Vrtibog

Posle trideset i kusur godina umesto u klompama, prošle nedelje, na Staroj planini, osvanuo sam u cokulama!? A što mi je to trebalo!? Nećete verovati, zbog – jubileja! Hoću reći, zbog dvadesetogodišnjice moje suvoplaninske zarezojske sekte. Demokrate slave LJubu Mrava, a mi, zarezojci, svetog Trifuna, a imamo i mi svog Mićuna, mislim doživotnog počasnog predsednika Midu Sandinoga. Nego, predsednika nemamo jer to je u Srbiji zanimanje visokog rizika, a pokazalo se da sekta i bez predsednika, evo, već, dve decenije funkcioniše, i, to besprekorno, kao švajcarska mašina. Ah, samo nebo zna kako mi je bilo da, na Svetog Trifuna, raskrstim sa klompama i da hodam u cokulama, i, to, eee, sa zavezanim pertlama! Na sve to me nagovorila Biljana, i to samo zato što sam, po snežnoj mećavi, krenuo pešice sa Stare na Suvu planinu, pa da mi se „ne nakvase noge i stradaju bubrezi“ i sve neke takve gluposti!? Elem, ostavio sam Biljanu i Sašku u hotelu „Stara“, petnaest kilometara iznad Pirota. Jer, kod nas suvoplaninskih zarezojaca ženska noga još na našu mušku slavu nije kročila. Mada čujem, ovi iz Pirota počeli na Svetog Trifuna da pripuštaju i žene, a to ti je početak kraja svake revolucije, svake sekte, pa i partije... Ah, ženska skretanja! Kako su samo pogibeljna. Šibam sa Jungom niz Staru planinu ka Pirotu, vejavica me za oči ujeda, a u onim cokulama hodam kao na štulama. Osećam se sapeto, jadno, bedno kao gedža koji se sa Solunskog fronta uputio pravo u Evropu, kao ujarmljeno govedo koje srlja, krlja, a da i ne zna kud. Na sve to Jung me, šatro, teši: “Ajde, ne preteruj, ne kukaj toliko zbog cokula! Klompa je obuća za hodanje po ravnici, a kao što znaš, u Švici, klompe nose gošisti, to jest, levičari. I hoćeš li da neko u Pirotu ili Beloj Palanci pomisli kako pripadaš Dačićevoj kobajagi levici. Cokula, alpska cokula, u tome korača poštena švajcarska desnica, a ne kao ovaj vaš Koštunica koji ne izlazi iz papuča sa Dorćola, a traži raspisivanje novih izbora...“ Psujem u sebi i Junga i Biljanu, eee, da posle trideset godina, izdam sebe i obučem cokule, i, još da „obavezno“ vežem pertle, čuj, da se ne sapletem, kao da sam kreten! Nabadam nizbrdo u cokulama, ispred mene Suva planina, iza mene Babin zub i Vrtibog. I, lepo osećam Vrtiboga na leđima, udišem ga raširenim nozdrvama i plućima. I, gle, odjednom, pun Vrtiboga počnem i u cokulama da lebdim, kao oblak u pantalonama, do malopre sapeti anđeo čuvar nad vama Srbima. Prkosimo snežnoj mećavi, a Jung mi dobaci: “Eto, vidiš da može i u cokulama da se lebdi i sanjari. A mogli bismo, na proleće, da se popnemo i do Vrtiboga. Kažu da taj vrh Stare planine liči na pravi kosmodrom. Možda su se arijski bogovi, baš, tu, vrteli, vrteli, pa se letelicama oprezno spustili, tu, u srcu Stare i Prve Evrope, gde se od jakog elektromagnetnog polja i danas pravi snažan VRTLOG!?“ Čkiljim u Junga kroz oštre sitne pahuljice. Jer, slušao sam, zaista, i od starih čobana i od iskusnih planinara da kad se popneš na Vrtibog, odjednom, ne znaš gde je sever i jug, a gde istok i zapad, pa se, kao omađijan, po ceo dan VRTIŠ UKRUG!? Ah, Vrtibog, on kao da još uvek vlada Srbijom, a ona jadna ne zna da li će ka istoku ili zapadu, da li ka severu ili jugu... Prođemo tablu na kojoj piše; selo Basara. Da li je odatle poreklom onaj mondijalista što širi famu o biciklistima. Čuj, bicikl! Samo mi još to, pored cokula, treba! A onda se, ispred Pirota, uprčio Prčevac pod vinogradima i vikendicama. Cvrči roštilj, ali tope se i čvarci, a ječi i harmonika, slavi se, brale, Sveti Trifun Zarezoja... Uđem, najzad, u Pirot, a Piroćanci me gledaju: kakav li je ovo mesija u cokulama, koji silazi sa Vrtiboga? Na autobuskoj stanici, uletim u lokal iz Dimitrovgrada, a sela se nižu li, nižu: Staničenje, Crnoklište, Čiflik, Klisura... Na belopalanačkoj stanici čekaju me Toma i burazer Dragiša. Sišli iz Mokre po ovcu i mene. Ovca ispečena, meri dvadeset kila mesa, a ja, zna se, merim devedeset, ali žive vage, brale! A onda gore, u Mokri, ispod Suve planine, kod domaćina Deska, počinju zarezojske bahanalije. Tu su Dopča, Din, Mića Ćilibarda, Vlasta Bobodžan, Žikica Kokočan. I samo da probaš četiri rakije i osam vina, pa moraš da padneš, bajo, sve da si grdosija od tvrde građe napravljena. I ne znaš gde je istok, a gde zapad, gde sever a gde jug. Kao da i kroz vino u tebe uđe i vlada Vrtibog. Posle trećih petlova, kada je, već, počelo da sviće, rastali smo se da, malo, dremnemo do „doručka“ koji je, po starom običaju, trajao do - večere. A kada sam, konačno, poginuo u slavu Svetog Trifuna, moja Crna iz Vrčina mi je, u snu, na uvo prela i šaputala: “U tvom kraju se za nekog ko se vraća, kaže VRTA SE. Hoću reći, možda je Vrtibog onaj bog koji se Srbima, s vremena na vreme, VRAĆA. Treba samo spremno, u klompama, da ga dočekaš...“