Jad i očaj

Na osnovu intervjua sa dr Vladimirom Glišinim pod naslovom „Leglo intelektualnog beščašća“ neupućeni čitalac u zbivanja na univerzitetima u Srbiji može steći utisak da je situacija katastrofalna. Međutim, verovatno saznanja i mišljenje jedne osobe, pa čak i sa takvim renomeom kakav uživa dr Glišin, nisu i ne moraju biti realna slika stvarnosti. Ilustrovaću to na primeru jednog od fakulteta članica Univerziteta u Novom Sadu na kojem sam i zaposlen. To je Ekonomski fakultet iz Subotice. Ove godine fakultet slavi 50 godina od osnivanja. Jubilej vredan svakog respekta, a povod da se sumiraju ostvareni i dostignuti rezultati. Fakultet trenutno ima oko 200 zaposlenih od kojih je oko 60 odsto nastavnički i saradnički kadar, a oko 40 odsto režijsko osoblje. Svakako je vredno pažnje da jedan zaposleni u režiji „opslužuje“ čak 1,5 zaposlenog u nastavi. U doglednoj budućnosti ćemo nastojati da taj odnos popravimo i da on bude 1:1. Rezultat na koji baš ne možemo biti ponosni jeste da od ukupnog broja zaposlenih samo oko 20 odsto je u tesnim rodbinskim odnosima (sinovi, kćerke, supružnici i ostala mnogobrojna rodbina). U ovaj procenat nisu uračunati vanbračni odnosi po raznim osnovama. Ovaj udeo rodbine u ukupnom broju zaposlenih je postignut zahvaljujući izvanrednim zalaganjima svih zaposlenih, a ne samo rukovodećih struktura fakulteta. Da bismo ovo ostvarili često puta smo bili prinuđeni da svesno prekršimo zakonske odredbe o uslovima za izbor u zvanje i da biramo osobe koje ne ispunjavaju zakonske uslove, ili pak da komisije za izbor u zvanje falsifikuju referate. Fakultet je odlučan da procenat zaposlenih u rodbinskim vezama u narednom periodu poveća, po mojoj proceni bar na 30 odsto. Tada će se još lakše upravljati fakultetom nego što je to danas slučaj. Jedna mala digresija o tumačenju i primeni kriterijuma za izbor u zvanje. Treba samo pogledati referate za izbor u nastavnička zvanja istaknutih članova vladajuće garniture u AP Vojvodini pa će se videti koliki je napor potrebno uložiti da bi izabrali nekog u nastavničko zvanje sa ukupno objavljenih od 4 do 8 radova (i, naravno, odbranjenom doktorskom disertacijom). Komisije za izbor u zvanje su se svojski potrudile da „vrednuju“ radove, čak su morale radove objavljene u domaćim časopisima da „vrednuju“ kao radove u referentnim međunarodnim časopisima. Pri tome zasluge ne treba pripisati samo komisijama za izbor u zvanje već i stručnim većima na Univerzitetu. No, vratimo se Ekonomskom fakultetu i teškoćama sa upravljanjem fakultetom. Da bi se zbog nedovoljno razvijenih nepotističkih odnosa (samo 20 odsto) efikasnije upravljalo fakultetom Nastavno-naučno veće je usvojilo izmene Statuta fakulteta prema kojima rukovodioci Departmana mogu da obavljaju tu funkciju do kraja radnog veka. Nema sumnje da će i ova odluka doprineti da lakše ostvarimo cilj kojem stremimo. Inače, u ostvarivanju ciljeva pojedinci na fakultetu su prinuđeni da se za pomoć obraćaju raznim državnim agencijama. To je i normalno, jer smo državni fakultet, te je i potrebna pomoć državnih institucija (npr. BIA-e), a i ti pojedinci godinama slove kao saradnici BIA-e za koju špijaju i kojoj denunciraju svoje kolege. Pa zar to nije dokaz visoko razvijene patriotske svesti profesora univerziteta. Za izuzetne rezultate koje ostvarujemo u nauci imamo i kandidate s našeg fakulteta za članove Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (VANU). Složićemo se da je primarni uslov da bi neko mogao da se kandiduje da je osoba sa visokim moralnim integritetom. Da bi to bilo dokazano kandidat za članstvo u VANU se ne može korumpirati novcem. Za svoje usluge činjenja ili nečinjenja naplata je u zlatnicima. Po Novom Sadu već kruži, a moglo bi se naći i na kladionicama, pitanje: koliko zlatnika treba skupiti da bi se moglo kandidovati za članstvo, a koliko da bi bio primljen u društvo „besmrtnih“. No, i ovaj potez je dokaz da kao Ekonomski fakultet imamo izvrsne ekonomiste, jer su im dobre procene da će se tokom trajanja svetske finansijske krize samo zlato i ostali plemeniti metali dobro kotirati na svetskim berzama, tako se „nedostatak talenta i karaktera“ može kompenzovati dukatima. Kao što vidite, dr Glišin situacija i nije toliko katastrofalna kao što ste je vi opisali u intervjuu. Ona je tužna, jadna i očajna.