Nema sistema, nema ni anarhije

Odigrao je četrdesetak filmskih, televizijskih i pozorišnih uloga. Bio je talentovan kada je upisao Fakultet dramskih umetnosti, ubrzo je pokazao da spada u misleće glumce. Odavno je zahtevan. Ne pristaje na ono u šta ne veruje, ignoriše banalnost, glupost krsti pravim imenom. Ume da odigra epizodu jednako ubedljivo kao glavnu ulogu, zna šta hoće i ume to da objasni. Zbog toga ga je lako razumeti, teže ga je pratiti. U svojoj pozorišnoj karijeri nakupio je uloge koje se pamte, dobio je Sterijinu nagradu, pa, ipak, Bergera u Kosi igra posle duge teatarske pauze. Razgovaramo u subotu 6. februara, sat vremena posle predstave. Nešto pre ponoći sedamo u prvi red praznog gledališta velike scene Ateljea 212. Između nas su diktafon, cigarete, pepeljara, pivo, voda i njegov mobilni koji ne prestaje da prima poruke. Šta je presudilo da se posle osam godina vratite u pozorište? To je neizbežno kada sam ja u pitanju, jer sam posisao pozorište kada i majčino mleko. Verujem u timsko, kolektivno nesvesno, kad je o pozorištu reč. Ili u kolektivno podsvesno, ili kolektivno nadsvesno, svejedno je. Večeras sam na predstavi doživeo kolektivno nadsvesno. To su retki trenuci u pozorištu, u umetnosti uopšte i zbog njih se vredi naći na sceni. Za odsustvo sa scene ima mnogo više razloga. Nisam imao nijedan motiv da se proteklih godina nađem u nekom projektu, niti sam video išta što bi pomerilo neku crtu, što bi oslikalo stanje duha danas. Rekao bih da se od Bureta baruta, do danas, nije pojavila predstava koja toliko govori o vremenu u kome je nastala, koja je odmah postala hit. A od Bureta baruta je prošlo 15 godina. Šta je bila vaša prva misao kada vam je reditelj Kokan Mladenović ponudio ulogu Bergera u Kosi? Nije to bila jedna misao. Bilo je kao prasak. Ipak, prvo sam se setio Formanovog filma, pa onda svega drugog. Kokan i ja se znamo sa Akademije, ali nikada nismo radili zajedno. Volim način na koji radi i znao sam da ćemo se jednom naći. On se opredelio za tu razarajuću opciju koja u njegovom viđenju Kose jedino ima smisla, i za mene je to bilo dovoljno ubedljivo. U izmenjenoj verziji teksta, Mladenovićeva poruka sa scene je na momente veoma bukvalna, direktna, udara u stomak, u glavu? Vi sada otvarate pitanje forme i sadržaja. Mislite li da se loša suština može prikazati kroz dobro pakovanje? Mislite li da se životne gadosti mogu uviti u svilenu foliju i tako, meko i neosetno baciti gledaocima u krilo? Ja mislim da se ta istina mora reći onako kako to u Kosi i radimo. U lice, u stomak, neprijatno, surovo čak, jer samo tako ima smisla današnji bunt. U stvari, svaka pobuna je u suštini ista, samo se objekti pobune menjaju. U prvobitnoj Kosi je bila pobuna protiv rata u Vijetnamu, ovde je pobuna protiv rata u Iraku, ali rat je i dalje, neprekinuto, prisutan u svetu. On danas drugačije izgleda, drugačije se vodi, menja sredstva, ali cilj mu uvek ostaje isti – on je uvek dokaz manifestacije sile i moći. Bivši šezdesetosmaš u ovoj predstavi vam se sa ironijom obraća rečenicom: Vreme je novac. Ja imam novac, a vi vreme! To je obrt koji ruši sve iluzije o ispravnosti svake revolucije? Ja nemam iluzije o revoluciji koja jede svoju decu i čija deca postaju uspešni podanici nekog novog svetskog poretka. Zar nisu i ovde bivši šezdesetosmaši bili najbolji Miloševićevi podanici? Međutim, svaki gledalac u sali dok gleda Kosu ima pravo na svoje iluzije. Jedan gospodin iz prvog reda, u trenutku kada sam odbio da budem kupljen od tog bivšeg šezdesetosmaša, dobacio mi je – Bravo! Zar on nema pravo da u tom trenutku veruje kako postoje čisti, nepotkupljivi ljudi koji se neće prodati ni za koji novac? Posle samo nekoliko predstava, u jednim dnevnim novinama je osvanulo da će vas uskoro zameniti kolega u ulozi Bergera, jer imate neke nove obaveze? Kokanov princip, za svaki mjuzikl koji je do sada radio, jeste da svi glavni protagonisti imaju alternaciju. Tako je Ivan Jeftović moja alternacija, Ivanova alternacija je Rifat Rifatović i tako redom. Ja i te kako imam nameru da igram ovu predstavu i biću u njoj dokle god se bude igrala. Sve drugo, uključiv i tu vest koju spominjete, je rekla-kazala. Da li vam je danas žao što niste igrali Gavrila u filmu Sveti Georgije ubiva aždahu? To je tako minorna priča da nije vredna ovog razgovora. Snimili ste brojne filmove u inostranstvu, u Americi. Koliko u toj filmskoj industriji, koja samo pravi novac, košta biti pobunjenik poput Majkla Mura, koga spominjete u Kosi, ili Olivera Stona? Pored Majkla Mura pominjemo i Šona Pena, Noama Čomskog, Naomi Klajn... NJenu knjigu Doktrina šoka: uspon razarajućeg kapitalizma, upravo čitam. Svi su oni izuzeci, mada mi je drago kada vidim da se jedan etablirani holivudski reditelj, jedan iz mašinerije, kao što je Oliver Ston, ponaša kao krajnji levičar. Bio je to i Čarli Čaplin koji je nekoliko svojih govora tih godina počinjao sa „kamaradi“. Završio je na brodu koji ga je iz Amerike odveo u Evropu, jer mu je Edgar Huver zabranio da ostane u Americi. Bio je izgnan kao komunista. Danas imate i DŽordža Klunija koji se ponaša kao holivudski umetnik koji je na izvestan način van sistema. Da li je u tom svetu o kome govorite skuplje i pogubnije za umetnika kada je svoj, kada je van sistema, nego ovde u Srbiji? Lako je biti van sistema u zemlji u kojoj nema sistema, a mi upravo živimo u takvoj zemlji. Ovde ne samo da nema sistema, nema ni anarhije, jer anarhija podrazumeva da ima sistema, ona je svesno, namerno neračunanje na sistem. Baš kako kaže Polonije – U ovom ludilu ima sistema! U našem ludilu nema sitema. Neću da se bavim velikim temama, evo da govorim o malom segmentu koji se zove muzika. Mi odavno nemamo mejnstrim u muzici. Imamo turbofolk narodnjake, i pet-šest bendova. Nemamo ono što su nekad bili Đorđe Marjanović, ili Zdravko Čolić. Dakle, nema te glavne osovine, da bi nešto bilo ispod ili iznad nje. Amerika i te kako ima sistem. Što reče Nele Karajlić, koga sam već nekoliko puta citirao – Amerika je dobro organizovani koncentracioni logor. Biti tamo van sistema je i hrabro i veoma skupo. Kako biste okvalifikovali taj sistem? Kao vrlo represivan i vrlo opasan. Pomenuti Noam Čomski o tome ume mnogo bolje da svedoči. Što reče moj kum, ja nisam pristalica teorije zavere, ja znam da ona postoji. Ne mislim da je DŽimi Hendriks umro slučajno, da je DŽimi Morison tek tako odapeo, da je DŽona Lenona ubio slučajni ludak u prolazu. Niti mislim da je Roberta Kenedija ubio usamljeni jahač, a njegovog brata DŽona nekoliko godina ranije Li Harvi Osvald. Koliko vi plaćate... Svoju slobodu? Ne bih se usudila da potežem tu reč. Rekla bih nepristajanje. I to mnogo košta. Ali, kad god sam imao muda da ne pristanem, uvek mi se to vratilo na najbolji mogući način. Kasnije, mnogo kasnije. Onaj ko ima muda da kaže ja to neću, neću da saginjem glavu, neću nikome da pušim k...., taj mora da ima i izvesnu vrstu strpljenja da bi mu se sve to vratilo, da se sve to vaspostavi. Ne da se nagradi, već da se vaspostavi sistem u kome sam ja bacio bumerang i rekao - ovo ne! Ko nema tu vrstu strpljenja, on brzo izgori. Vi i strpljenje? Da, ja jesam osoba koja generalno ima kratak fitilj, ali za tu vrstu stvari gde se sa nečim suštinski ne slažem, veoma sam strpljiv. I kada kažem ne, znam da će to ne doći na svoje da. To mi je od Boga, tako je uvek bilo. Nije me sramota da kažem Rođen sam u Mostaru, u onoj staroj SFRJ. Danas mi u ličnoj karti kao mesto rođenja piše - Mostar, BiH. I svaki put kad to vidim, meni je čudno. Za mene je to bila jedna zemlja i jedan duhovni prostor za koji sam uveren da i danas postoji. Možda ne toliko duhovni, koliko mentalni. Znam da su granice novih država realnost, da mi moramo ovu Srbiju da uspostavljamo kao jednu relevantnu državu u tom regionu, ali meni niko ne može da oduzme titraje koje osećam dok slušam bosanske sevdalinke, makedonske tugovanke, nemoguće je izbrisati u meni zvuk dalmatinskih klapa. Nije me sramota da to kažem, niti mislim da je to nostalgična ljigava priča.