Tele i hrast

Reči pozajmljene od Solženjicina, iz njegovih razmišljanja o večitoj dilemi odnosa Davida i Golijata. Varirajući ovu temu Solženjicin postavlja pitanje da li ima smisla da se tele zaleće u hrast i odgovara: „Ima, ima. Jer ima hrastova koji su iznutra truli, a uostalom, teško nama ako tele prestane“. Ovih dana u toku su rasprave na temu da li Srbija treba da postane članica NATO-a ili ne. Oni koji su protiv, smatraju da je NATO ratnička organizacija, koja u funkciji zaštite i širenja interesa svojih članica, ne preza od upotrebe sile protiv onih koji joj se suprotstave, naročito ako su slabiji. Tragovi potvrda tome su neprekidni u poslednjih više od pola veka, od Koreje, preko Vijetnama, Iraka, bivše Jugoslavije, Avganistana. ... Naravno da su za nas najbolnije naše rane, personificirane kroz nevine ljudske žrtve: Milicu Rakić, radnike Televizije Beograd . . . i mnoge druge. Protivnici NATO-a mogu postaviti sasvim logično pitanje: da li se osnovni ciljevi NATO-a razlikuju od ciljeva mnogih imperijalnih pohoda u istoriji pa i, na primer, onih koje su vodili Napoleon ili Hitler? Razlika je, reklo bi se, samo u tehnici. Druga činjenica, koja ide u prilog protivnika, jeste da se konačna sudbina NATO-a ne može razlikovati od sudbine njegovih prethodnika. Pitanje je samo vremena trajanja, 20, 50, 100... godina. Nakon javnog istupa protivnika NATO-a, pojavile su se ubrzo i pristalice. Među njima ima poznatih i manje poznatih pojedinaca. Zanimljivo je da se neki od njih predstavljaju kao članovi udruženja ili drugih grupacija, koje u svojim nazivima koriste reči atlantsko, evroatlantsko i slično, te nije sasvim jasno da li navijaju za NATO iz ubeđenja ili obaveze. Ima tu profesora univerziteta, književnika, bivših generala, ministara, pa čak i aktivnih ministara. Ipak, ruku na srce, među njima nema doraslih za reprezentaciju Srbije, koja bi se mogla inače, sačiniti od protivnika NATO-a. Argumenti za koje pristalice NATO-a iznose su prvenstveno praktične prirode i teško im se može šta prigovoriti, ako se posmatraju nezavisno i kratkoročno. Inače zajedničko im je to da David ne može protiv Golijata (kao ni tele protiv hrasta), pa zato je mudrije pridružiti mu se. Ukazuju na „pozitivan“ primer većine naših suseda koji su se tako ponašali u prošlosti, kao i danas. A to što nas je NATO (alijas GOLIJAT) bezobzirno mlatio devedesetih, sami smo krivi, jer smo ga izazvali. I tu se pravi jedna mala podvala tvrdnjom da današnja Srbija nije ista kao ona iz devedesetih. Što nije tačno. Ista je zemlja, narod, priroda. Druga je samo vlast, koja se inače, stalno menja na demokratskim izborima. Međutim, pristalice NATO-a poistovećuju vlast sa narodom i zemljom. Prema tome, ako nije valjala vlast nije valjao ni narod, pa samim tim zaslužio je i batine. E, to je ta „greška“ koju svesno ili nesvesno čine pristalice NATO-a. Prof. dr Marko M. Ninković Beograd