Utakmica, Srebrenica i mangulica novinarstvo

Kolega Veseline, kad bih pisao o tebi onako kako je tvoj NIN u prošlom broju pisao o meni ( „Na kanalima plišane Bastilje“) uzvratio bih, doslovno parafrazirajući meni nepoznatu autorku L. K. NJenim rečima, dakle - da glavni urednik NIN-a ima mrvicu profesionalnog integriteta i ličnog poštenja, ne bi pustio ovakav tekst u svoje novine. Ovako, objavljeno štivo dokaz je da će, sve dok Veselin uređuje NIN, taj sve manje biti nedeljnik za pismene Srbe. Hm. Ne bih tako nešto mogao da napišem ili potpišem. Sem u sopstvenoj kolumni. Avaj, objavljeni tekst o meni nije lična kolumna autorke. Ovaj žanrovski bastard, ovako štampan, praktično jeste stav NIN-a. Ne protivim se rđavim ocenama o meni, mom integritetu, profesionalizmu i poštenju, spornoj odluci da umesto Lige šampiona nastavimo prenos Skupštine. Uzmimo da sam, što je opštepoznato, najgori srpski novinar već trideset pet godina. Ali, iz koje godine izvire ovakav tekst lišen svake upitanosti, smisla za nijanse, talenta, sa zatvorenim zaključcima pretvorenim u presudu, Veseline? Iz kakvih novina? Iz kakve institucije ili instituta? Koji je to novinarski žanr? Koliko pamtim, ovo je NIN-u premijerno objavljivanje teksta nepoznatog žanra kao rezultata kucanja a ne promišljanja. Nije članak. Kolumna, nije. Televizijska kritika, još manje. Nije intervju. Nije ni obična paškvila. To je, Veseline, mnim - obična, mrsna svinjarija. Mangulica od teksta. To je štivo iz kojeg izbija zadah belog luka i nečije klomparanje. To ti je, što bi stari ninovci rekli – proizvod uma koji se, uz opšti podsmeh nekadašnje redakcije, hvalio kako, jedini u NIN-u, može da produkuje - „pet teksta za šes’ sata“. Verujem da se tvoja autorka, kao i dva miliona gledalaca, kao i ja, kao ceo NIN, razbaškarila u beržeri čekajući prenos fudbala. Moja je odluka, i ne krijem se iza kolegijuma, da ne „raspustimo“ Parlament prenosom utakmice i time sprečimo donošenje rezolucije o Srebrenici. Teška srca, uz koprcanje do zadnje minute, nismo prihvatili, da još te noći, izručimo Srbiju međunarodnom gnevu, osudi i podsmehu. Kad sam već mogao da biram – da budem mudonja, držim se prava, ugovora i statusa Javnog servisa ili da sabajle čitam belosvetske tekstove po kojima je srpskoj naciji fudbal važniji od žaljenja zločina u Srebrenici – lako sam, uz podršku kolega, odlučio. Uz sav rizik da me NIN i „pravnici“ razapnu. No, tvoja autorka, lišena osećaja za nijanse, promašila je glavnu temu. Čiji je greh ovde veći? Parlamentarni ili Javnog servisa? Ako Skupština, u strahu za kvorum, odbije predlog RTS za pauzu od stotinu minuta - čime dobijamo i utakmicu i rezoluciju - onda Parlament, izvor i centar srpske zakonitosti, traži od RTS i mene da nezakonito, bez obzira na cenu, prekršimo postojeće skupe ugovore. Još gore, javno priznaje kako je odluka o radu Skupštine „izašla“ iz Skupštine, izmestila se i protivpravno prebacila na RTS? Tako smo kolegijum i ja, na svoja slabačka pleća primili obavezu da pravimo javni servis, da održavamo rad najvišeg zakonodavnog centra vlasti Srbije, ispunjavamo međunarodne poslovne ugovore i brinemo o internacionalnom liku i ugledu Srbije. Hm. Dva puta smo, u dve godine, odbijali da RTS - zbog preuzetih i plaćenih obaveza - nastavi direktni prenos zasedanja. Dva puta sam linčovan u Parlamentu. Tužili smo nadležne najvišoj sudskoj instanci i dobili spor. Jeste li nam u tome pomogli, Veseline? Da sam, sa kolegama, doneo drugačiju odluku, da li biste nas, iz pera drugog autora, pohvalili? Ili biste stavili moju veliku glavu na naslovnu stranu sa naslovom „Čovek koji više voli fudbal od Srbije“? Izabrao sam kako sam izabrao. Vi ste me opisali kako ste me opisali. Sad me smenite, streljajte ili koljite; ne znam u kojoj ste uređivačkoj fazi. Ali, poštedite me zadaha belog luka, klomparanja, nepoznatih žurnalističkih formi i mangulica novinarstva. Više zarad NIN-a, manje radi Tijanića.