Neutralnost na buretu baruta

Srbija je vojno neutralna zemlja postala odlukom Skupštine Srbije iz decembra 2007. godine. Međutim, pitanje je da li se vojna neutralnost stiče samo tako što se jednog dana proglasite neutralnim ili je za takav status jedne zemlje potrebno mnogo više? Rezolucija Skupštine Srbije o neutralnosti usvojena je zbog uloge Severnoatlantske alijanse u bombardovanju 1999. godine i Ahtisarijevog plana kojim se „NATO određuje kao konačan organ vlasti u nezavisnom Kosovu“ i to samo nekoliko meseci uoči jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova. Parlament je tu odluku doneo do „eventualnog raspisivanja referenduma na kome bi građani konačno presudili da li će zemlja biti neutralna ili članica nekog saveza“. Ipak, vojna neutralnost, kako se navodi u rezoluciji, ne isključuje mogućnost saradnje Srbije sa drugim zemljama u interesu zajedničke i opšte bezbednosti. Kako vojna neutralnost ne podrazumeva saveznika nije jasno kakva bi bila ta eventualna saradnja Srbije sa drugim državama. Politički direktor Ministarstva spoljnih poslova Srbije Borislav Stefanović kaže za NIN da nikada nije bilo pritisaka da Srbija promeni svoju poziciju. „Predstavnici NATO-a poštuju tu odluku i razumeju razloge za donošenje rezolucije Skupštine Srbije. Srbija ne čini ništa u pravcu ulaska u bilo koji vojni savez, pa ni u NATO. Mi smo vojno neutralna zemlja i Vlada se odnosi prema ovom pitanju u okvirima rezolucije Skupštine Srbije o neutralnosti“, kaže Stefanović. Vojni analitičar Zoran Dragišić, međutim, objašnjava da Srbija nije vojno neutralna jer to ne može biti jednostran čin, već neutralnost mora biti priznata od zainteresovanih zemalja, sa kojima se potpisuju bilateralni i multilateralni ugovori kojima će se garantovati neutralnost. To je strogo pravno definisano stanje u kome se nalazi zemlja i od slučaja do slučaja neutralnost se drugačije definiše. „Srbija nije vojno neutralna i ako želi da bude mora da ponudi Rusiji, Americi, susedima, Evropskoj uniji, svim zainteresovanim zemljama da sa njima potpiše ugovor kojim bi se ta neutralnost garantovala. Neutralnost vam se garantuje pod određenim uslovima, oni od kojih tražite da vam priznaju neutralnost postavljaju vam uslove“, kaže Dragišić. O neutralnosti Srbije moralo bi da se odluči na referendumu jer Skupština nije nadležna da proglasi neutralnost. General Slobodan Kosovac, bivši izvršni direktor Ministarstva odbrane, danas član Atlantskog saveta Srbije smatra da neutralnost kao ideja nije loša, ali da mora da se ostvari u praksi. Kada se govori o neutralnosti, Srbija ne može da se poredi sa neutralnošću Švajcarske, Švedske ili Finske. „Švajcarska ima NATO naoružanje, Austrija takođe. Kada govorimo o neutralnosti, možemo da vodimo politiku da ne budemo u sukobu, da ne budemo u svakoj čorbi zaprška. Moramo da budemo svesni šta znači neutralnost, da li neutralna zemlja ima saveznika. Nema, jer ako ih ima onda nije neutralna“, objašnjava Kosovac. Neutralna zemlja ima manje mogućnosti nego članica nekog saveza. „Srbija može da se opredeli za politiku mira, nemešanja, ali to nije neutralnost i moramo da je sprovodimo u okviru određenih institucija sistema. Ako govorite o integraciji u Uniju, koja podrazumeva ekonomsku, carinsku i obrazovnu integraciju, ne mislite valjda da ćete biti tamo a imati sasvim drugačiji sektor bezbednosti. Integracija podrazumeva carine, granice, a to je sve i deo sektora bezbednosti“, smatra Kosovac. Ključno je pitanje da li je vojna neutralnost Srbije realna s obzirom na istorijske i geografske aspekte njenog položaja u regionu, ističe za NIN profesor Kolumbija univerziteta Gordon Bardoš. „Nema epizode u bližoj balkanskoj ili evropskoj prošlosti u kojoj je Srbija uspela da bude po strani i izbegne sukob“, ocenjuje on. To je delom i posledica geografskog položaja Srbije, koja se nalazi na glavnim saobraćajnim i komunikacijskim pravcima od zapadne Evrope do Crnomorskog basena, ka Bliskom istoku. „Retke su vojske i zemlje koje su zainteresovane da idu u švajcarske planine, ali Srbija nema takvu vrstu prirodne prednosti“, ocenjuje Bardoš. Podseća da čak i kada je Srbija, odnosno Jugoslavija, pokušavala da bude neutralna u periodu od 1939. do 1941. godine, očigledno je bilo da joj spoljni pritisci nisu dozvolili tu vrstu luksuza da sve posmatra sa strane. Drugo pitanje je da li mala zemlja kao Srbija sa takvim geografskim položajem može adekvatno sama da se brani. „Retki su ozbiljni eksperti koji će reći da je to moguće. Ako vam istorija i geografija pokazuju da vi kao zemlja ne možete da izbegnete veći konflikt u Evropi, i ako niste sposobni sami da se branite, jedina ozbiljna vojna strategija za vas je bezbednost u većem vojnom savezu“, smatra profesor Bardoš. Osim političkog i bezbednosnog aspekta za buduće članice NATO-a, jedan od najvažniji faktora su finansije. Kritičari severnoatlantskih integracija navode da je članstvo u NATO mnogo skuplje od vojne neutralnosti zbog obaveze da se kupuje novo naoružanje i ide u skupe misije. Suprotno mišljenje je da je vojna neutralnost skuplja od ulaska u NATO jer je za razvijanje samostalne odbrane potrebno mnogo više novca nego kada se oslanjate na sposobnosti saveznika. Za Filipa Ejdusa, izvršnog direktora Centra za civilno-vojne odnose, oba stava su problematična jer troškovi ne zavise toliko od činjenice da li je država vojno neutralna ili je deo vojnog saveza, već od njenih bezbednosnih potreba, ekonomskih sposobnosti i političkih odluka. Neke zemlje članice NATO dosta troše na odbranu. Najviše Sjedinjene Američke Države sa 3,8 odsto bruto domaćeg proizvoda i Grčka sa 2,8 odsto BDP-a. Međutim, postoje i one članice Alijanse poput Islanda, čiji troškovi ne iznose ni jedan odsto bruto domaćeg proizvoda. Luksemburg troši samo 0,4 odsto, Litvanija i Belgija po 1,1, odnosno Mađarska 1,2 odsto BDP-a. To je daleko manje od sume koju izdvajaju mnoge vojno neutralne države. Hrvatska, kao nova članica NATO-a, prošle godine je trošila 1,8 odsto BDP, što je manje nego Srbija koja kao vojno neutralna država troši za odbranu 2,1 odsto bruto domaćeg proizvoda. Trošak neutralnosti i ostanak izvan kolektivnog sistema odbrane podrazumevao bi ogromne izdatke za razvoj avijacije, protivvazdušne odbrane i rečne mornarice. Nove članice NATO-a su po visini sredstava izdvojenih za odbranu iza svih neutralnih zemalja. Švedska kao neutralna zemlja ima najveće rashode, prosečno 5,5 milijardi dolara godišnje, dok Austrija izdvaja najmanje, „samo“ 2,3 milijarde dolara. Iako ovi pokazatelji nedvosmisleno ukazuju na koristi pridruživanja NATO-u, postavlja se pitanja da li uopšte postoji cena za miran san i osećaj sigurnosti na nacionalnom nivou, navodi analitičarka Ana Jovancai. Hrvatska je izračunala da im je na srednjoročnom planu za dve milijarde dolara jeftinije da budu u NATO-u nego da budu izvan tog saveza. „Čak i kada bi postojale vojno neutralne zemlje, neutralnost je skuplja jer svoje bezbednosne rizike vi ne možete da delite sa drugima. Kada bi Srbija ušla u NATO, drugim članicama bi mogla da nudi ono u čemu je najjača, a to su, na primer, naši hirurški timovi“, smatra Dragišić. Članstvo u NATO-u pruža mogućnost zemljama članicama da vode čak i jednu vrstu politike neutralnosti. Mogu da se u određenom trenutku opredele da ni na koji način ne učestvujete u nekim oružanim sukobima, a to radi Grčka. „Grci nisu učestvovali u bombardovanju Srbije, ni u Avganistanu. Grčka koristi poziciju da je u NATO i neće da radi stvari koje ne mora jer je na to niko ne može primorati. Kada treba da štite svoje nacionalne interese, to radi, kao što je, recimo, sprečavanje ulaska Makedonije u NATO“, kaže Dragišić navodeći da je to upravo primer kako jedna zemlja koja zna šta hoće koristi NATO za ostvarenje svojih nacionalnih ciljeva. Nastaviće se Neutralne zemlje Evrope    Većina neutralnih zemalja opredelila se za ovaj status tokom Drugog svetskog rata, odnosno na početku Hladnog rata. Da bi neka država bila neutralna nije dovoljno, međutim, da unilateralno usvoji deklaraciju kojom se obavezuje da neće biti članica vojnog ili međudržavnog političkog saveza, već je neophodno da joj jedna ili više moćnih država garantuje ovakav status i to se čini međunarodnim ugovorima. Tradicionalno, neutralna država može da izmeni ili ukine svoj status ako su sve ostale potpisnice saglasne. Prva stalno neutralna zemlja bila je Švajcarska (ako se izuzme Vatikan) Danas su to: Austrija, Irska, Finska, Švajcarska, Kipar, Malta, Švedska... Na nekoliko primera videćemo kako neutralnost više nije ono što je nekad bila. Da bi Austrija 15. maja 1955. sa saveznicima konačno potpisala ugovor o ponovnom uspostavljanju samostalnosti uslov je bio i da postane vojno neutralna, na čemu je insistirao SSSR (Moskovski memorandum, 15. april 1955. godine). U članu 13. dokumenta koji je potpisala sa saveznicima doslovno se zabranjuje posedovanje, konstruisanje ili testiranje oružja (pre svega balističkih projektila) čiji je domet preko 30 kilometara. Raspadom SSSR-a i Varšavskog pakta Austrija napušta shvatanje stalne neutralnosti. Na referendumu u junu 1994. godine 66,6 odsto Austrijanaca glasalo je za ulazak u Evropsku uniju. Austrija od tada ravnopravno učestvuje u kreiranju zajedničke spoljne politike i bezbednosnog sistema EU, učestvuje i u misijama za uspostavljanje i održavanje mira u drugim zemljama, ali samo kroz mandat koji dobije od Ujedinjenih nacija. Iste godine kada je Austrija ušla u NATO program „Partnerstvo za mir“ na unutrašnjopolitičkom planu počinje živa polemika - da li je ulazak u EU pokušaj da se na mala vrata Austrija uvede u NATO? Na proleće 1998. godine vlada Austrije zaključuje da bez punog članstva u EU i NATO nema efikasne bezbednosne politike i da je pitanje vremena kada će se zatražiti puno članstvo u NATO, jer u suprotnom Austrija gubi mogućnost da utiče na glavne odluke. Kada su SAD i još neke članice NATO poslale trupe u Avganistan a posle i u Irak – NATO zagovornici su se prisetili stalne neutralnosti. Danas je odvajanje Austrije za vojsku oko 2,4 milijarde dolara, što predstavlja 0,9 odsto bruto društvenog proizvoda. Austrijanci su bili deo mirovne misije u Bosni i Hercegovini i još su stacionirani u južnom sektoru na Kosovu. Irska je svoju neutralnost uspostavila tokom Drugog svetskog rata. Shvatanje neutralnosti Irske najsličnije je konceptu Švedske i Švajcarske koje se deklarišu kao zemlje koje ne pripadaju nijednom vojnom savezu, ali zadržavaju pravo da od slučaja do slučaja odlučuju hoće li se i kako će se uključiti u konflikte. Za razliku od većine tradicionalno (vojno) neutralnih zemalja Irska ima relativno male odbrambene snage – 10.000 aktivnog i nešto manje od 12.500 rezervnog sastava. Za razliku od Austrije i Švajcarske koje ne dopuštaju vojne baze drugih zemalja na svojoj teritoriji, Irska shodno Air Navigation Military Aircrafts Order iz 1952. godine omogućava vojnim avionima mnogih država dopunu goriva i tehničku pomoć na aerodromu Šenon. Irska je kao deo združenih snaga učestvovala u kampanji oko Kosova, i invaziji Avganistana koja je usledila posle napada Al kaide na Svetski trgovinski centar u NJujorku 11. septembra 2001. godine. Na oružane snage Irska godišnje potroši oko 1,2 milijarde dolara, što predstavlja 0,5 odsto bruto društvenog proizvoda. Irska je učestvovala u mirovnoj misiji u BiH i još je deo mirovnih snaga Kfora u centralnom sektoru na Kosovu. Švajcarska ima najdužu tradiciju neutralnosti još od 1640. godine. Danas ima ukupno oko 3.500 profesionalnih vojnika i oficira koji su ili komandosi ili pripadnici antiterorističkih jedinica, oklopnih snaga ili avijacije koja broji oko stotinjak F-16 aviona. Neutralna Švajcarska ima jedinstven sistem služenja vojnog roka koji je obavezan za sve muškarce do 34 godine. Ako žele, i žene takođe mogu da služe vojsku. Po uspešno okončanoj obuci (pešadijskoj, koja traje četiri meseca) Švajcarci kući nose oružje i 50 metaka u zapečaćenoj konzervi. Svake godine Švajcarci tri nedelje provode na vojnoj vežbi uglavnom u blizini mesta na kome su prijavljeni. Civilno služenje postoji za oko 15 odsto regruta i obavlja se u specijalizovanim ustanovama ili jedinicama civilne zaštite. Broj pripadnika aktivne milicije do 2003. godine procenjivao se na 510.000 pripadnika, da bi sada bio sveden na oko 350.000 ljudi. Švajcarska nije pristupila Evropskoj uniji, tek 2002. godine zatražila članstvo u Ujedinjenim nacijama a učestvuje i u NATO programu „Partnerstvo za mir“.  Godišnji vojni izdaci Švajcarske su oko 3,4 milijarde dolara, što je oko 0,8 odsto bruto društvenog proizvoda. Na deminiranju terena bila je angažovana u BiH i na Kosovu gde su švajcarski vojnici prisutni pre svega u južnom sektoru.