Ne priznajem krizu

Nekako je utanjila naša kultura. Zakon o njoj nezapaženo se provukao uz neke druge deblje zakone, kao pismo ispod vrata. A zakon je zakon! I sad se neki hvataju za glavu. U osnovnoj definiciji svake kulture su obrazovanost i prosvećenost. E, tu smo postali tanjušni. Šta će spisateljstvo, muzika, slikarstvo, opera, balet, pozorište, nekome kome nije na vreme pružena prilika da sve to upozna, pa onda odbaci ili zavoli? Naše školstvo je, nažalost, prebrzo menjalo svoje usmerenosti, pa su generacije ostajale neusmerene. Izgubile su svaku orijentaciju u sistemima vrednosti. Da je obrazovni sistem stabilno smišljan dobili bismo ljude kojima su kultura, pa i umetnost, nasušno potrebni. Nekada su profesori vodili svoje đake na koncerte, izložbe, u pozorište... Ovako? Čude se mnogi - zašto ta stavka - KULTURA – redovno mora da se javlja u predlozima raznoraznih zakona, budžeta i dugoročnih planiranja, kao uhodano opšte mesto. Nemam širih uvida u probleme kulture. Biblioteke, muzeji, galerije, izdavaštvo... Ne bih umeo da se snađem u tome. I zato sve probleme rešavam tako što se trudim da što bolje uradim ono što znam da radim. Glumim. Verujem da će oni koji su danas odvojili vreme da se upoznaju sa pozorištem, poželeti ponovo da dođu. Mislim da se tako najdirektnije rešavaju problemi drage nam gospođe Kulture. Ne znam šta bi to bilo sistemsko, ako ne taj diskretno usvojeni Zakon o kulturi. Inače, bilo bi lepo kada bismo u programu bilo koje od naših partija pronašli neke vizijice koje bi se odnosile na kulturu. U jednoj izbornoj kampanji, na pitanje jednog umetnika u vezi planova te stranke u kulturi, odgovor je bio da za taj resor, tj. kulturu, niko u stranci nije baš naročito zainteresovan. Valjda taj stav nije zarazan. U okviru termina kultura ostao bih pri pozorištu. Pre 20 – 30 godina imali smo lepezu raznih kriza, Sankcije. Ratovi. Bombardovanje. Za sve to vreme, gledališta u pozorištima bila su prepuna. Ne priznajem krizu stvaralaca. Krizom se, kao maskom, prikrivaju oni koji istinsku potrebu za umetnošću nemaju, pa tu potrebu i ne razumeju. A možda sam, u stvari, prestar da bih mogao da shvatim novu sociološku strukturu. Treba li da preispitam svoja merila vrednosti? Ko zna. U svakom slučaju – ŽIVELA NAM UMETNOST ukomponovana u kulturu!