanje posrnuloj srpskoj inteligenciji, osnažio veru da sve dok ona bude imala jeretike koji će otvoreno i kritički saopštavati svoje mišljenje bez obzira na presiju vlasti, dotle će biti nade i za narod kome ta inteligencija služi. A, kao što je poznato, dok ima vere i nade – biće i čoveka i slobode ili bar borbe za njih.