ČANAK, ČEHOV I TAKO TO...

Od loših programa srpskih televizija, izvesno je gora većina tekstova onih koji iste medijski prate. Mislim na gomile, uglavnom mladih, nedovoljno edukovanih i zanatski osposobljenih novinara, koje šalju da (da li po inerciji redakcijskoj, možda zbog nedostatka pedagoškog talenta resornih urednika, ili usled njihovog nemara ili lenjosti) telefonom okreću televizijske stanice i, kao, saznaju šta ima novo. Posledica ovakve prakse su, po pravilu, konfuzni, nedorečeni tekstovi, bez ključnih podataka, ali prepunih (samo)komplimenta i egotripova priupitanih, takozvanih televizijskih faca. Ali, i ponižavajuće doze novinarske snishodljivosti. I, sve tako. Ovih dana su te i takve rubrike prepune intervjua ili izjava - uglavnom obilnih pametovanja Nenada Čanka - povodom emitovanja serije Sva ta ravnica. Vrve ti članci utiscima i (pro)ocenama o autorovom daru spisateljskom. Usput, mnogo je raznoraznih grešaka u koracima, elementarnog nepoznavanja literarnih žanrova. Je li roman ili zbirka pripovedaka? Dilema preteška, budući da je za rešenje trebalo doći do knjižice. Čak (!) je i pročitati... Ja jesam. Dakle, ovaj je političar pre osam godina objavio naslov I sva ta ravnica. Četrnaest (auto)biografskih pričica. O precima, babi, roditeljima, bratu... O klizaljkama, fudbalu, (svojem) vojevanju, bombardovanju... O politici, jašta! Sve je bogato ilustrovano fotografijama iz porodičnog albuma. Pretpostavljam da su se mnogobrojni književni znalci, još onda, oglasili povodom kvaliteta Čankovog sočinjenija. Stoga bih ovom zgodom o vezi napisanog i televizijske serije. Prva pričica je o braći Jagodić. Ali, i o fazanima, lovu, puškama, a najvećma o tužnoj sudbini kerećoj koji su, nakon što se jedan brat samoubio, presvisli od tuge na njegovom grobu. Poslednja rečenica, u poslednjoj pričici, posvećenoj poljanici iznad Dunava sa koje se grad vidi kao na dlanu, glasi: „I sva ravnica“. To je, uz neke detalje iz drugih pričica koji će, možda, biti nekakva asocijacija - sva direktna veza. Neko drugi je, znači, napisao scenario, razradio listu dijaloga, sve osmislio sa rediteljem... I, sve tako. U recenziji, pre osam (!) godina, Siniša Kovačević (valjda, taj?) uz ostalo, piše: „Svaka od ovih pripovesti će biti odličan predtekst za filmski ili televizijski scenario, ambiciozniji urednik će, posebno ako Čanak i dalje bude na vlasti, od ovih ravničarskih priča napraviti i TV seriju. I kao što kaže Čehov, neko će opisujući noć na reci potrošiti tabake hartije pišući o šumi belih breza, o belini mesečine, o kricima noćnih ptica, o huku talasa, talentovanijima će biti dovoljan grlić razbijene flaše na nasipu koji odsijava na mesečini. Čanak spada u ove druge.“ I, sve tako...