Debeli prst

Industrijski indeks na NJujorškoj berzi prošlog četvrtka doživeo je najveći pad tokom jednog dana u svojoj istoriji. Drama je trajala sedam minuta. Jedan analitičar je, u bukvalnom smislu, pao sa stolice. I kod Amera su istrage u toku. A glasine caruju. Jedna verzija kaže da je uzrok bila greška u kucanju nekog brokera. Tipkajući umesto B (od bilion, milijarda) otkucao je M (milion). Sitna razlika. Krivac je dakle, debeli prst. Tako to zovu na berzi. Mada na tastaturi između B i M postoji i slovo N. Pa ispada da je debeli prst debljine nečijih obraza. Dva prsta. A gde je obraz dva prsta, tu su i lažna objašnjenja. Svaka sličnost sa Srbijom je namerna. Što nas dovodi do izmene zahteva koji je glasio Srbija do Tokija. I promene kursa. Ne samo dinara. Nego i opredeljenja. Srbija do NJujorka. Odnosno brokera. Koji bi u slučaju da izgubi posao na berzi, mogao da konkuriše za guvernera Srbije. Mesto je još upražnjeno, a čovek se već kvalifikovao. Od miliona pravi milijarde. Što Jelašić nije hteo. Nego je pogrešno shvatao promenu kursa. Pa je dinar padao. A Jelašić postao bivši. Što je u redu jer je u sukobu. Nekih interesa i sopstvenog mišljenja. Pa Jelašić kao guverner u martu tvrdi da nam preti grčka kriza, a mesec dana nakon što je podneo ostavku “da je naš brod u sigurnim vodama”. Ispada da nam je da se dočepamo mirnih voda zapravo bio potreban njegov odlazak. Ministarka finansija od Jelašića je trideset puta brža. Zato Diana nije bivša. Ona stav promeni za samo jedan dan. Prvo nam poruči da Vlada Srbije priprema krizni paket zakona koji će omogućiti da u slučaju prelivanja finansijske krize iz Grčke, Srbija brzo reaguje. A dan kasnije da takav slučaj nije moguć. Što znači da je krizni paket zakona pisan bezveze. Oko čega su se analitičari saglasili odmah. Da je bezveze. Jer ga prvi političari neće poštovati. Pošto podrazumeva finansijsku disciplinu. Koje nema. A tek je neće biti, ako bude izbora. Kojih će možda ipak, biti. Jer mi nećemo proći kao Grčka. Za Grčku su Nemci izdvojili pare. Oko nas se izgleda kolebaju. Jer kad Angela završi posao oko dragih joj grčkih ostrva, želeće to Nemcima da javi. Pa će uzeti telefon i setiti se da Grci imaju OTE. Koji pak ima deonice u našem Telekomu. Čega se Radujko već setio, pa je gostovao u Dnevniku. Da nam kaže kako je Telekom neviđeno profitabilan i da ga nećemo, majci, davati budzašto. Nije Telekom NIS. Telekom je zlatna koka, a ne crno zlato. Što će, mada je jasno, teško shvatiti oni koji od Telekoma očekuju pare. U senci. Gde im je udruženje, koje vuče konce. Pa ga mnogi doživljavaju kao stvarnu vladu. Mada nije udruženje ministara, nego privrednika. Bez kojih nema oporavka privrede. A privreda pare željno očekuje jer je nelikvidna. Što ne znači da je u čvrstom stanju. Mada stoji. Postojano. Privrednik bi, međutim, da se proda Telekom pa da se privreda pokrene. Jer kad stoji, privrednik ne privređuje. To kaže menadžerska pamet. Koja fali srpskoj vladi. Zaključili su privrednici. Pa su tu pamet Vladi nesebično ponudili da reši problem propalih preduzeća. Za pare, kako je pojasnio Drakulić. Koji zna da ni kod babe nema džabe. Al nije na vreme javio Mirku. Valjda nije imao kredita. Za telefon. Jer je drugih imao, pa ne zna šta će s njima ako ne stignu pare od Telekoma. Koji ne damo. Jer nismo mi Grčka. Nemirna. Nama je nemira dosta. To je jedino u čemu nismo bili u deficitu. Pa bi sada, onako evropejski, da se sve reši jednostavnije. Jednim pozivom. Ne onim kojim bi, da je pravde, mnogi privrednici imali pravo da pozovu samo advokata. Nego onim u kojem bi, bez obzira da li ga obezbeđuje Radujko ili neki Franc, budući guverner mogao da nazove onog brokera da nam milion pretvori u milijardu. Alo, ođe mobilni. Jel to debeli prst? Serbia calling.