DVE SNEŽANE, OSAM PATULJAKA, LOVAC I PRINC

Izbor Ive Josipovića za trećeg hrvatskog predsednika posledica je, uz ostalo, i neobično mlake, dosadne i, politički gledano, potpuno nesadržajne kampanje. Od samog početka se, zahvaljujući medijima, televiziji prvenstveno, znalo sve. I svi! Prvi krug, u kojem su se nadmetali oni koji su uspeli da skupe deset hiljada potpisa, mogli bismo ilustrovati kroz parafrazu naslova, ali i izvesne kadrovske dopune, poznate dečje bajke. Dakle: dve Snežane, osam patuljaka, šumar i princ. Snežane, zapravo Vesne (Pusić i Škare-Ožbolt), su pokazale da takozvani ženski resurs jeste kvalitetan i politički edukovan, ali da za njih u Hrvatskoj još nije kucnuo čas. Patuljci su ostali - bez obzira na snažan pedigre (M. Tuđman i A. Hebrang), finansijsko-privredni kapacitet (N. Vidošević) ili oslanjanje na, doskoro, jaku etabliranost (D. Primorac), uključujući i predizborni angažman entuzijasta (D. Kain, B. Mikšić, J. Jurčević i S. Vukšić) - u okviru radnih zadataka, kako zaplet narečene bajke predviđa. Dakle, haj-ho, haj-ho... Drugi krug doneo je obračun princa (Ivo Josipović) i lovca (Milan Bandić), dvojice stranačkih kolega (Socijaldemokratska partija), doktora pravnih nauka i politikologa, profesora i zagrebačkog gradonačelnika. Ali bio je to obračun s jedne strane, rođenog Zagrepčanina, kompozitora zaljubljenog u mali fudbal, erudite i poliglote, nekadašnjeg komuniste, deklarisanog socijaliste i agnostika i sa druge strane, hercegovačkog dopeljanca (Pogana Vlaka!) čiji je životno nastojanje bilo da jednom ispravno purgerski zakajka, samozaljubljenog moćnika, priprostog skandalmajstora, jezičkog ignoranta, takođe bivšeg komuniste, ali i novopečenog katoličkog vernika zagledanog u desnicu! Bio je to, konačno, i obračun dve Hrvatske. Crvene i crne, kako se u poslednjim danima kampanje insistiralo, ali, u stvari, Hrvatske koja hita u Evropu, svesna sebe i svojih korena, ali neopterećena prošlošću i Hrvatske koja je neskriveno desna, odveć tradicionalna, sa jakim uticajem crkve i dijaspore. I, pobedio je princ. Drugi bajkoviti likovi ostadoše u novom, po željama birača, primenjenom raspletu. Ovoga puta, o tome je, rekoh već, odlučila televizija. Direktno i bez ostatka. Dva puta po tri para sučeljavanja na nacionalnim mrežama i sati i sati primenjenih video-klipova belodano su pokazali ko je ko i ko šta želi. Čak i ono što se dešavalo van televizijskih studija, docnije je našlo svoju televizijsku (zlo)upotrebu. Kada se podvuče crta, nakon najduže predizborne kampanje u hrvatskoj istoriji, pobedio je profesor koji sjajno svira klavir. I, naravski, televizija. To, nekako, ide jedno s drugim...