Udri pesmom ko pesnicom

Možda je to Oskar Davičo davno predvideo, kada je autoru ovog teksta svedočio: „Pesmom moraš da udariš kao pesnicom. Bokser udara rukama, pesnik stihovima.“ Pre nepune dve godine u beogradskoj galeriji Ozon, grupa ljudi već okupljena oko multimedijalne grupe Škart, uobličila je ideju o „pesničenju“. Dragan Protić Prota, arhitekta, umetnik, jedan je od tvoraca multimedijalne grupe Škart nastale 1990. godine. Umetnici okupljeni oko Škarta su proizveli pesničenje, „kao pokušaj degetoizacije literarne scene, kao potrebu da se poezija demistifikuje, da se razbije učmali način predstavljanja, odnosno čitanja poezije, a da se mesta na kojima će se govoriti poezija približe nekoj drugoj publici.“ Na primer, onoj koja svake poslednje subote u mesecu dolazi u kulturni centar Reks u Jevrejskoj ulici, na beogradskom Dorćolu. Ima ih oko 300 i u stalnom su dijalogu sa onima na sceni. Ko su pesnici na pesničenju? Uglavnom svi oni koji se prijave na adresu pesnicenje@gmail.com i donesu svoje pesme. Ili ih neko preporuči uredništvu Pesničenja. To su, uglavnom, mladi ljudi, koje najavljivana smrt poezije ne sprečava da pišu pesme. Ali ih ne objavljuju i ne govore, jer nemaju gde. To su pesnici i pesnikinje koji pišu iz ljubavi, pesnici namernici i pesnice namernice, ali i pesnici najamnici, kako se šale u Reksu. Milena Ilić, Dušica Parezanović, Marko Aksentijević i Đorđe Ilić su članovi redakcije Pesničenja i sve obaveze obavljaju volonterski. Predočavaju nam da je Pesničenje gostovalo u Vranju, Leskovcu, Novom Sadu, ali i u Rigi, da su im se pridruživali tamošnji pesnici kojima je to bivala prva javna promocija. Najbolja posledica je što se sada i u tim gradovima organizuju poetske večeri, pod nekim drugim nazivom. Nedavno gostovanje u Zagrebu (17. aprila 2010) bilo je veoma uspešno, opisuje nam Dušica Parezanović: „Tamo smo već imali svoje saradnike i prijatelje, jer ovakva druženja uvek krenu preko prijateljskih veza. To su ljudi okupljeni oko Bukse, knjižare-kafea u Zagrebu, a gostovanje smo dogovorili sa našim prijateljem, urednikom časopisa Zarez, Markom Pogačarem.“ Dragan Protić Prota nas informiše da je Zarez u Zagrebu ringišpil nove kulturne i supkulturne scene. Pesničarima su se u Zagrebu pridružili prepoznati umetnici na zagrebačkoj sceni, kao što je Lezbor (lezbijski zbor): „One nisu samo devojke homoseksualnog opredeljenja, već i umetnice koje se bore da se otvoreno govori o slobodi seksualnog opredeljenja. Bili su tu i drugi veoma zanimljivi i originalni pesnici, poput guslara Siniše Labrovića koji peva stihove inspirisane konceptom nedeljnika Glorija. Dakle, ko si ti ako te nema u Gloriji, ne postojiš ako te nema u Gloriji... Za organizatore našeg gostovanja u Zagrebu to je bio veliki rizik, ali i veliko iskustvo, a prepuni Studentski centar i zadovoljni posetioci su dokaz da je cela manifestacija uspela. I dogovorili smo se da ubuduće gostujemo u Zagrebu jednom sezonski, odnosno četiri puta godišnje.“ Dušica Parezanović kaže da postoji veliko razumevanje odgovornih ljudi sa beogradske opštine Stari grad za ovu poetsko-scensku manifestaciju u Reksu, i da su oni pesničarima platili put u Zagreb, a ostale troškove su beogradski umetnici snosili sami: „U Zagrebu smo bili iznenađeni ne samo dobrim prijemom publike, već i zanimanjem koje su za naš dolazak pokazali tamošnji mediji. U Jutarnjem listu je pisalo da je iz Beograda došao trenutno najbolji kulturni proizvod iz Srbije..“ Nisu samo pesnici na sceni Reksa jednom mesečno. Tu su i kantautori, muzičari, u izboru Miloša Tomića prikazuju se kratki dokumentarno-igrani filmovi...Ulaznica na Pesničenje košta 100 dinara, i od tog novca redakcija štampa knjižice poezije pesnika koji su svoju promociju imali na ovoj manifestaciji. Tako svoje knjižice za sada imaju Milena Ilić, Aleksandar Bandović, Milan Vukelić, Ivan Andonov... Prošle subote u Reksu, među inim pesnicima čuli smo i Ivana Dujića, doktora ekonomskih nauka, mladića paraplegičara koga su na scenu popeli u kolicima, ali i Florijana Veselta iz Berlina, koji je u Beograd došao sa nekom umetničkom trupom, čuo je za Pesničenje, prijavio se i došao. Publici se obratio na engleskom, a govorio je svoje stihove na nemačkom. Voditelj je pozvao i pesnike namernike iz publike da dođu i izgovore svoje stihove. Đorđe Ilić je kantautor koji govori i peva svoju poeziju, pola njegovih pesama su pevane. Marko Aksentijević piše i govori stihove, tehnički organizuje subotnje večeri, a kao ilustraciju smisla i uspeha Pesničenja, kazuje: „Prijatelj iz detinjstva mi poverava da bi voleo da nastupi na Pesničenju, sam još ne zna šta da kaže. Tako govori momak sa Karaburme koji je prepoznao našu ideju.“ I kad smo već kod ideja, ovi mladi ljudi su uvereni da je Pesničenje potencijalna platforma za nove ideje. Pomenute subotnje večeri Živojin Bata Kara Pešić, ugledni arhitekta i prevodilac, bio je iznenađen kada se popeo na binu u ulozi prepevnika, jer je govorio stihove Žorža Brasansa koje je prepevao. Bilo je neočekivano gledati direktora Studija B Verana Matića koji je cele večeri uživao i zdušno aplaudirao, kao i prijatno iznenađenog vajara Ratka Vulanovića koji je tu bio slučajno doveden. U drugom delu Srbije, u Užicu, poslednjih pet godina traje jedan nesvakidašnji festival. Hrvatska književnica Dubravka Ugrešić je prošle godine, posle 20 godina, prvi put došla u Srbiju. Bila je gošća baš tog književnog festivala u Užicu koji se zove „Na pola puta“, a koji su pokrenuli Ružica Marjanović, profesorka književnosti u užičkoj Gimnaziji i sarajevski profesor Univerziteta Nenad Veličković. Ove godine, festival je dobio nagradu iz Fonda „Jelena Šantić“, za umetnički angažman koji doprinosi promovisanju ideja mira i tolerancije. Na ovoj smotri predstavljaju se pisci mlađe i srednje generacije iz regiona, tačnije iz Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Druženje je ove godine počelo 26. aprila, a veče otvaranja pripalo je Pesničenju. O samoj koncepciji ovog sve uspešnijeg susretanja književnih stvaralaca, za NIN govori Ružica Marjanović: „U koncipiranju ovih susreta držimo se kriterijuma da pozivamo autore koji pišu valjanu literaturu, otvaraju zanimljive teme, umeju da uspostave komunikaciju sa publikom i međusobnu komunikaciju. I to traje pet dana, svakog aprila. Stvaraoci koji dolaze u Užice imaju zadatak da održe čas književnosti u nekom regularnom školskom odeljenju, dakle da govore svima, a ne samo petičarima ili posebno nadarenim talentima. Uveče se održavaju programi zajedničkog čitanja. Nema književnih kritičara da govore o njima ili o njihovim delima, već sve što treba da se uradi, od pravljenja promo-materijala do najava i organizacije festivala, rade srednjoškolci, prvenstveno učenici užičke Gimnazije. A i svrha festivala je da privučemo što više mladih ljudi.“ Ako je pesničenje trening aktivne poezije, festival „Na pola puta“ je trening aktivne proze i poezije, pa se tako ove dve manifestacije prepoznaju kao bratski fenomeni. A Ružica Marjanović smatra da je Pesničenje ovom trenutku najkvalitetniji kulturni fenomen i događaj koji Srbija može da pokaže drugima, pa je stoga bilo logično da prvo veče pripadne beogradskim gostima. Ne treba zanemariti činjenicu da festival „Na pola puta“ ima ogromnu podršku lokalne samouprave. Vratimo se Pesničenju i njegovoj nezaobilaznoj figuri Lenki Zelenović, o čijim kuvaricama je snimljen film. Lenka piše i veze političke, ekonomske i duševne kuvarice: „Opisujem svoj trnovit život, kao na ovoj kuvarici - Celog života tucana sam bila, sada me pustite, želim malo mira.“