Patrijarh srpske levice

Sa ljudima je, nažalost ili srećom, obrnuto no sa stvarima: što ste im bliži oni vam izgledaju manji. Jedan od retkih sa kojima to nije tako bio je Mihailo Marković, srpski akademik, jugoslovenski filozof svetskog glasa. Nije potrebna distanca da bi se ocenili njegov značaj i veličina. I mada je nečija smrt najčešće dovoljna da mu budemo bar malo bliski a ipak na dovoljno bezbednoj distanci, Mihailo Marković je jedan od retkih čija smrt nije bila potrebna da bi se odredila prava mera njegovog života. On je bio od onih jedinstvenih ljudi koji su još za života svojim mišljenjem i delanjem izborili suvereno pravo da se o njihovom životu sudi po njegovim vlastitim merilima. A sva je prilika, i to u najboljem slučaju i ako bude sreće, da će se ljudska pregnuća među nama još dugo meriti merilima koja je u mnogo čemu postavio Mihailo Marković. A takva merila i oni koji ih postavljaju oduvek su bili osporavani. I nad time nema smisla lamentirati. Nije neophodno živeti u istorijskim prilikama kao što su naše, negde na repu velikog svetskog cirkusa, e da bi neki preostali lučonoša kritičke kulture od lokalnih mondijalističkih bukača sikofantski bio sumnjičen da podmeće požar u tu našu provincijalno opskurnu društvenu i moralnu šatru. Ali šta danas uopšte još znači taj arhaični patos „kritičke kulture“? Koja su to „merila“ izborena u životnom iskustvu upravo preminulog mislioca? Naravno, kada je reč o misliocima nikada ne može biti prenaglašen značaj majstorstva koje se ne postiže bez ogromnog mukotrpnog rada, bez spremnosti da se neprestano sluša i uči, bez spremnosti da se postavljaju pitanja, da se sporne stvari manijački pažljivo razmatraju, da se traže i nude argumenti, da se uđe u beskrajne diskusije, da se najozbiljnije uzmu i najfantastičnije hipoteze, da se ništa ne uzme zdravo za gotovo... Ne mogu biti precenjeni misaoni rad o kome svedoči monumentalno i enciklopedijski razuđeno filozofsko delo, učešće u najznačajnijim filozofskim diskusijama, pedagoška i publicistička aktivnost širom sveta, bezbroj istraživačkih inicijativa i poduhvata. Pa ipak, sva ta ogromnim intelektualnim darom i marom stečena i rafinirana kultura jedva da bi sama po sebi predstavljala nešto više od briljantno istrenirane školske pameti potrebne za vrhunske profesionalne domete, za akademski ugled i priznanja. Za istinsku kritičku kulturu o kojoj svedoči delo Mihaila Markovića sve to samo po sebi još ne bi bilo dovoljno. Kritička kultura je uvek izum, uvek nešto izboreno u jedinstvenom susretu mišljenja i života, zadobijeno u sudaru reda i pustolovine. Za nju nije dovoljna obrazovanost i obaveštenost, vladanje intelektualnim tehnikama i poznavanje tajni mislilačkog zanata, kombinacija ambicije i kondicije Potrebno je tu još založiti svoju kožu, svoje snove i htenja, svoju strast i odvažnost, svoju istrajnost. Potrebno je staviti na kocku celokupnu svoju egzistenciju. Istinske kritičke kulture nema bez ove krajnje odlučnosti koja stavlja na iskušenje samu našu ljudskost, koja nas stavlja na iskušenje naše slobode. U istinskoj kritičkoj kulturi se uvek na odlučan način susreću misao i htenje, um i sloboda. Životna i misaona sudbina Mihaila Markovića jedinstveno su svedočanstvo patosa susreta misli i htenja, jedinstven primer spremnosti da se odlučno izdrže i najveće napetosti uma i slobode. Govoreći oveštalim i manje patetičnim jezikom, to jednostavno znači da je Mihailo Marković bio angažovani intelektualac. A angažovani intelektualac je retka zver. Mnogo ređa no što to uobražavaju oni koji kao „angažman“ pozdravljaju ili još češće s hinjenom nadmoćnošću preziru svako potpisivanje još jedne peticije ili izjašnjavanje o još jednom pitanju koje lansiraju provokatori i moderatori tzv. javnog mnjenja. Angažman i kritička kultura nisu stvar neke uvek spremne revnosti da se „izjasnimo“ i „zauzmemo stav“ uvek kada nas prozovu. Angažman i kritička kultura stavljaju na kušnju našu slobodu. A u našu slobodu spada i spremnost da se borimo, da prihvatimo sukobe. A prvi uslov emancipovane borbe za slobodu jeste borba za istinska pitanja, borba da ne budemo zatočeni iznudicama situacija koje nas zatiču, borba da se u borbama koje su nam nametnute istrajno borimo i za sopstveni smisao borbe, za sopstveni ljudski subjektivitet i suverenitet. U tim i takvim borbama za ljudski suverenitet i subjektivitet nisu dovoljni čak ni tako uzorni individualni kvaliteti jedinstva mišljenja i htenja kakvi su oni koji su izboreni u životu Mihaila Markovića. Potrebno je da se ta individualna pregnuća i postignuća susretnu sa dubljim tokovima istorijskog kolektivnog iskustva. Zato ne treba smetnuti s uma da je Mihailo Marković bio predvodnik , i, kao što se kasnije ispostavilo, najdosledniji i najistrajniji predstavnik jedne od najznačajnijih generacija jugoslovenskih i srpskih intelektualaca, ponesenih jednim od najširih revolucionarnih pokreta proteklog veka. I da se u njegovoj egzistenciji sustiču podsticaji koji dolaze iz univerzalnih istorijskih iskustava emancipatorskih borbi kao i podsticaji koji dolaze iz najdubljih i najskuplje plaćenih iskustava slobodarskih borbi naroda iz kojeg je potekao. Mihailo Marković (1923 – 2010) Rođen je u Beogradu, 24.02.1923. Bio je redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu od 1963 (dekan 1966-67; politički suspendovan 1975; otpušten s Fakulteta 1981). U Institutu za filozofiju bio upravnik od 1967. do 1975. i naučni savetnik u Centru za filozofiju i društvenu teoriju Instituta društvenih nauka u Beogradu, od 1981. do 1986, penzionisan 1986. SANU: Odeljenje društvenih nauka: dopisni član od 5.12.1963; redovni član od 15.12.1983. - zamenik sekretara Odeljenja društvenih nauka, 1985-1989; sekretar Odeljenja društvenih nauka od 28. 5. 1998. do 2. 10. 2001; član Predsedništva SANU od 30.05. 2002.; predstavnik SANU u Međunarodnoj akademskoj uniji, Brisel. Priznanja: Počasni doktor Univerziteta u Londonu, 1985. Sedmojulska nagrada SR Srbije, 1962 (za delo „Dijalektička teorija značenja”); Oktobarska nagrada Beograda, 1989. Medalja za hrabrost; Orden zasluga za narod 3. reda; Orden bratstva i jedinstva 2. reda; Orden rada 3. reda. PISMO MIHAILA MARKOVIĆA DRUGOVIMA IZ SPS Dok je Milošević boravio u Dejtonu, njegova supruga ga je bombardovala alarmantnim informacijama: da se „protiv njega sprema zavera“, da „Bora Jović, Mihailo Marković i Milorad Vučelić rade na tome da ga sruše s vlasti“, i tome slično. Čim se vratio iz Dejtona, Slobodan je za 28. novembar (1995) sazvao sednicu Glavnog odbora Socijalističke partije. Tada sam bio u Grčkoj i o toku sednice su me obavestili prisutni drugovi. Slobodan je otvorio sednicu i odmah obavestio da će se održati Treći redovni kongres SPS i da se za članove Organizacionog odbora imenuju određeni pojedinci na čelu s Goricom Gajević. Zatim je prosto saopštio da se svih dužnosti u rukovodstvu SPS razrešavaju Bora Jović, Mihailo Marković, Milorad Vučelić, Slobodan Jovanović i Radovan Pankov. Niti je naveo razloge zašto se to čini, niti je pitao ko se od prisutnih slaže, ne slaže ili se uzdržava od takve odluke. Nikakve diskusije nije bilo. Na kraju je sve prisutne pozvao na koktel. Cela sednica je trajala desetak minuta i verovatno je jedinstvena u istoriji političkih stranaka. Jedinstveno je, svakako, i to što se na ono što se dogodilo na ovoj sednici više niko nije vraćao. Iz partije je uklonjena grupa rukovodilaca – to se po pravilu objašnjava i opravdava, isključeni se kritikuju i napadaju – da to više nikad ne bi bilo sporno. Ovom prilikom su se svi ponašali kao da se uopšte ništa nije ni desilo. Ja sam se, po povratku iz Grčke, od svojih drugova oprostio jednim pismom koje sam napisao 12. decembra 1995, a koje je objavljeno u Nedeljnom telegrafu nekoliko dana kasnije. Tu se najpre kaže da „nisam imao čast da se s vama rastanem na način koji je uobičajen u demokratskim partijama u civilizovanom svetu, uz uzajamne pozdrave, izraze zahvalnosti na saradnji i najbolje želje za budući rad. U pismu se, zatim, navodi da „po članu 10 Statuta Socijalističke partije Srbije, svaki član ima pravo da uputi argumentovane kritike političkoj aktivnosti rukovodilaca svake organizacije i da zadrži i brani stavove koji su drukčiji od onih koje ima većina“. Ovo je, dakle, drastično kršenje Statuta: razrešenje bez obrazloženja, u odsustvu člana o kome je reč, uz kršenje njegovog prava da se obrati organu kome pripada i da iznese razloge za svoje sporne postupke. Sigurno vam je jasno da na taj način nije poštovan ni najminimalniji minimum demokratske procedure. Morate biti svesni toga da tako nije radio ni Josip Broz, pa ni rukovodioci ruske boljševičke partije. Oni su svi bili, više ili manje, autoritarni rukovodioci, ali su poštovali neki minimum demokratske procedure. Vi ste, poštovani drugovi, ćutke progutali nešto što je potpuni antipod bilo kakve demokratije. Kako mislite da radite dalje? Mali uzroci mogu da imaju velike posledice. Da li ćete vi ikad uspeti da se opet uspravite, i da predsedniku kažete da ste vi najviši organ partije između dva kongresa, i da on mora da sluša vas, a ne vi njega. Šta ako to važi i za zajednice i organizacije? Šta ako se SPS od demokratske socijalističke partije pretvori u vladajuću partiju Slobodana Miloševića? Zar vam se ne čini da mi već imamo mnoštvo ljudi, čak i rukovodilaca, koji u partiji nisu zbog njenih humanih, levih ideja, već zbog toga što joj je na čelu najmoćniji čovek Srbije, predsednik Milošević? Nama može zadati još veći udarac rastuće uverenje kod mnogih građana da pravimo prevelike ustupke i žrtvujemo deo naše suverenosti radi dobrih odnosa sa SAD i Nato-om. Ti odnosi ne mogu biti vrlo dobri po prirodi gospodara novog svetskog poretka – ako želimo da i dalje ostanemo uspravni. A ako se počnemo previše saginjati, izgubićemo naš identitet i narod će nas odbaciti. Budućnost socijalizma nije u koketiranju s lobijem vlasti i novca, s ratnim profiterima, nekompetentnim bankarima, autoritarnim direktorima i konzervativnim intelektualcima. Ona je, uslovljena angažovanjem za vitalne interese sveta rada, koji živi od svog manuelnog i intelektualnog stvaralaštva. Mi ćemo se naći pod snažnim pritiskom da odustanemo od svojih programskih načela da bismo se svideli zapadu, NATO-u, Evropskoj zajednici ili raznim mogućim svetskim zajmodavcima i investitorima. U svakom slučaju, ako poslušamo sirenske glasove naših neokonzervativaca – upropastićemo našu privredu i do kraja ćemo duhovno razoriti naše društvo. Socijalistička partija će izgubiti sebe, promeniti svoj identitet i, pravo govoreći, više ne bi trebalo da nosi svoje sadašnje ime. Poštovani drugovi, preteška odgovornost pada na vaša pleća. Olako prepuštajući predsedniku da donosi odluke umesto vas, da rasteruje ljude koji su vam bili dragoceni, i da, preko svega, javnosti servira da ste vi jednoglasno doneli odluku koju uopšte niste doneli – vi ste me te odgovornosti oslobodili, na čemu vam hvala. Ako treba da budem potpuno iskren i oslobođen lažne skromnosti, više sam ja bio potreban Socijalističkoj partiji nego ona meni. „Srdačno vam želim da sačuvate ono što je još ostalo od integriteta SPS. Vaš Mihailo Marković“ (iz knjige „Juriš na nebo” Mihaila Markovića)