Ukrajinska poruka

Viktor Janukovič  će, po svemu sudeći, biti novi predsednik Ukrajine. Dosadašnji predsednik Viktor Juščenko nije uspeo u prvom krugu da sakupi ni šest procenata glasova Ukrajinaca, dok je u drugom krugu razlika između Janukoviča i Julije Timošenko nešto manja od dva procenta. A to je, kaže Timošenkova, u granicama statističke greške, zbog čega se, dok Centralna izborna komisija ne proglasi konačne rezultate i dok predsednica ukrajinske vlade ne prizna rezultate izbora, ne može govoriti o novom predsedniku. Još pre nego što je završeno glasanje obe strane su optuživale onu drugu da se sprema da falsifikuje rezultate i obećavale novi “majdan” – izlazak na ulice građana koji će se, kao pre četiri godine, izboriti za “treći krug”,  odnosno za pobedu svog kandidata. Ipak, u tu varijantu malo ko veruje jer nema više one energije koja je tada izvela građane na ulice. Nade da će se bolje živeti sa „narandžastom vlašću“ za četiri godine su se utopile u stalnim sukobima njenih lidera, skandalima, ekonomskim problemima. A nema više ni američke finansijske podrške “uličnoj demokratiji” . Niko ovog puta nije organizovao ni šatore, ni toplu odeću, ni hranu, ni dnevnice. Sve to ne znači da će se situacija, ukoliko Timošenkova odluči da ne prizna pobedu Janukoviča, razrešiti mirnim putem – pedeset do sto hiljada ljudi ona uvek može da izvede na ulice. A Janukovič je svojih pedeset već izveo - da proslave pobedu. Šta će se dogoditi ako i Timošenkova počne na isti način da slavi, može se samo pretpostaviti. A ako odluči da na sudu dokazuje svoja prava, to će za Ukrajinu značiti novih nekoliko meseci nestabilnosti, na čelu sa Juščenkom koji poručuje Ukrajincima da će se stideti svog izbora. Janukovič im, međutim, poručuje da će učiniti sve da ujedini zemlju, jer su, još jednom se pokazalo, izbori u Ukrajini geografsko pitanje. Zemlja je podeljena na proruski istok i prozapadni zapad. Janukovič je u Donjecku dobio gotovo devedeset procenata glasova, kao i Timošenkova u Kijevu. Ruski ambasador Mihail Zurabov posetio je oba izborna štaba stavljajući im do znanja da će Rusija prihvatiti svakog kandidata koga Ukrajina izabere. I zaista, mada se Janukovič smatra proruskim kandidatom, Julija Timošenko je tokom poslednjih godinu dana uspela da stekne imidž osobe sa kojom se može sarađivati. Američka analitička agencije  STRATFOR nedavno je objavila prognozu da će Rusija u ovoj godini još više učvrstiti svoje pozicije na postsovjetskom prostoru i „okončati sa prozapadnom politikom Ukrajine, jer kontroliše oba kandidata“. Pobeda Janukoviča značiće i kraj priče o stupanju Ukrajine u NATO, što je potvrdio i Leonid Kožara, član Partije regiona, zamenik predsednika komiteta za spoljne poslove Vrhovne rade Ukrajine, izjavivši nedavno da „Ukrajina ne može da postane članica NATO iz mnogo razloga“. Zato valjda, predsednik Juščenko,  pre nego što definitivno napusti predsedničku fotelju, želi da što više “zamuti vodu”. Upravo je doneo Nacionalni program za 2010. u kome se priprema za ulazak u NATO. U tom cilju predviđa i početak pregovora sa Rusijom o povlačenju Crnomorske flote sa ukrajinske teritorije. Ni Amerika ne sedi skrštenih ruku. Pošto su se Ukrajina  i Gruzija „izmakle“, a posle rata na Kavkazu to je činjenica, i Obama odustao od postavljanja protivraketne odbrane u Poljskoj i Češkoj, traže se novi poligoni za američke  rakete. Rumunija je upravo objavila da će ih prihvatiti na svojoj teritoriji. A ni Poljska neće ostati baš praznih ruku – dobiće američke „patriote“.  Rusija uporno objašnjava koliko je za Evropu opasno prisustvo  američkih raketa, ali se postavljanje novog sanitarnog  kordona oko nje nastavlja. Pojam sanitarni kordon pojavio se posle pobede Oktobarske revolucije kada je tadašnji premijer Italije Vitorio Orlando na Versajskoj konferenciji 1919. godine predložio da se protiv širenja boljševizma preduzmu mere kakve se preduzimaju protiv širenja epidemije. Čitavu istoriju otada, sa kratkim periodom savezništva tokom Drugog svetskog rata, karakterisaće podeljenost dva sveta, bilo gvozdenom zavesom, bilo kordonom kojim su male evropske zemlje izolovale zemlju sovjeta od Zapada. Politika izolacije prekinuta je u kratkom periodu posle raspada SSSR-a. Sa jačanjem Rusije, na Zapadu je počela ponovo da jača svest da mu od nje preti opasnost, ovog puta ne od boljševizma već od ekonomske  zavisnosti. Nova Rusija primljena je u brojne međunarodne organizacije, ali su neke, kao na primer Svetska trgovinska organizacija, i dalje za nju zatvorene, a ekonomski blok G-8 sastaće se uskoro bez Rusije, dakle u formatu G-7. Sve su vidljivija ograničenja koja ponovo vraćaju u opticaj stari pojam. (Setimo se samo kako je nedavno DŽeneral motors odustao od već gotovo potpisanog ugovora o prodaji „Opela“ ruskoj kompaniji.) Ideja novog sanitarnog kordona pripisuje se Zbignjevu Bžežinskom, mada on u svojoj knjizi „Velika šahovska tabla“ koristi termin „tampon države“. Ulogu tampon država dobile su zemlje bivšeg istočnog bloka, pa su Poljska, Mađarska i Češka primljene u NATO, brzopotezno (1999.), još u vreme kad je Rusija verovala u obećanja data Gorbačovu da se Alijansa neće širiti prema njenim granicama. Posle nekoliko godina, 2004, primljene su i Letonija, Estonija, Litvanija. Proces aktivnog delovanja u dubinu postsovjetskog prostranstva se i dalje nastavlja i Rusija ga doživljava kao pretnju sopstvenoj bezbednosti. Poligon na kome se “vodi glavna bitka“ je Zajednica Nezavisnih Država (ZND) sastavljena od bivših republika SSSR-a, osnovana „da bi se lakše preboleo razvod“ (Vladimir Putin), koja u postsovjetskom periodu  nije uspela da stvori mehanizam saradnje niti da sačuva životno važne ekonomske i etničke veze. Pojedini delovi nekad zajedničke države – Tadžikistan i kavkaske republike došle su u stanje kolapsa. Oslabile su veze između država koje su osnovale ZND – Belorusije i Ukrajine. U želji da ih što više odvoji od Rusije, Zapad im tu i tamo pomaže, nekad finansijski, a u prvim godinama 21. veka i ubacujući „virus“ takozvanih „oranž revolucija“ ili podstičući ih da formiraju političko-ekonomske blokove i regionalne zajednice, čiji je glavni cilj da se eliminiše ruski uticaj. Tako su 1992. godine  u Organizaciju za ekonomsku saradnju (OES) srednje Azije i Bliskog istoka primljeni Kazahstan, Azerbejdžan, Kirgizija, Tadžikistan, Turkmenija i Uzbekistan,  a 1997. je uz veliku pomoć Vašingtona osnovan GUAM (Gruzija, Ukrajina, Azerbejdžan i Moldavija – do 2005. tu je bio i Uzbekistan). Azerbejdžan, Gruzija i Uzbekistan izašli su iz, ranije stvorenog na teritoriji ZND, Dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) pripremajući na taj način teren za stupanje u NATO. Nedavno je u istočno partnerstvo primljena Belorusija. NATO, iako zvanično sarađuje sa Rusijom, uporno pokušava da oko njenih granica postavi mrežu vojnih baza. Na teritorijama novih članica Alijanse pripremaju se poligoni za brzo reagovanje NATO kontingenata, jača se kosmička, vazdušna i radiotehnička obaveštajna delatnost. Više od četiri hiljade aviona NATO  razrađivalo je poslednjih nekoliko godina varijante bojevih dejstava sa teritorije Norveške, a u poslednje vreme i iz baltičkih zemalja. Radijus njihovog dejstva prostire se do Urala. Alijansa se približila ruskim granicama i sa juga. Na samitu u Istanbulu, u leto 2004, Alijansa je označila Kavkaz rejonom svojih strateških interesa. U ovom trenutku tri  (od šest) republike na Kavkazu imaju veoma razvijene odnose sa NATO-om. Gruzija je tokom cele 2007. i prve polovine 2008. dobijala signale da će uskoro dobiti Plan za pridruživanje Alijansi (Membership Action Plan – MAP). Događaji u avgustu, kada je Sakašvili, uveren da će mu Alijansa pomoći, odlučio da potčini sebi Južnu Osetiju i Abhaziju, a Rusija ga odlučnom akcijom „prinudila na mir“, doneli su dvostruku poruku – s jedne strane, koliko je opasno izazivati ratove u blizini ruskih granica (javno je rečeno da je NATO bio „na pet minuta od sukoba s Rusijom“), a s druge, da, ma koliko  Zapad  tvrdio da odnos prema kavkaskim republikama ne zavisi od stava Rusije, u suštini i te kako zavisi. Gruzija danas ima funkciju tampon zone koja otežava komunikaciju Rusije sa drugim zemljama regiona, ali i tranzit Zapada u Crnomorsko-kaspijski region. Prema podacima obaveštajnih službi Rusije, Gruzija je i jedan od najvažnijih poligona za destabilizaciju situacije na severnom Kavkazu. Banditi i oružje, tvrdi se u izveštajima, prebacuju se u osetljive regione - Dagestan, Ingušetiju, Čečeniju, upravo preko Gruzije. Prošle godine je Kirgizija otkazala gostoprimstvo američkoj bazi Manas, ali je umesto nje stvorena nova koja služi kao aerodrom na kome se avioni koalicije snabdevaju gorivom na putu u Avganistan. Prema iranskim podacima, u okviru američkog projekta  „Caspian Guard“ („Kaspijska garda“) formirane su i mobilne baze na iransko-azerbejdžanskoj granici. U republici Nahičevani koja i danas ima status jermenske teritorije, koju je okupirao Azerbejdžan, ima mnogo turskih vojnika, a u poslednjih 4-5  godina se neprestano odvija proces migracije Kurda iz Irana i Turske. Oni se smeštaju pored granica. Postoje obaveštajni podaci da su to zapravo logori za vojne treninge pod rukovodstvom SAD,  Izraela i Velike Britanije. Sve se češće govori o mogućnosti da SAD, za svoje potrebe u Avganistanu, otvori svoje baze, aerodrome, u Gruziji i Azerbejdžanu. U spoljnopolitičkoj strategiji Rusije, postsovjetsko prostranstvo predstavlja najvažniji strateški prioritet. I ona je formirala niz organizacija koje imaju za cilj ekonomsko i vojno povezivanje  postsovjetskog prostora. Jedna od najvažnijih je Organizacija dogovora za kolektivnu bezbednost  (ODKB)  osnovana 1992. čije su članice, pored Rusije, još i Jermenija, Belorusija, Kazahstan, Kirgizija, Tadžikistan. One su nedavno osnovale i vojne Kolektivne snage za brzo delovanje koje bi trebalo da pariraju NATO-u. Zajedno sa nekim zemljama ZND,  Rusija se povezala i sa Kinom, pa je članica Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS). Ona je i članica ekonomskog saveza Evroazijsko društvo. Važan faktor ekonomskog povezivanja država je i nedavno potpisani carinski savez između Rusije, Belorusije i Kazahstana. Iako je morala da napusti neke od svojih baza na postsovjetskom prostoru, Rusija ih i sada ima dovoljno. U Jermeniji se nalazi 102. vojna baza pod zaštitom PVO baterije 3RK S-300. U Azerbejdžanu je ruska radiolokaciona stanica Gabala koja je ponuđena Americi da odatle zajedno prate situaciju u vezi sa eventualnom opasnošću od raketnog napada iz Irana.  Iz Kazahstana  sa kosmodroma u Bajknuru i danas poleću ruske rakete. U toj zemlji nalaze se i radiotehnički čvor  „Balhaš-9“, radiolokacione stanice „Dnjestr“ i „Dnjepar“, Centralni poligon za prizemljenje delova lansiranih raketa i ispitivanje raketnih kompleksa, kao i Državni centar za probne letove. U Karagandu je stacionirana 171. avijaciona komanda. Nekoliko važnih vojnih baza se nalazi u Kirgiziji. U Tadžikistanu je  ruska 201. vojna baza i veliki 1109. optičko-elektronski čvor. Iako su sve te baze za Rusiju važne, mada neke više simbolično nego vojno, one se po značaju ne mogu meriti sa bazom u Ukrajini. U Sevastopolju, na Krimu, stacionirana je ruska Crnomorska flota. Ugovor  o iznajmljivanju ističe 2017.  godine i mada postoji tehnička mogućnost da se baza izmesti, čak se i gradi odgovarajuća luka u Abhaziji, teško je poverovati da će ruska flota napustiti svoju istorijsku bazu. Ona je osnovana na Krimu, tamo je i postala ponos ruske armije, pa je sigurno da će  Rusija učiniti sve da tako i ostane. Činjenica da je Krim nastanjen uglavnom ruskim stanovništvom ide joj u prilog. Da bi se to razumelo važno je znati da Krim nikad nije pripadao Ukrajini – njega je Hruščov, svojevremeno, jednim potezom pera  poklonio svojoj republici. Krim danas ima poseban status (autonomiju) u Ukrajini, a zahtevi da se otcepi i pripoji Rusiji vrlo su česti. Krim se doživljava kao sidro koje drži Ukrajinu u orbiti Rusije. Na teritoriji Belorusije su radiolokaciona stanica sistema za upozorenje o raketnom napadu –  “Čvor Baranovič” i  punkt upravljanja atomskim submarinama u gradu Vilejka. Vojni stručnjaci tvrde da se može i bez njih jer je nedavno u selu Lehtusi  u lenjingradskoj oblasti postavljena radiolokaciona stanica “Voronjež-DM”, a u oblastima Novgoroda i Krasnodara stanice slične onoj u Vilejki. Ipak, kad njih ne bi bilo, eventualni  neprijatelj bi se mogao naći kod Smoljenska odakle je do Moskve samo nekoliko stotina kilometara. U Belorusiji su postavljena četiri diviziona raketna kompleksa S-300 PS, a 115. raketna brigada zatvara vazdušni prostor prema Zapadu. Prošle godine Rusija i Belorusija su potpisale dogovor o formiranju zajedničkog sistema protivraketne odbrane. Posle avgustovskog rata na Kavkazu, prema ugovorima koje je sklopila sa novim državama Abhazijom i Južnom Osetijom,  Rusija je tamo rasporedila operativne grupe svoje vojske koje ne samo da garantuju bezbednost ovih država nego i onemogućavaju da Gruzija postane članica NATO. Sa stranim bazama  na svojoj teritoriji ona to ne može postati, a ako bi se bez njih pridružila Alijansi, to bi bilo direktno priznavanje postojanja novih država. Baltičke republike, nekad deo sovjetske imperije, danas su zauzele svoje mesto u Evropi i RF s njima ima prilično hladne odnose,  prvenstveno zato što je veliki broj građana Rusije, koji je posle raspada zemlje ostao tamo, potpuno obespravljen. Za njih je izmišljena rubrika u pasošima „bez državljanstva“, što ne postoji ni u jednoj drugoj državi u svetu. Ruski MIP svoju misiju vidi u tome da se u međunarodnim institucijama izbori za njihova prava, kao i da svetu ukaže na sve prisutniji “pronacistički istorijski revizionizam” u tim državama.