Ispovest skitnice

Kad malo razmislim, vidim da sam kroz vek prošao primenjujući strategiju bežanja. Bilo kuda izvan ovog sveta; život je uvek negde drugde. Prvo geslo je Bodlerovo, drugo Remboovo. Tako sam mislio, tako sam disao pre nego što sam i čuo za ove pesnike. Iz rodne kuće sam pobegao u sedamnaestoj, iz rodne zemlje u četrdeset sedmoj. Bežao sam iz stalnih radnih odnosa, iz dvosobnih stanova, iz brakova, iz političkih poredaka i prirodnih okruženja. Najširi okvir te, celoživotne bežanije je umiranje ruralne civilizacije i raseljavanje sela. I dan-danas, svake nedelje na našoj planeti milion ljudi napusti mesto rođenja i nastani se u gradu. Selo umire, a zadah smrti je odvratan. Osetio sam ga najpre u zavičaju, potom se proširio po celoj Titoslaviji. Od onoga čemu nema leka spasavamo se bezglavom trkom. „Bežimo, jer uvek iz nečeg nekuda bežati treba”. Pesmu, koja se završava ovim stihom objavio sam u osamnaestoj. Stvari, ljudi, stanja i odnosi zagađuju se i ofucavaju od samog trajanja. Kod nas je jedno vreme i klima zaudarala. Došlo je do promiskuiteta među godišnjim dobima, zaređale su blatnjave zime, bez snega i mraza. Sve je metastaziralo, od državnog ustrojstva do novca i prijateljskih veza. Odvratio sam glavu, bar da ne gledam. Od okruženja se može uteći; od sebe, ne. Svejedno, dok se otimamo, nečemu se nadamo. Nada je u nevidljivom i nepoznatom, u tuđini i nigdini. Izlečeni, privremeno, od gađenja, upadamo u teškoće koje okrepljuju. Tuđevanje je hrabar izbor, pristajanje na neudobnosti, povratak suštini. U praznini, izvlačimo iz sebe najbolje što imamo, ako ga imamo. Od kuće sam pobegao u avgustu 1953. U Beograd, kud bih drugde. Asfalt mek, topao, jedno vreme sam hodao bosonog. Beograd je umeo da prihvati beskućnike i očajnike. Bio je jugoslovenski grad, to mu je pristajalo. Danas bi da postane svetski; Srbija mu je uvek bila tesna. I Beograd bi da beži iz sebe, u Evropu. Otkako su ukinute vize, odahnuo je. Onome ko se rodi u gluvom kutku male zemlje, u okrilju malog naroda, suđaje još u kolevci šapuću da je pravi život negde drugde. Jedan je svet, i jedan život koji nam je dat. Pa kad je tako, raspimo se po kontinentima, predstavimo sebe prostranstvu. Od časa kad počnemo sanjati, već smo na putu. A pravac hodočašća se utvrđuje mimo našu volju, pa i protiv nje. Daju nam ga romani, filmovi, muzika, novine, tehnički aparati, nasleđene iluzije. Još u trinaestoj, počeo sam učiti nemački, privatno, u 100 lekcija. U petnaestoj sam prešao na engleski, opet privatno. Ruski i francuski sam imao u školskom programu. Jezičko stranstvovanje je početak tuđevanja, prve lekcije budnog sna o daljinama... Počinjemo iznova, ni od čega, sa boljim planom. Kao da je naše prvo rođenje proizvoljnost ili pogreška; kao da nije sasvim dovršeno, pa izlazimo na popravni ispit. Roditelji očekuju da uspemo u onome u čemu su oni promašili; oni bi da nas izvedu na put. A on je unapred utvrđen. Sredinom veka izabrane zemlje su bile Amerika, Nemačka, Francuska, Engleska... Rusija je posle 1948. pala u nemilost. Pored preplašenih informbirovaca, ostali su joj verni retki pojedinci neosetljivi za zvaničnu propagandu. Amerika je zvala odlučne i smele, obećavajući brzo bogaćenje; radišni su išli u Nemačku; Francuska je nudila visoki uzor prosvećenosti i slobode. Engleska je bila, i ostala, nepristupačna apstrakcija spremna da nam, kad zapadnemo u teškoće, saspe soli u ranu. Zaputio sam se u Pariz. Nisam otišao u Grčku, Kinu, Japan, Češku, Rusiju, ili – što da ne? - u Bugarsku. Možda bih u nekoj od tih zemalja našao jače duhovne podsticaje nego na Monmartru. Pošao sam utabanom stazom, ne mogu se pohvaliti originalnošću i promišljenošću izbora. Bilo je to hodočašće u kulturno-istorijskom turističkom paketu, pustolovina po inerciji, donekle pod uticajem Mihizovog Pisma iz Pariza, objavljenog u ondašnjem NIN-u. Između 1961. i 1993. u tom sam gradu proboravio petnaestak godina. Iz njega sam se povremeno otiskivao u druge zemlje, na druge kontinente. Neću reći da su mi pariske godine bile nezanimljive i neplodne. Tek, avantura u koju nas guraju zajedničke iluzije nema težinu sudbinske upućenosti. Bio je to uvod u duge, višesmerne skitnje. Putovao sam pre svega iz neurotičkih razloga. U mnogim mestima zadržavao sam se dan-dva, ponekad ni toliko. Sve zemlje zaslužuju pažnju i ljubav, a opet, nijedno me mesto nije držalo. Putovanja me nisu usrećila, a da ih nisam preduzeo, mislio bih da sam ko zna šta propustio. Lutajući po dalekim zemljama, sećao sam se dečaka koji je, sredinom XX veka, pred zoru, osluškivao ujednačenu lupu točkova sa uskotračne pruge Beograd-Sarajevo, na puškomet od sela. Kopkalo me je, šta je iza crte bregova i šuma koje sam gledao sa kućnog praga. Pokazalo se da je s one strane brega još jedan breg, iza planine druga planina, i tako sve do Himalaja u čijem sam podnožju, jedne jeseni, popio flašu piva. Dobro je posmatrati predele jedan jedini put, u prolazu; jednom, i nikad više. Tuga je svuda jedna, i radost je svuda ista. Običnosti, nevažnosti, prolaznosti, po meri našeg postojanja. Stranstvujući, pisao sam, gotovo uvek o detinjstvu i zavičaju. U Masačusetsu sam završio „Dragi moj Petroviću”; u čekaonicama i prenoćištima Indije poslednja poglavlja teksta „Godina prolazi kroz avliju”; u Grčkoj jednu svesku stihova. Tragao sam za podnebljem blagosti i nege. Ushiti su bili u meni samom; prenosio sam ih na ono što sam pisao i gledao. Otiskujući se u daljinu, slutio sam smislenost postojanja, mogućnost smislenosti. Onda bih se vraćao: bilo mi je dobro i kod kuće, bar neko vreme. Najlepši su, naravno, polasci. Tada se, za časak, sve u nama uzburka, prostor se potrese. Raščišćavam obaveze, sređujem papire, kao da se nikad neću vratiti. Umnožavaju se oslobađajuća ubrzanja, i srećni ukrštaji. U stanju takvog, veselog beznađa, nastala je knjiga „Brisani prostor”. U njoj sam izbegavao pominjanje geografskih naziva. „Zašto je ovaj pisac uopšte putovao?”, zapitao se jedan recenzent mog antiputopisa. Zbog pijanog ludovanja u pustoši, tj. zbog onog što on nije razumeo. Knjiga mi je poslužila za odlaganje nekih iskidanih trenutaka, povlašćenih stanja, lica u mimohodu, izvesnih reči i susreta... ... Sve je došlo i prošlo, jedino rodno selo stoji onamo gde sam ga ostavio. Ispražnjeno, odumrlo... Bekstvom sam rešavao porodične, političke, bračne, psihološke, ekonomske probleme. I danas bih, kad bi se imalo kud. Svakodnevno umaknem od kuće, nekoliko sati. Krenem kroz polja, pratim napredovanje useva. Vrane, u manjim grupama, njuškaju po oranju. Kad se približim odlete, malo dalje, za svaki slučaj. Bežim odlazeći, bežim vraćajući se. Jednog leta, na granici kod Šida, veliki zastoj. Kilometarska kolona automobila, a 35 stepeni u hladu. Nesrećni Turci, gastarbajteri, opijaju se slastima orijentalnog fatalizma. Deca vrište, hanume u šalvarama polegale po travi, muškarci stražnjicama gurkaju vozila, štede motore. Četiri sata tapkanja u mestu. Zemljo, teško je iz tebe izići, još teže ući. Znojav, kažem Sanji: „Kad bi mogla da okreneš auto, pa da bežimo onamo otkuda smo došli... Sit sam otadžbine, već na granici!” Moj Stefan – beše napunio desetu – ironično primeti: - Tata, je li to ona zemlja koju u Francuskoj stalno hvališ? Jeste, to je ta zemlja, i ovo sam ja, i to je moj položaj u ovom šugavom svetu: nikad mi, i nigde, nije potaman. Svuda sam na proputovanju.