Ministri igraju žmurke

Inicijativa dr Milana Šipke da se organizuje širok skup sastavljen od lingvista, ostalih naučnika, političara, izdavača, novinara, književnika, istoričara, filozofa, kako bi se konačno i u Srbiji postavili temelji jezičke politike, nije naišla na dobar odjek. Razlog nije loša ideja, daleko od toga, već što ona u Srbiji “previše utopistički zvuči”, ocenio je akademik Ivan Klajn. Nadležni ministri Božidar Đelić, Žarko Obradović i Nebojša Bradić, nemaju komentar, previše im je teško da razmišljaju o tome ili su spremni da podrže skup ako bi ga neko drugi organizovao. Situacija u koju smo doveli maternji nam jezik je više nego tužna, na šta nas podseća i tekst Milana Šipke u prošlom broju NIN-a. Ni nakon dve decenije od raspada Jugoslavije nismo definisali jezičku politiku. Temelji naše jezičke kulture su Stevanovićeva gramatika iz 1964. godine, Pravopisni rečnik iz 1960, konfuzan Pravopis iz 1993, veliki Rečnik srpsko-hrvatskog jezika SANU koji za čitav vek nismo uspeli da završimo… Ne samo da se služimo srpsko-hrvatskim priručnicima, već nam je i Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma i dalje takav – srpsko-hrvatski. Za sprovođenje jezičke politike zaduženo je Ministarstvo nauke, Ministarstvo kulture i Ministarstvo obrazovanja, ali oni ne samo da ne sprovode jezičku politiku nego i ne znaju ko treba da je kreira. Više od toga, Ministarstvo kulture i Ministarstvo obrazovanja su doskoro tvrdila da srpski jezik nije njihova briga. Loša komunikacija i konflikti su u proteklih godinu dana obeležili i odnose među prestižnim nacionalnim jezičkim institucijama. Predstavnici Matice srpske, Instituta za srpski jezik, SANU, fakulteta na kojima se izučava srpski jezik, nisu se našli za istim stolom od proleća 2008. godine, kada je poslednji put održana godišnja sednica Odbora za standardizaciju srpskog jezika. Matica srpska je Šipkinu ideju o velikom skupu na temu jezika prihvatila prošlog leta sa zadovoljstvom, a onda je, naprasno, od njega odustala jer joj je zgrada navodno bila u fazi renoviranja. I dok se problemi gomilaju, svi smatraju da je za katastrofalno stanje na polju srpskog jezika kriv neko drugi. - Šipkin članak je opravdan i dobronameran pokušaj da se naša lingvistika probudi iz dugogodišnje letargije. Očigledno nema ni političkih ni ekonomskih motiva da se radi na podizanju nivoa jezičke kulture. Nema ni tradicije na tom polju: mi već više od jednog veka ponavljamo kako nam je genijalni Vuk stvorio najsavršeniju azbuku na svetu, i mnogima se čini da je time sve zauvek rešeno. Nije stoga nikakvo čudo što je jedan raniji ministar za nauku izjavio da izrada Rečnika SANU i nije nauka u pravom smislu reči, a ovaj sadašnji, kako ističe Šipka, uopšte i ne pominje rad na nacionalnom jeziku – kaže u izjavi za NIN akademik Ivan Klajn, predsednik Odbora za standardizaciju. Klajn podseća da smo „oduvek imali ministre za nauku koji se za humanističke discipline uopšte ne zanimaju, ministre za kulturu kojima se kultura svodi na spektakl, ministre prosvete koji nisu svesni da se u srednjoj školi uopšte ne izučava maternji jezik“. Pri takvom stanju stvari ostaje nam jedino nada, smatra Klajn, „nada da će Šipkin apel naići na odziv u nekoj od nadležnih institucija, pa da će se konačno nešto pokrenuti s mrtve tačke“. A šta nadležni ministri kažu na to? Ministar Božidar Đelić “nije u mogućnosti da odgovori na postavljena pitanja”, rekoše nam u Ministarstvu nauke, a nismo ga pitali ništa teško, već kao i ostala dva ministra: šta misli o Šipkinoj inicijativi i da li će preduzeti neke korake da se skup za spas srbistike realizuje? Ministar Obradović o postavljenim pitanjima nije ni razmišljao. Iz Ministarstva obrazovanja, preko svog pi-ara nam poručuju da nisu videli ministra od petka ujutru, kada je NIN pitanja poslao, te nam ministrovi odgovori do zaključivanja ovog broja nisu stigli. Ministarstvo kulture je otvoreno za svaku vrstu inicijative koja bi pomogla u rešavanju trenutnog stanja u našoj jezičkoj politici i normi, tvrdi ministar Nebojša Bradić. - Voljni smo da organizaciono podržimo održavanje skupova na kojima bi se utvrdile smernice za rešavanje postojećeg stanja i zadužile institucije za realizaciju dogovorenog – kaže on, ali se već u sledećoj rečenici ograničava: - S obzirom na postojeći zakonski okvir, mogućnosti Ministarstva kulture nisu velike. Rad na ovakvoj jednoj inicijativi neće biti jednostavan, dodaje dalje ministar, imajući u vidu da u vezi sa ovim problemom treba očekivati koordinaciju sa ministarstvima prosvete, nauke i pravde, kao i sa univerzitetima, fakultetima i institutima. Demonstracija dobre volje deluje kao čista demagogija ako ministri Bradić, Obradović i Đelić nisu voljni da stvore i zakonske i druge okvire, i budu nosioci inicijative, a ne da očekuju to od drugih. Podseća li nas sve ovo na igru gluvih telefona ili žmurke? Tri ministra su se sastala samo jednom, 29. septembra 2009. u Vukovoj zadužbini, i to posle niza tekstova u „Blicu“ o sramotnom nepostojanju jezičke politike u Srbiji, koji su ih direktno prozivali. Ali i taj susret je organizovan na jedvite jade i u strogoj tajnosti, daleko od očiju javnosti, kao da se nečega stide. Pomislili bismo da je brinuti o srpskom jeziku bruka i sramota. Tada su se navodno dogovorili i “da pripreme i potpišu Protokol o zajedničkoj realizaciji projekta koji bi se ticao kvalitetnog i osavremenjenog leksičkog normiranja i preciznog pravnog određivanja upotrebe srpskog jezika i pisma”. Barem nam je tako rekao ministar Bradić. Bolje da se nisu ni sastajali, jer je na dogovoru, izgleda, sve i ostalo. Bojimo se da će i dobronamerni Šipkin skup još gore završiti – na lepim željama. Uzaludan napor Pavla Ivića O problemima zbog kojih je usledila Šipkina inicijativa govori i uzaludan napor akademika Pavla Ivića. - Da bi svemu ovome stao na put, Pavle Ivić je pre trinaest godina osnovao Odbor za standardizaciju srpskog jezika. Nažalost, nije poživeo dugo posle toga, a Odbor je nastavio da radi zahvaljujući sekretaru, sposobnom, aktivnom i mudrom Branku Brboriću, ali onda smo i njega izgubili, i otad je sve stalo. U svakom slučaju, po Ivićevoj koncepciji koju svi mi prihvatamo, Odbor i nije neka “jezička vlast” nego čisto savetodavno telo. Bio bi potreban Savet za srpski jezik, zvanično telo o kome se mnogo puta govorilo i koje predlaže i Šipka, sa širokim ovlašćenjima i s podrškom državnih organa. Ne zna se, međutim, ni gde bi se on osnovao, ni ko bi ušao u njega, ni kako bi se finansirao – zaključuje na kraju Ivan Klajn.