Burno umirovljenje vladike Artemija

Novinari i javnost su tokom cele predđurđevdanske srede iščekivali saopštenje sa ovogodišnjeg desetodnevnog redovnog prolećnog zasedanja Svetog arhijerejskog sabora SPC. Da je završen, znalo sve već u podne, saopštenje je objavljeno tek u kasnijim satima, tako da je za medije bilo kasno za njegovo detaljnije analiziranje. Iz dugačkog teksta ih je ponajviše zanimala odluka koja se odnosi na Raško-prizrensku eparhiju i status episkopa Artemija Radosavljevića koji je njome rukovodio gotovo dve burne decenije. Pošto je, kako je rečeno, utvrđeno da postoji njegova kanonska odgovornost, odlučeno je da se „trajno razreši dužnosti“ i stavi u „status umirovljenog episkopa“. Sabor obaveštava da je episkop Artemije „prihvatio odluku Sabora“. Osuđuje se „klevetnička kampanja“ protiv patrijarha, Sinoda i Sabora, kao i „podbunjivanje neupućenih vernika“ protiv crkve i episkopa. Od „kolovođa“ toga, „bar nekih među njima“, očekuje se pokajanje. SPC se proteklih meseci nalazila pred iskušenjima, retkim u svojoj novijoj istoriji. Pokušaj da poslednjih godina nagomilani problemi počnu da se rešavaju, naišao je na snažan otpor dela crkve. Jedna od prvih mera Sinoda, doneta februara, pod predsedavanjem novog patrijarha Irineja Gavrilovića, bila je da se privremeno razreši kosovski episkop i ispita njegova eventualna kanonska odgovornost, imenuje administrator i utvrdi obim finansijskih zloupotreba episkopovih saradnika. Vremena do majskog sabora nije bilo mnogo. Sinodalna odluka o ovome je u javnosti tada primljena najvećim delom sa odobravanjem. Odbijalo je da je prihvati stotinak monaha i iskušenika Raško-prizrenske eparhije, kao i deo vernika, čiji se udeo ne može proceniti. Upućivana su razna pisma, apeli, davani intervjui, održavane konferencije za štampu, pisani članci, deljeni pamfleti i proglasi, kako bi se dokazalo da su odluke Sinoda nekanonske i protivne crkvenom ustavu. Pred sabor se pojavilo i navodno pismo neimenovanih episkopa „voljenoj u Hristu braći arhijerejima“ sa traženjem da se „preispita odluka o razrešenju brata našega episkopa Artemija“. Prvi arhijerejski sabor SPC koji je vodio patrijarh Irinej očekivan je od mnogih sa nestrpljenjem. Povodi su bili različiti. Dok su jedni tražili da se ukinu donete mere i episkop vrati na svoju katedru, drugi su tražili da se stanje ispita do kraja i na osnovu toga preduzmu odgovarajući koraci koji bi doprineli jačanju opšteg poverenja u crkvu. O ovome je Sabor raspravljao na kraju, razmatrajući podnete izveštaje. Mediji su, očigledno iz saborskih krugova, saznavali o atmosferi koja je pri tome vladala. Ona je označavana kao „napeta“. Rezultate glasanja koji su nezvanično objavljeni, s obzirom na to da nisu demantovani, mogu se smatrati tačnim. Od preko četrdeset episkopa, podršku preporukama Sinoda, time i patrijarha, dalo je njih 22, ostali su bili protiv, uzdržani, odsutni, ili im je listić bio nevažeći. Iako se očekivala znatnija većina, odluka je validna. Episkop Artemije posle sabora nije dao nijednu izjavu. Oni koji smatraju da je „bezakono uklonjen“ žele i dalje da demonstriraju, mada su im protesti tokom sabora bili malo posećeni. Patetičnu retoriku, arhaičnim rečnikom, posle minimalne pauze usmeravaju protiv Sabora, ali i protiv patrijarha, sada tvrdeći da on ne ume ni da se prekrsti, to su zapazili već na njegovom ustoličenju. Demokratsko glasanje u saboru nazivaju „demonokratskim“. Borbu za opravdavanje i povraćaj episkopa Artemija stavili su u opšti globalni kontekst poznat u zilotskim krugovima drugih pravoslavnih zemalja, za očuvanje čiste vere, koja je navodno u Srbiji ugrožena. SPC, po njima, treba da napusti Svetski savet crkava koji je „ekumenojeretički“, da ne dopusti da „arhijeretik“ papa poseti Srbiju, da se prekine sa uvođenjem „novatorstava“. Zilotske ideje jačaju i drugde u pravoslavlju, posebno u monaštvu i među vernicima. Iz Grčke i Rusije prenele su se na ceo Balkan i Gruziju, u kojoj se posebno netolerantno izražavaju. Ne radi se o smirenom zalaganju za svoje stavove, već o pokušaju njihovog nametanja, preusmeravanja crkve, njenog (samo)izolovanja od društva i inovernih. Kako im to nigde nije uspelo, stvaraju svoje posebne strukture koje se u stručnim crkvenim krugovima označavaju „alternativnim pravoslavljem“. Patrijarh Irinej, realno sagledavajući stanje u SPC i društvu, želi da crkva ima moralni autoritet, uz poštovanje sabornosti i poretka. Posle kulminacije napetosti, koja je bila očigledno neizbežna, može se očekivati smirivanje tenzija.