Može li bolje od Diznija

Bi-Bi-Si je oko praznika objavio da je najnovija „Diznijeva“ verzija priče o Ebenizeru Skrudžu najgledaniji film u Britaniji. Englezi, i mladi i stari, ni ovog puta nisu mogli da propuste „Božićnu priču“ iz 1843, svog proslavljenog pisca Čarlsa Dikensa. I ne samo oni. Naslednici oca globalizacije, kako novine vole da predstave Volta Diznija, ponovo su vešto odabrali priču, reditelja, glumce... I trenutak. Dikensov zaplet je poznat. Tri duha za vreme božićnih praznika posete svirepog bankara Skrudža i putuju s njim kroz vreme pokazujući mu gde je grešio u svojoj bezdušnosti i kako će završiti nastavi li tako. Rečju, savršen sedativ u globalnom katastrofičnom scenariju ekonomske krize koja nije zaobišla ni najveću svetsku imperiju snova. Jer, ovogodišnja plata Roberta Ajgera, direktora kompanije „Volt Dizni“, srozala se za 58 procenata; na svega 21 milion i 600 hiljada dolara. Tako, svaki novi Diznijev planetarni hit otvara stare polemike. Ovaj je otvorio još jednu: da li su izvrsni glumci (DŽim Keri, Geri Oldman, Bob Hoskins, Keri Elvs, Robin Rajt Pen i Kolin Firt), raskoš rediteljskog talenta Roberta Zemekisa za kompjuterske 3D vratolomije i Dikensova priča za sva vremena, samo u službi Diznijeve industrije zabave za masovnu potrošnju? Šta je ostalo od individualnog pečata najpoznatijeg čarobnjaka animacije svih vremena koji je svoju imperiju napravio na popularnosti jednog miša? Ili je i Volt Dizni imao samo jednu životnu ideologiju – tržišnu, a ostalo smo sve sami izmaštali? Možda je najzgodniji odgovor na ova pitanja podsećanje da Diznijevoj kompaniji ovo nije prvi put da se obraća Dikensu i bezdušnom Ebenizeru Skrudžu u potrazi za dobrom animacijom. Tako, daleke 1947. čuveni Diznijev crtač Karl Barks nacrtao je za božićno izdanje stripa Scrooge McDuck-a, „najbogatijeg patka na svetu“ kod nas poznatog kao - Baja Patak. Idejni otac Barksovog simpatičnog tvrdice i Pajinog ujaka, u stvari je Čarls Dikens, jer je Barksova ideja za lik potekla iz „Božićne priče“. A za Božić 1983, Diznijev studio je napravio crtani film „Mikijeva Božićna priča“, u kojoj je Baja Patak baš u ulozi Ebenizera Skrudža. Miki Maus je njegov verni pomoćnik Bob Krečit, a Paja Patak – nećak Fred. Čak i svoje ime i čuvenu uzrečicu „Bah! Humbag!“ (Ha! Koještarija!) Baja Patak (Skrudž Mekdak) duguje Dikensovom škrtici Skrudžu. Na isti način na koji Miki Maus u ulozi Stimbout Vilija (s kojom je počeo njegov crtani život dug 81 godinu) duguje Baster Kitonovom „Stimbout Bilu“ iz 1928. O tome je već govorio 2002. godine Lorens Lesing, profesor prava na Stenfordu, osnivač Centra za Internet i društvo i veliki borac za slobodnu kulturu, protiv kopirajta: „To je bila parodija, preuzimanje, napravljeno na osnovu Stimbout Bila. Stimbout Bil je stvoren 1928, nema čekanja 14 godina – samo uzmite, iščupajte, zamešajte i pravite kao što je on uradio da stvori Dizni imperiju. To je bio njegov karakter. Volt je uvek parodirao mejnstrim filmove da proizvede Diznijevu imperiju. Ovo je Dizni korporacija: uzimanje dela u javnom domenu, čak ni u javnom domenu, i njihovo pretvaranje u mnogo veću, novu kreativnost.“ Lesing još kaže da su korporacije poput Diznijeve ponovo prisvojile kulturu i da svaki put kad je Miki Maus trebalo da pređe u javni domen, dužina kopirajta bi bila produžena u SAD. Tako, za 40 godina, dužina kopirajta je produžavana 11 puta, a danas kopirajt u SAD traje 70 godina od smrti autora: „Značenje ovog obrasca je apsolutno jasno onima koji plaćaju da se pravi. Značenje je: niko ne može uraditi Dizni korporaciji ono što je Volt Dizni uradio Braći Grim“, zaključuje Lesing podsećajući da je Dizni svojevremeno nesmetano koristio nezaštićene bajke Braće Grim kao predložak za svoje crtane filmove. Istine radi, Volt Dizni je kao siromašni crtač stvorio samo Mikija Mausa i dao mu svoj glas. Posle je samo „nadzirao, učestvovao, odabirao, osluškivao“, napisao je Zefirino Grasi, glavni urednik Politikinog Zabavnika, povodom stote godišnjice rođenja Volta Diznija. „Osluškivao je svoje obične sunarodnike, ali i rasprave u Kongresu. Tako je znao kada treba da pokrene Hromog Dabu i uključi se u opštu borbu protiv mafije, kada treba da pošalje svoje junake na Tibet i priključi se američkoj kompaniji u Kini, kada Paja Patak treba da zakorači na Ande u potrazi za indijanskim blagom i približi svetu predele budućeg Panameričkog saveza. U Drugom svetskom ratu američki Kongres odobrio je uspavanom Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara da ponese putem svojih junaka, na hiljadama propagandnih plakata i oznakama jedinica, u stotinama crtanih filmova, patriotske poruke i podršku momcima zaglibljenim u pesak Ivo DŽime ili u snegove Ardena“, piše Grasi. Mikija Mausa je Dizni oživeo usred Velike ekonomske krize tridesetih godina u Americi, kad je svaki četvrti Amerikanac ostao bez posla. Časni mali miš američkog porekla koji sve životne nedaće rešava inteligencijom i hrabrošću i uz mnogo humora osvojio je tadašnje devastirano američko društvo. Diznijevi naslednici, valjda, pokušavaju to isto: „Sledeći tržišnu ideologiju, jer jedino za nju i znaju“, kako nam reče Divna Vuksanović, teoretičarka medija. Ona još kaže: „Čitava genealogija problema sastoji se u tome što je svet imaginacije postao neka vrsta resursa za potrošnju. Diznijev svet je danas, naročito u postmodernoj kulturi, svet potrošnje, svet jeftinih formula koje se upotrebljavaju u svrhu prodaje svega onoga što je derivat tog Diznijevog sveta. U Dizni svetu interesantno je da su konzumenti i deca i odrasli. To bi trebalo da bude jedinstveni svet mašte, industrija snova, imaginacije i svaki proizvod ima svoj robni karakter. Ono što tu jeste preuzeto iz sveta izvorne imaginacije je standardizovano u robu koja se lako proizvodi i još lakše troši.“ Pisac Zoran Ćirić to kaže drugačije: „Amerikanci ne moraju oružjem da okupiraju nečiju teritoriju, kad su to već učinili Miki Maus i Paja Patak i ostali proizvodi njihove popularne kulture.“ Zanimljivo je ovde rastumačiti dva termina koje teoretičari medija i sociolozi poslednjih godina često koriste u raspravama o fenomenu Dizni. To su diznifikacija i diznizacija. Diznifikacija je pokušaj pretvaranja svakog delića Planete u mesto konzumerizma, u svakoliki Dizni proizvod, čime se Diznijeva imperija širi u svetu potrošnje. Diznizacija je kad principi Diznilenda počnu da preovlađuju u samom društvu, ne samo američkom nego i u celom svetu. Divna Vuksanović to ovako objašnjava: „Hans Hake je, povodom nove funkcije muzeja, napisao tekst Diznifikacija izopačene utopije. Hake govori o Dizni formi koja služi tome da svaku vrednost može da pretvori u Diznilend. Ako imamo Dizni formu za film uvek ćemo dobijati standardni robni proizvod u Dizni senzibilitetu. Dizni forma je nalik izopačenoj utopiji. Izopačenje se dešava kada arhetipske strukture bajki pretvaramo u strukture najlakše za potrošnju. I zbog toga se stare bajke prepravljaju tako što se pojednostavljuju, tako što im se kraj menja, kao što je slučaj recimo sa Diznijevom verzijom Andersenove Male sirene. Ukoliko hoćete masovni proizvod za masovnu potrošnju onda bajka svakako treba da ima srećan kraj, jer je Dizni svet - ružičasti svet sreće i snova. Na kraju krajeva to je surogat za život i par ekselans kič proizvod“ LJudi su, međutim, drugačiji od onih iz tridesetih godina prošlog veka, upozorava etnolog dr Bojan Jovanović. Čovek nije više onakav kakav je bio. NJegov sistem vrednosti nije više utemeljen na onim humanističkim vrednostima koje su ga karakterisale do danas. Tog „novog čoveka“ dr Jovanović ovako objašnjava: „To je čovek koji je zavisan od masmedija i čovek koji živi u dominaciji masmedijske kulture. Zato je njegov receptivni horizont sužen za onaj spektar koji je nudilo klasično obrazovanje. U Diznijevoj produkciji se obrazovanje suzilo, genetski se modifikovala tradicija koja je postala dostupna savremenom čoveku preko jednog drugačijeg obrasca. I stari Grci, ali i Francuzi i Englezi su bolje nego savremeni čovek razumeli klasične drame počev od Eshila i Sofokla preko Korneja do Šekspira. Oni koji su neposredno bili u prilici da gledaju klasične drame velikana bolje nego današnji studenti sa prestižnih zapadnoevropskih univerziteta razumeju metafizičku dimenziju tih drama. To su pokazala istraživanja. Živimo u drugom vremenu koje ostavlja čitaoca u nemogućnosti da se odupre onome što se stvara kao duhovna pustinja oko njega. Da li je on sada u prilici da se osim kao posvećeni pojedinac odupre toj agresiji?“ Svakako, i u Diznijevoj kompaniji se postavlja pitanje; kako će proći kompjuterska 3D animacija ljubavi, mržnje, straha, čovekoljublja i svireposti u hladnim bioskopima negde na Balkanu? I neće li i u dečijim očima biti prepoznata kao puka demagogija? A mišljenja o liku i delu Volta Diznija i onoga što je ostalo posle njega i dalje su oštro suprotstavljena. Na jednoj strani, Volt Dizni i Miki Maus su najveći američki doprinos svetskoj kulturi i kinematografiji svih vremena (Sergej Ejzenštajn). Na drugoj, Dizni je svojim populizmom, ušećerenim perfekcionizmom i tržišnom ideologijom devastirao maštu čitavih generacija koje su odrasle na bajkama prepravljenim u Diznijevom studiju. „Radio bih za Diznija“, zaključuje Zoran Ćirić, srpski pisac, na kraju razgovora za NIN: „To što radi Dizni kompanija manja je laž od onoga što se danas događa kod nas. Dizni prodaje deci prepravljene bajke koristeći vrhunsku tehnologiju i kompjutersku animaciju. U Srbiji postoji samo politička bajka tehnološki prevaziđena, koju ne mogu da prodaju nikako, pa pričaju o grobu Draže Mihailovića, o odvajanju Vojvodine, o svinjskom gripu i huliganima... Priča se o efemernim temama, veštački proizvedenim, samo da se ne bi pričalo i pisalo o onome što je ključ a to je da sistem ne postoji, da živimo apokalipsu i da smo svi u toj istoj bedi. Ta naša demagogija veća je od Diznijeve. Na kraju krajeva, i Dikens je svoju priču pisao u nastavcima i cela Engleska je napeto iščekivala da sazna kako se ta priča završila.“ Na kraju krajeva, Kompanija Dizni je dala svoju verziju raspleta događaja. Ima li ko bolje rešenje?