Snimatelj

Slučaj snimatelja Cvijana zaslužuje malo opširniji teorijski uvod. Radi se naime o visoko pozicioniranom državnom činovniku koji je premetnuo verom, iz kabineta predsednika Republike prešao u kabinet Aleksandra Vučića, noseći kao kapital mobilni telefon na kome su snimljeni razgovori neprijatni sa nekim drugim visoko pozicioniranim državnim činovnicima. Pa gde je tu teorija? Nije li to pre trač? Polako. Stići ćemo i do teorije. Ali moramo krenuti od Kulina Bana. Francuski teoretičar Pol Virilio u jednoj od svojih intrigantnih knjiga zapisuje sledeću rečenicu: „Država, to nisu teritorije, to je kontrola nad teritorijama.“ U toj je rečenici sadržan celokupan koncept postmoderne teritorijalnosti i državnosti. Doista, sa izvesnim zakašnjenjem, došlo se do saznanja da se teritorije ne mogu posedovati; one se mogu samo držati pod kontrolom. Ideja vlasništva se, naime, zasniva na apstrakciji. Vlasništvo, recimo, nad komadom zemlje koji posedujem zasniva se isključivo na saglasnosti drugih da se tu radi o mojoj svojini. Za uzvrat, ja sam saglasan da su susedni komadi zemlje u vlasništvu drugih ljudi. Nepovredivost te uzajamne saglasnosti garantuje i obezbeđuje država. Državna vlasništva nad teritorijama, međutim, retko kad imaju saglasnost okolnih država. Postoji, istina, i nekakvo međunarodno pravo koje pokušava da posreduje u teritorijalnim sporovima. Ali tu se vrlo često umeša i stvar rešava pravo jačega. Zbog toga se moderne države sve manje oslanjaju na zemljišne knjige i istorijska prava i posežu za što efikasnijom kontrolom nad teritorijom. Ali ne i naša. Bar ne u dovoljnoj meri. Ovde se još uvek veruje u državu kao metafizički entitet koji nekakvim transcendentnim autoritetom kontroliše zbivanja unutar teritorija. Vremenom se otišlo i korak dalje, pa se kontrola nad teritorijom suzila na brigu nad bezbednošću državnog aparata, prepuštajući sve ostalo dobrim voljama i hirovima slučaja. Zbog toga sam svojevremeno napisao (i bio označen kao prodavac Kosova) da država koja nije u stanju da kontroliše stadion Crvene zvezde, udaljen nekih kilometar-dva od rezidencije predsednika, nije u stanju da zadrži ili povrati južnu pokrajinu. Kakve, pobogu, sve ovo ima veze sa snimateljem Cvijanom? Ima i te kakve veze. Jer ukoliko svi napori države nisu usredsređeni na njen primarni zadatak – kontrolu teritorija, ukoliko država na sebe preuzme druge nevažne i nepripadajuće joj uloge, onda se procesi dezintegracije i gubitka kontrole ne zadržavaju samo na perifernim oblastima, već se proširuju i na državu i na državni aparat. Slučaj snimatelja Cvijana i – pre njega – slučaj sekretarice Parezanović, ukazuju na to da naša država polako gubi kontrolu nad državnim službenicima. To su, naravno, slučajevi koji su dospeli u javnost. Hiljade i hiljade primera samovolje svakodnevno se događaju po srpskim varošima i varošicama. Imamo, konačno, slučaj Koštuničinog mitinga od pre dve godine kada su – za sada neidentifikovani – državni službenici izdali naređenje policiji da ne radi posao zbog koga i postoji – očuvanje ustavnog poretka i javnog reda i mira. Mnogi razložni ljudi su posle tog rušilačkog skupa uvideli da stvari više nikada neće biti iste i da će vraćanje zloduha u bocu biti krajnje težak i neizvestan posao. Umesto da secesija Kosova bude podstrek za konsolidaciju i ekonomsko snaženje preostatka države – kao što je svojevremeno učinjeno na Kipru – mi smo se u mentalnom smislu prekonoć vratili u doba pre Prvog srpskog ustanka, a Filipi Višnjići i Tešani Podrugovići stali su da niču kao pečurke posle kiše. Provizorna i na jedvite jade uspostavljena kakva-takva postpetooktobarska legalnost rasprsla se kao mehur od sapunice. Društvena entropija je dosegla kritičan nivo. Sva zla iz Miloševićevih vremena – nasilje, huliganizam, grabežljivost – vratila su se na nešto manja od ondašnjih, ali ipak dovoljno velika vrata. E, sad da se vratimo na snimatelja. Kako, počem, Boris Tadić može imati poverenja u Hašima Tačija (Hašim je, formalno, još uvek Borisov državljanin) ako – kao što vidimo – ne može imati poverenja u šefa vlastitog kabineta? Ostatak zaklanog kabineta je, shvatljivo, dao sve od sebe da minimizuje štetu nastalu Cvijanovim mučkim odlaskom s leđa; čisto sumnjam da je Snimatelj u posedu važnih tajni. (Jedan od velikih problema današnje Srbije jeste i to što nema državnih tajni i što joj je diplomatija – mimo svake pameti – veoma javna.) Ali u simboličnom smislu Cvijanov transfer predstavlja omanji državni udar. Gde su sad garancije da načelniku generalštaba jednog dana ne pukne film, pa pravac – u Crvenu armiju? Ko da nam jemči da, dokopa li se vlasti, Toma Nikolić ne priključi Srbiju Ruskoj Federaciji. Svojevremeno je sanjario o tome. A mi smo zemlja u kojoj se ružni snovi lako ispunjavaju. Organi pravne države su žučnije reagovali nego oštećena stranka. Te će staviti Cvijana pod nadzor, te će pokrenuti postupak, ali mislim da od tog posla nema ništa. Hoću da kažem: posao će zbog odocnelosti biti ćorav. Bezbednosnu proveru snimatelja Cvijana trebalo je uraditi pre nego što je ušao u Borisovu kancelariju. A ako je ta provera urađena, a Cvijan ipak uradio ono što je uradio, onda na raport treba pozvati gazdu Udbe. (Ne mogu da joj tepam BIA.) Tim pre što su Cvijanovi motivi veoma mutni, veoma slični „ličnim motivima“ bivšeg guvernera NB. Pogodile ga, veli, neke nepravilnosti u vezi reizbora sudija. Kada bi to bio razlog za pristupanje SNS-u, Vučić bi prekonoć dobio stotine hiljada članova. Toliko otprilike ima ljudi nezadovoljnih spektakularnim reizborom i još spektakularnijom „reformom pravosudnog sistema“. Koji je, opet, tako uspešno reformisan da inokosne kadije eklatantan primer pretnje smrću tumače kao uvredu i oštećenu upućuju na privatnu parnicu. Da nije, slučajno, prezident nešto uvredio i ponizio Snimatelja? Čisto sumnjam. Tadić je pristojan čovek. Ne dere se na saradnike. Da nije, možda, plata bila mala? Ne bih rekao da je bogzna kakva, ali neće se Cvijan ni u SNS-u naimati. A da nije u Snimatelju proradila ambicija, da nije sebe video na mestu bivšeg poslodavca, da ga nije ponela gordost? To nije nemoguće. Šta je ono rekao Napoleon o redovima koji u rancu nose maršalske palice. U tom slučaju, Cvijan nije baš izabrao pravu stranku. U SNS-u postoje samo diumviri i logistička baza. Ne proričem Cvijanu blistavu političku budućnost. Štaviše, bacam pogled u kristalnu kuglu i proričem mu brzi pad u zaborav. Cvijanova sklonost snimanju razgovora sa Natom Mesarović, uneće dodatnu nesigurnost u ionako paranoični politički polusvet. Koji će sad činovnički delija da otvori srce kolegi činovniku znajući da mobilni telefon uvek može biti uključen? Neprozirnost i mutnjikavost ovdašnjih političkih i državnih poslova, već zabrinjavajuće velika, još će se više povećati. Prezident će – ljudska priroda je takva – ubuduće podozrivo i ispod oka gledati novog sekretara kabineta, a ovaj će – garantujem – da bi dokazao lojalnost, mobilni telefon ostavljati na portirnici Predsedništva. Što će samo povećati sumnjičavost. Tehnologija napreduje. Sada i dugmad, i igle za kravatu i hemijske olovke mogu da snimaju. Tako to, međutim, biva tamo gde država nije fokusirana na svoja posla nego nastoji da bude i sportsko društvo, i Buena Vista socijal klub, i Institut za istoriju i komunalni inspektor i zavod za zapošljavanje i besplatni rent-a-kar. Preeksponiranost neminovno dovodi do konfuzije, konfuzija vodi u urušavanje, u stanju urušenosti afere poput Cvijanove biće sve češće i sve ozbiljnije. Od normalizacije i konsolidacije države, po svemu sudeći, zadugo neće biti ništa. Evo kako bi izgledao scenario Snimateljeve afere da smo počem normalna i konsolidovana država. Ako je Vučić kontaktirao Cvijana, u normalnoj državi to ne bi učinio iz razloga opisanih u ovom tekstu. Ako je Cvijan kontaktirao Vučića, Aleksandar bi hitno nazvao Tadića i rekao mu da njegov sekretar kabineta namerava da premetne verom, ali da njemu – Vučiću - ne pada na pamet da ga primi i pravi cirkus od toga. Tako rezonuju državnici koji dobrobit države stavljaju ispred ličnih i partijskih interesa. Ovako, niti je DS izgubio mnogo, niti je SNS naročito vajdio, a ionako slabašno poverenje u državu i državne činovnike, dodatno oslabilo. Vuk će – nema sumnje – opet pojesti magarca. Cvijan je sposoban pravnik, naći će negde posao. Boris će naći novog genseka. Vučić će nastaviti da traži „krtice“. Samo mi, svi ovako džumle, nećemo naći sami sebe.