ROBNA KUĆA

Na svim televizijama sa takozvanom nacionalnom prohodnošću, dominiraju programi pripremljeni u nezavisnim produkcijama ili ih realizuju gostujući stvaraoci. Ako se ovoj kamari raznoraznih proizvoda doda i sva silesija uveženih, nameće se pitanje o istinskom radnostvaralačkom angažmanu onih koji za isti redovno primaju plate. Ili bi, bar, trebalo da ih primaju. Ali, to je neka druga priča... Dakle, nezavisna produkcija. U toj sinusoidi ima, odista, svega i svačega. I, svakog! Izuzetno kvalitetnih s jedne strane, i vrlo, vrlo gledanih programa, s duge strane. Ima i onih koji dodiruju same vrhove u domaćoj televizijskoj produkciji, a pri tom, iz raznoraznih razloga, nisu odveć gledani, ali, što je češće, i najgoreg treša i kiča, a koji, opet ko zna zašto, razbijaju famozne piplmetre. Robna kuća, produkcijske kuće Absinthe, je moj aktuelni favorit. Scenaristi Zoran Panjković i Igor Stoimenov, i u režiji ovog potonjeg, sačinili su izuzetno gledljiv dokumentarni serijal u klasičnom bibisijevskom maniru. Jeste to svojevrsno sentimentalno putovanje. Kratki kurs iz nostalgije. Namenjeno onima- kako to nadahnuto stoji u autorskoj posveti- koji gledaju na lepšu stranu istorije. Ovaj dvojac je sa identičnim konceptom debitovao pre četiri godine: Fudbal, nogomet i još ponešto. Tada to beše čvrsto stilizovana i svesno primenjena verzija o istoriji najpopularnije loptačke igre na ovim prostorima, a uoči fudbalskog prvenstva u Nemačkoj. Odlično! Ovoga puta, stariji zaljubljenici će se podsetiti, a mladi će fanovi biti precizno edukovani, da prepoznaju i, dabome, pravilno da shvate šta to nekada tako žestoko voljeno bejaše: partizanski film ili sportski i rokenrol heroji, svejedno. Tito? Jugoslavija? Ko to, šta to beše? Fenomeni, dakle, najrazličitije game, nekada tako predano praćeni, prvo u crno-belom, pa potom obojenom televizijskom odrazu. Senzaciji po sebi, naravski... Kada su autori inteligentni, pri tom i marketinški obrazovani, onda je i ideja o robnoj kući - stvarnoj, nekada izuzetno moćnoj, sinonimu za potrošačku euforiju nekog minulog vremena, koja je, naravno, i generalni sponzor serijala - pretočena u slogan „za nekog sve, za svakog ponešto“ i tako je, mudro i bezbolno, otvoren put do gledalaca širom bivše zajedničke države. Neće baš svi u svemu prepoznati lepšu, srećniju ili, makar, mirniju prošlost, ali će gotovo svako pronaći jedan detalj koji će ga istinski tresnuti, nekakav emocionalni okidač za eksploziju lepog. Nekadašnjeg. Verovatno već zaboravljenog. Jer nostalgija, podsetiću, u izvornom smislu znači - povratak bolu! A, prošlost baš ume da zaboli. Na svoj način. Čak i kada je prelepa, zar ne?