Rashodovanje arsenala

Predsednici SAD i Rusije, Obama i Medvedev, rashoduju svoje suvišno oružje i rakete. Dogovor o tome pripreman je iza paravana, primican okončanju i najavljivan, a potom ponovo dovođen u pitanje i odlagan – da bi ga, konačno, Obama i Medvedev obznanili pre Uskrsa, govoreći neposredno pošto su jedan drugog čuli telefonom i utvrdili “još i poslednje pojedinosti”. Zračili su zadovoljstvom. Putinov “Minhen”, s izlivima gorčine zbog hladnoratovskog pristupa SAD Rusiji bio je kao zaboravljen, a Rus i Amerikanac izgledali su podjednako pobednički, još malo pa kao saveznici na nekom zajednički branjenom frontu. U jednom trenutku, Barak Obama je čak upotrebio “mi” – ovaj sporazum “šalje jasan signal da mi, dve najveće nuklearne sile na svetu, nameravamo da predvodimo”, rekao je. Mislio je, u borbi protiv proliferacije nuklearnog oružja i materijala. Ipak, teško je dosetiti se kada je poslednji put Rusima ovako pružena ruka od nekoga u Beloj kući, pozivom na partnerstvo u liderstvu. Sporazum se odnosi na strateško, interkontinentalno nuklearno oružje, čiji je broj, ako je reč o lansirnim uređajima sveden na polovinu prethodno važećeg (po sada već isteklom START ugovoru iz 1991) – od 1.600 na 800 komada za svaku stranu, i na po 1.550 strateških nuklearnih bojevih glava u aktivnom rasporedu, umesto po 2.200 kako je bilo po starom. Rusija je rado prihvatila smanjivanje broja najtežih projektila, jer više nije u stanju da proizvede količine, potrebne da bi se zamenile dotrajale sovjetske. (NJen projekat s “bulavom” doživeo je fijasko.) Moskvi odgovara ugovor, s obzirom na to da se njime na limit koji je Rusiji nametnut silom tehničko-tehnoloških prilika, sada obavezuje i Amerika. Same SAD, na drugoj strani, ne vide svrhu u nagomilavanju neiskoristivog arsenala, jer to košta. Osim toga, odmakle su napred s drugim, nenuklearnim razornim sredstvima. Rusko-američki događaj svetski je zapažen, ali matematika “smanjene” razorne moći pod orozom dve sile nije ipak proizvela svetsku euforiju. Mogućno je da bi to bilo tako pre pola veka, u atmosferi češćih međusobnih provokacija (Berlin, Kuba...) i izraženijeg vojnog rivalstva SAD i Sovjetskog Saveza za premoć u blokovski podeljenom svetu. Ovako, sa petsto raketa manje ili petsto nuklearnih glava više, svet danas i dalje je uglavnom isti. Može i sa manje i sa više raketa odleteti u vazduh – ukoliko ga u takvo samoubistvo uvede lakomislena politika. Katastrofičnost politike je, “posle svega viđenog” opasnost novog doba. Neki novi “Buš i Irak”. Neprihvatanje da se svet osvestio i da se čovečanstvom ne može upravljati kao “univerzalnom kolonijom”. Dakle, “ravnoteža straha” i “teror pretnjom nuklearnog uništenja”, blede polako u sećanju zajedno sa uspomenom na vek koji je prošao. Danas takođe postoji strah – ali današnja “pretnja uništenjem” je, reklo bi se, nešto drugo: veoma izražava zbunjenost i nesigurnost monopolista u planetarnoj dobrobiti pred dvotrećinskom većinom ljudskog roda koji se oseća eksploatisano. Prvi su, kao populacija, biološki stari i u brojčanom opadanju. Drugi su (još neorganizovano) “probuđeno čovečanstvo” gladnih, golih i bosih – ali biološki mladi, borbeni, solidarni i u brojčanom usponu. “Probuđeno čovečanstvo” zahteva mesto u “upravi svetom”, reformisana “svetska pravila” i podelu uživane dobrobiti. “Probuđeno čovečanstvo” nagoveštava da će, ukoliko mirno ne izbori to što traži – nekim drugim sredstvima osporiti monopol. Pred “probuđenim čovečanstvom”, Vašington i Moskva veslaju, reklo bi se, u jednom čamcu. Zajedno sa EU, najveći su vlasnici tehnologije i kapitala, prirodnih resursa i viška životnog prostora – a i najopasnijeg oružja. Novi START Obame i Medvedeva potpisan je 8. aprila u Češkoj, u Pragu. Ipak, u događaju koji je na obe strane oglašen fanfarama, smesta se moglo zapaziti da se malo ko još bavi otpisanim ili preteklim bombama i raketama, a da se o onome što interesuje najširi krug posmatrača uistinu najmanje zna – čime je zapravo taj relativno lako postignut sporazum omogućen, s obzirom na to da se na pozornicu banulo pravo iz magle vrlo dubokih rusko-američkih podozrivosti i nepoverenja? Taj deo procesa u kojem je “prelomljeno” i dalje je nepoznat. Čini se, proboj leda povezuje se s posetom državnog sekretara SAD gospođe Klinton Moskvi, krajem druge dekade marta. Nema podrobnosti o navodima Hilari Klinton domaćinima, ali u razgovoru s vrhom Rusije (Lavrov, Medvedev, Putin), dočaravajući Obamino viđenje budućnosti (znači i kriza i opasnosti pa i svih spornih pojedinosti), ona je proizvela utisak američke iskrenosti. Uz ostalo, i govoreći o želji Vašingtona da u delu spektra sarađuje s Moskvom saveznički. Uspeh misije potvrđen je već istog časa – na primer, izjavom ministra Lavrova da SAD “nisu više neprijatelj, mada takođe još ne i prijatelj” i da su odnosi Obame i Medvedeva “odnosi poverenja”! “Resetovanje” u odnosima sa SAD ovoga puta je “bilo uspeh”, komentarisao je ministar. Pojedina, do tog trenutka “nerešivo” sporna pitanja (recimo, pozicioniranje protivraketnih projektila SAD u Evropi) sporna su i dalje, ali odjednom nisu više smetala. Rusi su nečim uvereni da je ovo sada čas u kojem ima prečih stvari, i da je – ne samo Vašingtonu već i Moskvi jednako u interesu da se sporovi odlože u stranu. Afirmisano je glavno pitanje “nuklearnog dijaloga”, a ono, pokazalo se, nije u tome koliko će bombi rasporediti ili lagerovati SAD a koliko Rusija – već kako sprečiti da takve bombe pribave i oni koji ih sada nemaju, a znaju da se uz oružje lakše debatuje o pravima? Novi START obećava poene Baraku Obami, dodajući mu ključ kojim će pokušati da otvori možda i više brava. Predsednik je želeo da se sporazum potpiše u Pragu, zbog toga što je Češka zemlja u kojoj je 2009. (pre godinu dana) objavio svetu da će Amerika težiti planeti “bez nuklearnog oružja”. Sporazum s Rusima dopušta sada i Vašingtonu i Moskvi da kažu – kao nuklearne supersile - mi ne pridikujemo, mi predvodimo. Smanjujemo svoje! U ponedeljak, u Vašingtonu je okupljen samit lidera sveta, bez presedana po masovnosti prisustva. Za stolom je 47 šefova država ili vlada, pred kojima se sa američke strane obećava nuklearna bezbednost svima, u zamenu za opšte odricanje od nuklearnog oružja. SAD nude svetu izjavu da neće odgovoriti “bombom”, čak ni ako su napadnute, pod uslovom da zemlja-agresor na Ameriku i sama nema takvo oružje i poštuje sporazum o nuklearnoj neproliferaciji. Obamina strategija objavljena je prošle nedelje. NJegova zamisao je da se zađe u proces sa više faza, da se rusko-američki pregovori prošire i obuhvate svih pet “deklarisanih” nuklearnih sila (SAD, Rusija, Kina, Britanija, Francuska), da se za istu stvar animiraju i sile koje poseduju “bombu” ali se nisu prijavile (Indija, Izrael, Pakistan), a da se zabrane eksperimenti i da se na taj način stegne pojas pritiska oko onih koji pretenduju na oružje, mada im se ono osporava, recimo Irana i Severne Koreje. Da li će Obamin antinuklearni marketing uspeti, i u kojoj meri, nazreće se tek znatno kasnije. Čak i značajno posle konferencije o zabrani proliferacije koja za mesec dana, kao treći stepen događanja sledi u NJujorku. Mali su, kao i uvek, malo podozrivi, možda svesni da često oni plaćaju račun za uzvišene ciljeve velikih. Američko-rusko rukovanje u Pragu zabrinulo je na primer bivšu istočnu Evropu, sada do poslednjeg ugrađenu u EU i NATO. U Pragu, posle ceremonije dvostranog parafa na sporazumu, šef SAD večerao je sa najvišim dostojanstvenicima čak desetak bivših komunističkih država: Češke, Bugarske, Hrvatske, Litvanije, Letonije, Estonije Slovenije, Poljske, Slovačke i Rumunije, koje je u čitavoj “antinuklearnoj gunguli” zanimalo pre svega jedno – hoće li sporazum Vašingtona i Moskve možda umanjiti obaveze SAD prema njihovoj bezbednosti? Daleko od visokih ciljeva ali praktično.