Zadužio Vuka Karadžića

Ja sad ovde, imajući za namjerenje uspjeh serpskoga knjižestva, ne mogu druge azbuke upotrebiti nego Mrkaljevu jerbo za serpski jezik lakša i čistija ne može biti od ove, zapisao je Vuk Stefanović Karadžić u svojoj Pismenici serpskoga jezika koju je objavio 1814. godine u Beču. Vuk je imao na umu azbuku koju je samo četiri godine ranije, 1810. godine, Sava Mrkalj, jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena, objavio u Budimu, u svojoj – po broju stranica maloj ali velikoj po onome što je u sebi sadržavala – knjižici „Salo debeloga jera libo (ili) azbukoprotres“. Vuku bi bez ovog Mrkaljevog rada nesumnjivo bilo teško a, možda, i neizvodljivo da zaokruži reformu srpskog pisma i učini ga ovakvim kakvim se danas dičimo. A opet, nema ko ne zna za Vuka, dok za Savu Mrkalja (1783-1833) kao da je jedva ko čuo: u osnovnim školama, pa čak i na fakultetu, jedva se pominjao, a kamoli izučavao. Ove godine padaju tačno dve stotine godina otkako je Sava Mrkalj štampao „Salo debeloga jera libo (ili) azbukoprotres“, pa bi konačno nepravda prema ovom čoveku od ogromnog značaja za srpsku kulturu mogla biti ispravljena. Prva koja upravo to čini jeste Matica srpska iz Novog Sada koja je već s početka 2010. objavila fototipsko izdanje Mrkaljevog dela, uz instruktivni i znalački pogovor priređivača akademika Aleksandra Mladenovića. Mladenović se, inače, najduže i temeljito bavi izučavanjem dela Save Mrkalja; u njegovoj najnovijoj knjizi „Istorija srpskog jezika“ koju je za prošli sajam knjiga u Beogradu objavila „Čigoja štampa“, mogu se naći naučne studije posvećene ovom retkom, skromnom, učenom čoveku. Objašnjavajući Mrkaljev značaj za srpsku azbuku, akademik Mladenović kaže za NIN da je on knjižicom „Salo debeloga jera libo (ili) azbukoprotres“ zaokružio dotadašnje reforme srpske ćirilice koje su, počev od Zaharija Orfelina pa završno sa Pavlom Solarićem, bile delimične. Naime, podseća Mladenović, potreba za reformom srpske ćirilice javila se već početkom druge polovine 18. veka, kada su Srbi imali dva tipa ćirilice: crkvenu ćirilicu koju su zajedno s ondašnjim ruskim crkvenim jezikom primili počev od 1726. (pre toga su upotrebljavali srpskoslovensku ćirilicu) i koja je do danas ostala u upotrebi u našoj crkvi, i – građansku ćirilicu koja je nastala poznatom reformom ruskog cara Petra Velikog, a koja je bila namenjena za pisanje i štampanje ruskih dela svetovne sadržine. Ova druga, kaže akademik Mladenović, pretrpevši više reformi ostala je do danas kod nas u upotrebi. Pošavši od tadašnje crkvene ćirilice, Mrkalj je predložio svoju reformisanu azbuku koja se sastoji od 25 pojedinačnih slova (a, b, v, g, d, e, ž, z, i, |, k, l, m, n, o, p, r, s, t, u, f, h, c, č, š) i od četiri digrama d, t, l, n + tanko jer, koja su označavala suglasnike đ, ć, lj, nj (o beleženju suglasnika dž Mrkalj se nije izjasnio 1810. godine u svome „Salu debeloga jera...“ – objašnjava Aleksandar Mladenović. – Sava Mrkalj je, zapravo, učinio četiri stvari. Prvo: isključio je niz crkvenih slova koja bi bila suvišna u srpskoj azbuci a koja je, naravno, ostavio za pisanje u crkvenim tekstovima. Drugo: slovo e je sveo na označavanje samo vokala e, a isključio je označavanje njime i sekvence je , kako je bilo dotada. Treće: slovo | je sveo na označavanje samo suglasnika j , u svim položajima u reči, a isključio je označavanje njime i samoglasnika i , kako je bilo dotada. Na kraju, digrame d, t, l, n + tanko jer odredio je da označavaju suglasnike đ, ć, lj, nj, i to u svim položajima u reči, posebno istakavši da ćemo ove digrame napustiti onda kada se sačine četiri slova koja će, svako posebno, obeležavati po jedan od ovih konsonanata. Naš sagovornik podvlači da je Mrkalj, znajući da digrami ne doprinose usavršenosti bilo kojeg pisma pa ni srpske ćirilice, o čemu posebno govori u svome „Salu...“, otvorio pitanje opstanka ovih digrama ukazavši na njihovu privremenost u srpskoj azbuci. Ovakvo Mrkaljevo mišljenje u svojoj osnovi je bilo vrlo inspirativno, pa je moglo kasnije usmeriti Vuka Karadžića da krene tim putem, što je u dva maha on to i učinio, 1814. i 1818. godine. Da bi dokazao praktičnost svoga predloga reformisane srpske azbuke, Sava Mrkalj je, što možemo videti i iz reprint izdanja koje je sada pred nama, poslednje stranice svoga „Sala...“ štampao novom azbukom, čime je u praksi pokazao svu jednostavnost, lakoću u učenju, savlađivanju i usvajanju nove reformisane ćirilice. Stvarno, to više nije bila ćirilica koja se teško i dugo učila, nju su lako i brzo mogli savladati ne samo naši domaći ljudi već i stranci – kaže akademik Mladenović. – Time je Sava Mrkalj završio svoju reformu ćirilice namenjenu srpskom književnom jeziku na narodnoj osnovi. On se ovde zaustavio jer je izvršio svoj zadatak: u okviru slovnog fonda koji su tadašnje štamparije imale, i u okviru postojećih ćiriličkih slova koja su bila poznata u našoj sredini, Mrkalj je našao najoptimalnija rešenja za svoju novu azbuku za koju nije trebalo stvarati nove slovne znake. Pre njega to niko nije kod Srba učinio. Četiri godine kasnije u svojoj Pismenici, Vuk Karadžić je prihvatio i visoko ocenio Mrkaljevu reformisanu ćirilicu. Nije na odmet podsetiti se da ju je, u dva maha, Vuk usavršavao u vezi s označavanjem suglasnika đ, ć, lj, nj, j, dž, sprovevši poznati princip: jedan glas (fonema) – jedan znak, i dovevši tako našu azbuku kojom danas pišemo do njenog punog savršenstva, u čemu se slažu svi naučnici. - Da nije bilo Mrkaljeve azbučne reforme 1810. godine, teško da bi bilo i ovakve Vukove reforme, ili ona ne bi bila ovakva već svakako drukčija – reči su akademika Aleksandra Mladenovića. Dakle, Mrkalj je zaboravljan „zato što su mu pojedinci nepravedno pripisivali odricanje od celokupne (!) vlastite azbučne reforme 1810, polazeći od njegovog kasnijeg (1817) donekle izmenjenog mišljenja o jednom slovu, o debelom jeru“, zaključuje akademik Mladenović. Osim toga, smatra on, Mrkalj jednostavno nije bio borac kao Vuk. „Iako je bio vrlo obrazovan, on nije bio polemičar. Bio je – sam.“ – Ne možemo očekivati da svako bude hrabar, da ulazi u okršaje. Nije svakome to dato. Znate, Mladen Leskovac je zapisao sledeće reči: „Ni posle smrti Mrkalj nije imao sreće“, misleći, pri tom, na to da ga ljudi ne pamte po osnovnom delu već po tome da li ga se odrekao ili ne. A čak i da se i odrekao kasnije od svega što je napisao, to ne bi imalo značaja: knjižica u kojoj je predložio reformisanu srpsku azbuku već je bila objavljena. Akademik Aleksandar Mladenović zaključuje da je odavno sazrelo vreme da se Savi Mrkalju priznaju zasluge kao prvom modernom reformatoru srpske ćirilice. Fototipsko izdanje Mrkaljevog „Sala debeloga jera libo (ili) azbukoprotres“ Matice srpske, koje je Mladenović priredio i kojim se ovog januara krenulo u obeležavanje dva veka od njegovog objavljivanja, prvi je i vrlo značajan korak u tome. Jer, u dva veka, ovo je tek peto fototipsko izdanje „Sala...“, a mnogi smatraju da su primerci prvog iz 1810. bili uništavani i da ih je ostalo vrlo malo. Zašto je Sava Mrkalj zaboravljen Kako je moguće da je Sava Mrkalj toliko zaboravljan? I pored naših, nažalost toliko puta pokazanih, nemara i nebrige prema velikanima srpske nauke i umetnosti, guranje Save Mrkalja u „zapećak“ prosto bode oči. Da li je tome doprinelo to što je Mrkalj, kada se na njega sručio gnev Srpske crkve od čega se sklonio u manastir gde su mu neki kaluđeri na najrazličitije načine zagorčavali život, 1817. godine, sedam godina posle „Sala...“, objavio tekst pod nazivom „Palinodija (poricanje, prim. A. C.) libo odbrana debeloga jera“? Mnogi, pa čak i kasniji ugledni srpski naučnici, ovaj su tekst smatrali Mrkaljevim odricanjem od celokupne sopstvene reforme. Tako je LJubomir Stojanović 1924. u svojoj knjizi o životu i radu Vuka Karadžića vrlo jasno rekao da se Mrkalj posle odrekao svega. Posle Stojanovića, svi su krenuli tim putem, a od toga je samo korak do nepravde. To mišljenje uticajnih pojedinaca, koje su njihovi sledbenici preuzimali bez proveravanja, vladalo je u našoj nauci do 1970. godine, kada se posle novih detaljnih istraživanja akademika Aleksandra Mladenovića, utvrdilo da se Mrkalj nije odrekao svoje reformisane azbuke, to jest, svoga načina označavanja glasova e, j, ć, đ, lj, nj, i svog napuštanja suvišnih slova (izuzev debelog jera 1817) koja su bila nepotrebna u srpskoj azbuci.