Nekulturna kultura

Kultura u Srbiji nikako nema sreće sa ljudima vlasti. Oni vole ili Egzit ili Guču, ali ni jedno ni drugo nema nikakve veze sa KULTUROM. To što kultura ne prelazi cenzus i ne obezbeđuje dovoljan broj glasača, ne znači da nikome ne treba i da se ima proterati sa javne pozornice. Kultura jeste elitna, ali mora biti i prisutna jer je svetionik i putokaz u društvu izgubljenih vrednosti. Više nema čoveka koji misli i oseća, a da nije zbunjen i uplašen odsustvom kulture iz svakodnevnog života. Tačnije – ne radi se o odsustvu kulture, već o agresivnom prisustvu nekulture. Neznanje, nemoral i odsustvo solidarnosti postaje brend naše balkanske kasabe. Primitivizam postaje naš zaštitni znak. Vlast je prvo marginalizovala kulturu, a zatim je postepeno, ali sistematski, razorila politikom koja afirmiše laž, predrasude i ekstremizam. Političku laž prati umetnička laž, mržnju - kič i destrukcija u kulturi. Mi živimo u humanistički obesmišljenom društvu. Nova realnost tranzicionog kapitalizma je antikulturna. Naša nekulturna kultura je masovna, jeftina, patriotska i smešna. Retka su usamljena dela koja preispituju i vrednuju svet u kojem živimo svoj svakodnevni život. Kultura odumire i biva zamenjena industrijom zabave. Taj proces potpomaže Vlada smanjenjem ili ukidanjem državnih dotacija i isterivanjem kulture na tržište. Kao da naše tržište ima nekakav istančan umetnički ukus, pa će podržati baš ono najvrednije. Kritičko stvaralaštvo je prirodni neprijatelj ljudi vlasti. Šund lakirovka TV serija, opa-cupa predstave, porno folk produkcija i novoklerikalni trans – prirodni su saveznici labilne vlasti. Davimo se u poplavi vulgarnosti koja služi za prikrivanje opšte nemaštine, korupcije državnih činovnika, omasovljenog kriminala, sve popularnijeg fašizma, izgubljene omladine, zlostavljanja u porodici i sličnog jada. Naša nekulturna kultura nije posledica, već uzrok nasilja, predrasuda, gluposti, neukusa. Pre neki dan stiglo je pismo u naše malo gradsko pozorište sa manje od stotinak zaposlenih, Atelje 212, da se ima otpustiti daktilografkinja, dve čistačice, vatrogasac... Oni spasavaju svoju državu prihvatanjem otkaza. Groteskno! Ne treba nama nikakva sedoglava strategija u kulturi. Potrebno je malo učtivosti, znanja i hrabrosti da se ove pojave nazovu svojim imenom. Za početak, nedvosmisleno - mi oskudno živimo u ružnom svetu koji više ne prepoznaje humanističke vrednosti. Umetnička lepota postaje nam nepoznata. Politika koja onemogućava pojedincu pristup umetničkim vrednostima, ne može se zvati demokratskom i proevropskom. Takva politika ne vrši vlast, već je uzurpira. Beograd bez zgrade Opere, obnovljenih muzeja, bar još pet pozorišta, Kinoteke... Srbija bez obnovljenih domova kulture i finansiranja umetničkih programa, nikada neće biti deo Evropa.