Porezom na rijaliti šou

Dosadašnji razvoj zabavnog programa poznatijeg pod nazivom rijaliti šou (reality show) promovisao je nekoliko vrednosnih obrazaca ponašanja: prostakluk, voajerstvo, agresivnost (seksualnu i rodnu), ponižavanje, lagodan život bez rada, borbu za opstanak i gaženje preko leševa da bi se uspelo. Svi navedeni obrasci imaju poguban uticaj na društvene odnose, jer uništavaju ljudsko dostojanstvo, osećaj zajedništva, slabe socijalne veze neophodne za opstanak širih društvenih grupa, a među mlađim ljudima uništavaju želju za radom i obrazovanjem. Ima li društvo pravo da se zaštiti od takvih vrednosti i obrazaca ponašanja? Kako to može da se uradi, a da se ne naruši pravo pojedinaca na zabavu? Neke od vrednosti koje se propagiraju na rijaliti šou programima u Srbiji, kao što su Trenutak istine, Moja desna ruka i Farma, posebno odskaču po svojoj štetnosti za društvenu zajednicu u kojoj se ceni obrazovanje, rad, pristojno ponašanje i dostojanstvo čoveka. U Trenutku istine (TV Pink) jedan od učesnika ponosito kaže kako svoju ženu, za svaki slučaj, s vremena na vreme prebije. U emisiji Moja desna ruka (TV Foks) Seka Aleksić bira među kandidatima svog pomoćnika. Svi kandidati moraju da prođu intervju ispred Sekine komisije u kojoj ih Seka ponižava pitajući ih najpre za njihove kvalitete (viša škola, fakultet, strani jezik, neka veština), a potom ih odbacuje, govoreći im sa podsmehom kako ništa od toga nije dovoljno za njene “visoke standarde”. U Farmi (opet TV Pink), učesnici imaju zadatak da nešto proizvedu (recimo, pomuzu krave da bi dobili mleko) i tako zarade za preživljavanje. Iako već posle nekoliko dana učesnici od toga odustanu, njima je i dalje omogućeno da se zabavljaju, konzumirajući pri tom neumerene količine hrane, alkohola i cigareta koje, po propozicijama šoua, nisu zaradili. Šta su reperkusije ovakve vrste zabavnog programa? Način na koji agresivnost i voajerstvo koje promoviše Trenutak istine uništava ljudsko dostojanstvo, privatnost i intimu ne treba posebno dokazivati. Rijaliti šou, kao što je Farma ili Moja desna ruka, mladima nudi uverenje da je moguće živeti bez rada i obrazovanja. To je posebno pogubno za društveni razvoj, jer kod tinejdžera smanjuje motivaciju za obrazovanjem, a zauzvrat promoviše uverenje da je moguće lako doći do slave i bogatstva ako si sposobna da otpevaš dve tri strofe pesmice sa lascivnim tekstom i dopustiš publici da nasluti nešto od tvog tela (što, grubo rečeno, odgovara načinu na koji je uspela Seka Aleksić). U Survivoru (TV Foks), za koga mnogi pogrešno veruju kako je rijaliti šou koji se razlikuje od ostalih, neguje se socijalni darvinizam i odsustvo poverenja među pripadnicima iste grupe koji je karakterističan za “Zatvorenikovu dilemu”. Drugim rečima, Survivor je najbolji u promociji ideje da je moralno ispravno na život u zajednici gledati instrumentalno, tj. da je za uspeh u životu potrebno iskoristiti ostale pripadnike zajednice, jer će u suprotnom oni iskoristiti tebe. Uspeh pojedinca kroz uspeh zajednice, ili uz pomoć zajednice, nije opcija. Sve je to moguće zato što se agresija, ponižavanje obrazovanja, socijalni darvinizam, i “besplatan ručak” prikazuju kao zabava. To veliki broj gledalaca sprečava da sadržaj koji konzumira percipira kao štetan. Naprotiv, budući da se sve predstavlja kroz zabavu, najveći broj (pogotovo mlađih) gledalaca smatraće da su pomenuti obrasci ponašanja, koji dominiraju u ovakvim zabavnim programima, poželjni i društveno prihvatljivi. Takve vrednosti postaju dominantni obrasci ponašanja u grupama vršnjaka u kojima mlađi ljudi provode značajan deo vremena. Bez obzira na to šta o tome misle roditelji, društvo ima pravo da zaštiti vrednosti koje su neophodne za dalju reprodukciju. To znači da društvo ima pravo da oteža ili ograniči pristup ovakvim programima. Argument kojim se to može opravdati jeste argument negativnih eksternalija koje ovakvi programi proizvode za društvenu solidarnost i društveni razvoj. U ekonomiji se pod negativnom eksternalijom (ili prelivanjem) podrazumeva trošak nastao iz radnji jednog privrednog subjekta, koji snosi neki drugi privredni subjekat, a koji se ne vidi u ceni proizvoda i koji drugi subjekat ne prihvata. Ako proizvodim čelik, a u reku ispuštam štetne materije, stvaram trošak svima kojima reka predstavlja izvor blagostanja (privrednog ili estetskog). Slično je i sa rijaliti šouom: moje pravo da pravim profit proizvodeći rijaliti šou ne daje mi za pravo da (eksplicitno ili implicitno) obezvređujem ljudsko dostojanstvo, radnu etiku, i umanjujem značaj obrazovanja u društvu kome su takve vrednosti potrebne. Ograničenja koja proisteknu iz ovako definisanog opravdanja i dalje bi svakome ostavila pravo na izbor zabavnog programa. Postoje najmanje četiri načina kojima je moguće ograničiti pristup ovakvim programima. Prvi je direktna zabrana. To bi, međutim, bilo u neskladu sa pravom na zabavu, a, pored toga, verovatno bi izazvalo protest Evropske unije koja bi tvrdila da zabrana nije u skladu sa “Evropskim standardima”. Drugi je pažljivija dodela frekvencija za emitovanje televizijskih programa. U drugom krugu dodeljivanja nacionalnih frekvencija može se postaviti uslov da televizija koja želi nacionalnu frekvenciju ne može da emituje takvu vrstu zabavnih emisija. (Alternativno, od takvih televizija može se zahtevati nekoliko puta veća naknada za frekvenciju od ostalih televizija.) Nacionalnu frekvenciju ne mogu da dobiju televizije koje podrivaju vrednosti koje su važne za društveni razvoj, a oblik zabave kakav se neguje u Mojoj desnoj ruci, Farmi, Trenutku istine, Velikom bratu ili Survivor-u svakako upravo to čini. Država ima pravo da od emitera zahteva da ne emituju takve programe, jer nacionalna frekvencija znači dozvolu za emitovanje. Onaj ko daje dozvolu, ima pravo da postavlja uslove. Ko ne želi da prihvati uslove, može da pređe na kablovsko emitovanje. U tom slučaju, emiter mora da računa sa pretplatom korisnika, što bi verovatno umanjilo gledanost njegovog celokupnog programa. Treće rešenje je ograničenje emitovanja takvih programa na kasne noćne ili ponoćne sate. U Nemačkoj se, recimo, Veliki brat emituje tek posle 22.00 časa sa obrazloženjem da sadrži program lakog erotskog sadržaja. Kod nas bi sve reality show trebalo pomeriti na emitovanje posle ponoći (idealno između 00.00-03.00) bez mogućnosti reprize u toku sutrašnjeg dana. Međutim, najefikasniji način otežavanja pristupa ovakvom programu jeste poreska politika. Ona je najviše u skladu sa argumentom o eksternalijama. Poreska stopa na korporativnu dobit za televizije koje žele da emituju ovakvu vrstu programa mogla bi da se podigne sa sadašnjih 10 na, recimo, 30 odsto. Na drugoj strani, televizijama koje ne prave ovakve vrste programa, već prave, na primer, obrazovni, naučni i zabavni program, koji ne podrivaju vrednosti koje unapređuju ljudsko dostojanstvo, društvenu solidarnost i društveni razvoj, mogao bi da se smanji porez na korporativnu dobit. (Alternativno, tim stanicama bi mogla da se smanji naknada za frekvenciju, ili i jedno i drugo.) Ostaju još dva važna pitanja na koje treba odgovoriti. Prvo je pravo države da ovako nešto radi. Stariji čitaoci sećaju se komunističkih vremena i čuvene Komisije za šund koja je bila zadužena za cenzuru ili oporezivanje kulturnih proizvoda koji su bili politički ili kulturno sumnjivi. Ovde se ne bi radilo o tako nečem, jer bi odluku o porezu donosila većina poslanika u Narodnoj skupštini. Skupština je ovlašćena Ustavom da procenjuje šta stvara negativne eksternalije za društveni razvoj i demotiviše proizvodnju takvih proizvoda kroz poresku politiku. Primera za to ima bezbroj van oblasti TV industrije. Ako, recimo, skupštinska većina proceni da je pušenje štetno po zdravlje ili da fabrike koje ispuštaju otrovne gasove zagađuju okolinu (što je takođe oblik negativne eksternalije), te da je sve to društveno nepoželjno, ona može da nametne veće poreze na cenu cigareta, propiše kazne za restorane u kojima se puši, a fabrikama naloži stavljanje filtera ili nametne ekološki porez. Konačno, ostaje da se odgovori na još jednu moguću zamerku koja bi mogla da dođe od dela libertarijanskih ekonomista i političkih teoretičara. Po libertarijanskom shvatanju, visoki porezi su nepoželjni, jer guše privrednu aktivnost. Oni bi trebalo da budu što niži, jer su u suprotnom pojedinci spremni da manje vremena posvete privrednoj aktivnosti. Ako, na primer, zaradu jednog zubara oporezujete niskom poreskom stopom, on će više vremena posvetiti svom poslu i raditi, recimo, 16 sati dnevno. Ako mu podignete graničnu poresku stopu, zubar bi mogao da skrati radno vreme na 10 sati dnevno (da bi plaćao manji granični porez), a ostatak slobodnog vremena provodi u dokolici (ili, recimo, sa porodicom, pogotovo sa decom koja su, pod alternativnim rešenjem gde je granična poreska stopa niska, prepuštena sama sebi i televizijskom zabavnom programu). Sa čisto ekonomskog stanovišta gledano, visoka granična poreska stopa na zaradu je loša, jer demotiviše zubara da radi koliko bi mogao, usled čega se stvara manja društvena vrednost. Slično bi se desilo i sa televizijama čiji veliki deo profita počiva na rijaliti zabavi, kao i džet-set zvezdama koje su glavni učesnici ovakvih emisija (a čiji privatni životi često počivaju na vrednosnim obrascima koje nalazimo u rijaliti šou): što je veća poreska stopa, oni bi smanjivali nivo angažovanosti u takvim emisija. Upravo tako. To i treba da bude konačni efekat ovakvog predloga.