Vehabije iz Maoče

Možda bezbednosne službe u BiH nisu imale takvu nameru, ali je nedavno hapšenje grupe seljana, pripadnika vehabijskog pokreta, u podmajevičkom selu Maoča pretvoren u spektakl koji neodoljivo podseća na već viđene u holivudskoj produkciji. Više od šest stotina policajaca sa specijalnim vozilima pred brojnim televizijskim kamerama i novinarskim ekipama izvelo je akciju u kojoj je uhapšeno osam pripadnika pokreta i zaplenjeno nekoliko pušaka, nešto noževa i računarska oprema. Naoko, prilično nesrazmerno. Tolike policijske snage i medijska galama a ’’ulov’’ prilično mršav. Istina, procurilo je da je policija na spisku imala čak trideset ljudi za hapšenje, ali ih u selu nije našla, pa se spekuliše da je akcija “provaljena“. Ipak, utisak je da su tolike policijske snage na tako malom prostoru imale cilj ili da impresioniraju ili da zastraše, a možda i jedno i drugo. Ako je reč o impresioniranju onda je reč svakako o nekom važnom svetskom centru, jer je prva pohvala za akciju stigla od međunarodne uprave. A zastrašivanje se verovatno odnosi na druge vehabijske zajednice kojih ima u još mnogim mestima BiH, dok je Maoča samo medijski najviše eksponirana. Iz pravosudnih institucija već je obelodanjeno da se uhapšenima stavlja na teret formiranje zločinačke organizacije, napad na ustavni poredak BiH, ugrožavanje teritorijalne celovitosti zemlje i slično. U Sarajevu sve važnije političke partije ćute, ne oglašavaju se ni najvažniji političari, nema ni reči iz Islamske zajednice BiH. Jedino je protestovala grupa nižih verskih službenika, a Helsinški komitet u Sarajevu je doveo u pitanje ugrožavanje dečjih prava prilikom pretresa kuća i hapšenja očeva. Kao da je ’’pet minuta slave’’ za policiju i tužilaštvo brzo minulo. Mada je Maoča samo jedno od niza mesta u Federaciji BiH gde žive i deluje grupe koje su sledbenici selafijskog, vehabijskog ispovedanja islama, ona je već odavno medijski poznata zato što je to organizovana neka vrsta zatvorene komune, oglednog dobra gde se živelo po šerijatskom pravu. U zajednici nisu bili Bošnjaci iz tog sela, već ljudi koji su doselili iz raznih krajeva BiH i smestili se i zaselak gde su pre rata živeli Karavlasi (pravoslavni Romi) koji su trajno napustili ovaj kraj. Prvi članovi ove zajednice bili su oni koji su pre skoro deceniju isterani iz srpskog sela Bočinja u podnožju planine Ozren, opština Maglaj. Sad tih ljudi tu nema, ali su u međuvremenu došli novi, kao da je to selo pretvoreno u mesto inicijacije. Duhovni vođa te komune je imam Nusret Imamović koji je na sajtu ’’Put vjernika’’ izjavio kako ’’samoubilački napadi nisu zabranjeni, ali ih treba koristiti za izuzetne prilike’’. Mada eksperti tvrde da su se prvi sledbenici ovog pokreta pojavili u BiH znatno ranije, šira javnost o tome je prve osetnije naznake dobila u ratu sa masovnijim dolaskom islamskih ratnika. Sad se o tome već gotovo sve zna. Pacovski kanal za dolazak mudžahedina bila je Hrvatska, sve se odvijalo uz znanje, mnogi su skloni verovanju i u organizaciji, najvećih zapadnih obaveštajnih službi. Nisu u ratu doneli neku vojničku prevagu, niti su imali bogzna kakve posebne vojničke veštine, ali su dodatno islamizovali Armiju BiH, o čemu pišu i najviše starešine te vojske. Posebno je tu zanimljiv zloglasni odred ’’El mudžahedin’’ za koji se pogrešno veruje da su činili samo uvezeni islamski ratnici. Bilo je tu mnogo domaćih mladića koji su prvi pustili brade i skratili pantalone (što je prepoznatljiv ’’imidž’’ sledbenika vehabijskog pokreta) i odmah posle rata osnovali organizaciju Aktivna islamska omladina. Danas Aktivna islamska omladina ima ogranke u gotovo svim mestima Federacije BiH i predstavlja organizaciju za mobilizaciju sledbenika vehabizma. Godinama se beleže sukobi vernika u džamijama. Na jednoj strani je omladina a na drugoj stariji svet, a sporenja su obično oko toga kako obavljati verski obred. Prema istraživanjima, vreme radi za te agresivnije, već je od tri do pet odsto sledbenika vehabizma, a čak 13 odsto Bošnjaka nema ništa protiv njih. Vrhovni poglavar reis-ul-ulema Mustafa Cerić nije se javno toliko obrušavao na doktrinarne stavove novog pokreta koliko na organizacionu šemu, jer vehabije za svog vođu pre svih priznaju imama u Beču Muhameda Porču. Svaki pokušaj da se ozbiljnije razgovara o bezbednosnim aspektima cele priče završavao je već poznatim floskulama o ljudskim pravima među kojima je i ono da ’’svako ima pravo da veruje na svoj način’’. Iako su u raznim prilikama bezbednosne službe plenile materijale u kojima su uputstva za terorističke akcije. Uostalom, najmanje dvojica terorista koji su učestvovali u napadu 11. septembra, boravili su u BiH. Više nego zanimljiva je tu i uloga međunarodne uprave u BiH. Svojevremeno je američki general Žak Klajn rekao za grupu mudžahedina u Bočinji na Ozrenu: ’’Neka ih tamo, makar znamo gde su’’, mada je i tada važila odredba iz Dejtonskog sporazuma da svi strani ratnici odmah moraju napustiti BiH. Komandant mirovnih snaga general Stiven Šuk se prosto posvađao sa grupom novinara koji su imali dokaze o jednom sumnjivom kampu islamske omladine u cazinskom kraju. On je tad snagom sile zaustavio svako pisanje, a slično se ponašao i na Kosovu gde je bio zamenik civilne uprave u ovoj pokrajini, a sad je savetnik Ramušu Haradinaju. Bivši gradonačelnik Maglaja, politikolog DŽevad Galijašević, jedan je od retkih Bošnjaka koji već godinama upozorava na opasnost koju Bosni nosi militantski islam. Danas kaže: ’’Nisu sve vehabije teroristi, ali su svi teroristi vehabije, bosanski sljedbenici tog učenja su posebno opasni jer su nastali iz jedne vojne jedinice, odreda El mudžahedin.’. On smatra da će u budućnosti najveći problem sa ovim fenomenom imati upravo Bošnjaci jer je tu reč o civilizacijskom sudaru ’’na jednoj strani evropske vrednosti, na drugoj militarizacija vere po srednjovekovnom obrascu.’. Sociolog Šaćir Filandra, profesor Fakulteta političkih nauka u Sarajevu, jedan je od retkih sarajevskih intelektualaca koji se ozbiljnije bavi fenomenom vehabija u BiH. ’’Za prihvatanje vehabizma među bosanskim muslimanima najveću odgovornost snosi Islamska zajednica BiH. NJena službena interpretacija islama je, mladim intelektualcima neatraktivna, dok je islamska praksa njenih službenika neuzorita. Zato se i moglo desiti da se u domenu njene djelatnosti pojavi konkurentska interpretacija islama s neizvjesnim i nepredvidljivim socijalnim, kulturološkim i političkim konsekvencama na ukupni identitet Bošnjaka i Bosne’. U celoj galami oko Maoče bukvalno niko ne spominje da je neformalni vođa vehabijskog pokreta u BiH Sirijac Abu Hamza (jedan od četvorice ovde sa tim imenom) već petnaest meseci u imigracionom pritvoru u Sarajevu. NJegovo preterivanje iz BiH ne ide jer grupa advokata uspešno kormilari kroz pravosudni sistem BiH. Niko se preterano i ne bavi impresivnom džamijom ’’Kralj Fahd’’ u Sarajevu, koja je u celosti napravljena novcem saudijskog dvora i koja je centar najobrazovanijih sledbenika vehabizma u BiH.