Ukleta zemlja

Ko je kleo Haićane, očigledno nije dangubio. Proteklih decenija isprobavao je njihovu izdržljivost šaljući im razarajuće uragane, opasne i korumpirane lidere i, na koncu, zemljotres od koga se ova ionako jadna država, najverovatnije, nikada neće oporaviti. Da stvari budu još crnje, za jednog od koordinatora sveobuhvatne operacije pružanja pomoći postavljen je DŽordž Buš, koji je ne tako davno ostavio stanovnike NJu Orleansa da se podave u naletu uragana Katrina. I dok je svet šokiran nesrećom na Haitiju, tu ukletu zemlju već napuštaju svi - novinari, diplomate, pa čak i spasioci, iscrpljeni i ozbiljno uzdrmani prizorima koje su videli poslednjih dana. Dve sedmice posle užasavajućeg zemljotresa, koji je naprosto sa lica zemlje zbrisao Port-o-Prens, sahranjeno je oko 150.000 poginulih, ali se niko neće preterano iznenaditi ukoliko broj žrtava premaši 200.000 ili 300.000. Bez krova nad glavom ostalo je oko dva miliona stanovnika države čiji se deseti deo stanovništva, ionako, prehranjivao isključivo zahvaljujući pomoći koju su distribuirale Ujedinjene nacije. Država, koja je ionako važila za najsiromašniju u zapadnoj hemisferi, praktično više i ne postoji, jer se tamošnja slaba vlada raspala onog trenutka kada je zemlja počela da se trese. Šokirana razmerama razaranja, svetska javnost obećala je da će u rekordnom roku obnoviti opustošenu državu, na način na koji je to pre nekoliko decenija učinjeno sa Meksiko Sitijem, ali skeptici strahuju da bi se sve to silno zaklinjanje u vrednosti modernog čovečanstva moglo pretvoriti u još jedan vašar taštine, kao što se to u istoriji nebrojeno mnogo puta desilo. Da nesreća bude veća, zemljotres je obogaljio ionako nejaki Haiti posle petnaestak katastrofa koje su tu državu pogodile od 2001. godine, uključujući četiri uragana u kojima je pre dve godine poginulo oko 800 ljudi, ubitačnih oluja iz 2005. i 2006. godine, te serije poplava od 2002. do 2006. godine. Najžešći kritičar međunarodnog nastojanja da pomogne unesrećenim Haićanima je, svakako, Italijan Gvido Bertolaso, čovek koji je vodio sličnu operaciju u Akvili i koji je upozorio da američko razmetanje helikopterima i vojnicima i nije baš od velike pomoći, jer se čitava operacija vodi na prilično haotičan način, bez istinskih vođa i stvarnog cilja. „Svaki put, ovako velika nesreća označi početak vašara taštine. Veliki broj ljudi gori od želje da pokaže koliko je njihova država važna i velika... To je istinska demonstracija sile, ali je u potpunosti bez ikakve veze sa stvarnošću”, rekao je Bertolaso. Italijanska vlada odmah se ogradila od izjave čoveka koji je, koliko juče, proglašavan herojem, navodeći da se radi o ličnom stavu, koji ni na koji način ne odražava politiku ili mišljenje Rima. Svet je za haićanske nesrećnike prikupio oko milijardu dolara, što je tek deseti deo stvarnih potreba, pa su se telefonskih slušalica latile najveće američke zvezde, poput DŽordža Klunija, Leonarda di Kaprija i Madone, koji su za dan prikupili još oko 60 miliona dolara. Od svega toga, kako se čini, neće biti ništa, jer je i pre zemljotresa Haiti bio prilično užasno mesto za život, u kome je polovina od ukupno deset miliona stanovnika, godišnje zarađivala manje od 400 dolara, dok je opšte bezvlašće dovelo do prave ekološke katastrofe, jer je oko 98 odsto tamošnjih šuma još ranije posečeno i izgorelo, pa je ogoljena država postala pravi poligon za ispitivanje razarajućih efekata uragana, čije uništavajuće dejstvo, jednostavno, nije imalo šta da zaustavi. Pre nepune dve godine, četiri takva uragana uništila su kuće u kojima je živelo milion ljudi, pa se posle nedavnog zemljotresa, bez problema, može reći da bezmalo polovina stanovništva živi na ulici. Tu nevoljama nije kraj, jer je stopa smrtnosti novorođenčadi na Haitiju viša nego u velikoj većini afričkih država, dok već godinama haraju svakakve boleštine, poput, recimo, hepatitisa, dijareje, malarije. Spisak užasa ovog mesta vredi dopuniti i posledicama diktatorskih režima Fransoa Divalijea „Papa Doka” i nešto manje okrutnog ali jednako nesposobnog „Bejbi Doka”, koji je, uz pomoć svoje pretorijanske garde, sumnjivih tajnih „vudu” agenata, plašio i ubijao zlosrećne Haićane. Broj žrtava režima procenjen je na oko 30.000. U zemlji u kojoj 95 odsto stanovništva čine katolici, čiji je lokalni nadbiskup takođe ostao u ruševinama prestonice, teško je ne pomisliti nisu li ove silne nesreće ostavile bar malo traga na veri Haićana. Za groteskne američke televizijske evanđeliste puno dileme nema. Haićani su sami krivi, jer su se, eto, odali „vudu” magiji pa ih je Bog, logično, kaznio. Čovek koji je to rekao, izvesni Pet Robertson, imao je slična objašnjenja i za Katrinu, koju je objasnio kao božju kaznu za slobodu izbora kada je u pitanju abortus, dok je poseban gnev izazvao kada je napade Al kaide, 11. septembra, nazvao odmazdom za tolerisanje gej i lezbijske populacije u Grinič Vilidžu, naselju nedaleko od mesta na kome su se, do septembra 2001. godine, nalazile „bliznakinje” Svetskog trgovinskog centra. Papa je, međutim, imao mnogo više razumevanja za stradanje vernika. Posle tih silnih nesreća, Haićani se u Boga teško mogu uzdati. Stoga su u prvi plan, „ničim izazvan“, ubacio nekadašnji američki predsednik Bil Klinton, ovaj put u ulozi specijalnog izaslanika UN, koji je u ruševinama video potencijal za izgradnju bolje države nego što je to bila ranije. To, kako se čini, neće biti preterano teško, jer je svetska organizacija, nekoliko meseci pre potresa, ocenila da i uprkos prisustvu 9.000 mirovnjaka, problema ima više nego rešenja, dok „siromaštvo, nezaposlenost i nedostatak hrane predstavljaju ozbiljnu pretnju po nacionalnu bezbednost”, pri čemu nije isključena ni „sveopšta pobuna”. Zatim je počela da se trese zemlja. Istorija je prepuna raznolikih primera, poput Pompeje koja je pre 2.000 godina ostala skamenjena u naletu lave i pepela iz Vezuva, dok je slična sudbina pre deceniju i po zadesila karipski otok Monserat, čiji je najveći grad Plimut postao groblje razrušenih zgrada, dopola zakopanih u lavu. Neki gradovi su imali više sreće, pa su Hirošima i Nagasaki potpuno obnovljeni posle američkih atomskih udara. Obnovljen je i San Francisko koji je, pre tačno sto godina, sravnjen u zemljotresu praćenom stravičnim požarom. Ali Haiti nije ni Japan ni Amerika, upozoravaju stručnjaci, podsećajući da je, ne toliko davno, međunarodnu pomoć „pojela” korupcija u Nikaragvi, čija je prestonica Managva, takođe, bila pogođena užasnim zemljotresom. Taj grad nikada nije obnovljen, pa je centar i dan-danas u ruševinama, ali je režim Anastasija Somoze ipak srušen. Stručnjaci, takođe, upozoravaju da broj žrtava možda i nije morao da bude toliko užasan, samo da se neko, ranije, potrudio da pročita neki od bezbroj naučnih radova, iz kojih se jasno vidi da se Haiti nalazi na izuzetno trusnom području, pa gradnju treba, koliko je uopšte moguće, uskladiti sa potencijalnim opasnostima. „Haiti se ne može porediti ni sa jednim od prethodnih slučajeva zemljotresa”, rekao je Ben Ramalingam, koji je život posvetio izučavanju ovakvih nesreća i načinima na koje se može pružiti pomoć. „Na ostalim mestima su postojale vlade koje su, zaista, funkcionisale.” Istovremeno, ostaje strah da bi se interes za sudbinu Haitija mogao okončati onog trenutka kada sa njega odu televizijske ekipe, kao što se to nebrojeno mnogo puta u novijoj istoriji dešavalo.