Kuća sa okućnicom (4)

Pre trideset godina napisao sam i objavio sonetni venac, pod nazivom KUĆA, posvećen roditeljima Milesi i Mihailu. Pisan je ijekavicom i u formi narodnih poslovica. Moji roditelji su tim jezikom i u toj formi bratu i meni davali savete, kada su želeli da ih ozbiljno shvatimo i zapamtimo. Ja sam te savete dopevao i složio u petnaest klasičnih soneta. Bilo je to vraćanje emotivnog duga roditeljima i zavičaju, ali i pokušaj da blago koje su oni meni darovali prenesem dalje, svojim sinovima, i još dalje - svojim čitaocima. Želeo sam da čvršće spojim dva različita vremena, dva načina mišljenja, dva stila vaspitanja, dva etička i estetička sveta. Sada, posle trideset godina, učinilo mi se lepim i nadasve korisnim da objasnim savremenom čitaocu neke reči i neka suštinska značenja poruka u sonetnom vencu KUĆA. A biće svakako i literarno zanimljivo pročitati kratke zapise o poreklu pojedinih stihova iz ove sonetne građevine. To prozno dograđivanje nazvao sam OKUĆNICOM. CRNJEG DRUGA OD DUGA TI NEMA Bio sam kod dede Stojana u Čikagu. Nosilac Karađorđeve zvezde iz Prvog svetskog rata, medalje „Miloš Obilić”, Albanske spomenice i Spomenice za oslobođenje i ujedinjenje 1914-1918. Ukazom kralja DŽordža petog odlikovan je 1920. medaljom Distinguished Conduct medal (DCM). Dakle, vojnik od glave do pete. U Drugom svetskom ratu bio aktivni kapetan prve klase i komandant bataljona. Kad je Jugoslovenska vojska položila oružje, on je sa svojom jedinicom nastavio da se bori na Kosovu. Nemci ga zarobili u borbi i poslali u logor, najpre u Nemačku, a pred kraj rata u Holandiju u Osnabrik. Odatle je otišao u Ameriku. Prvo me izgrdio što sam platio hotel kad sam stigao u Čikago kasno noću avionom. - Nisam hteo da te budim u ponoć, - pravdam se. - Jedanes` dolara za spavanje, pa ti si raspikuća. U svom malom stanu u 2413 Burling Street, Chicago14, Illinois USA, ima originalni vojnički krevet sa metalnim madracom, a hranu priprema u manjerci. Pita me za planove, šta ću biti kad završim škole. Kažem da ću biti književnik. - Neka, i to je za ljude, - kaže deda. - A gde ćeš stanovati u Beogradu? - Kupiću stan, deda. Na kredit, to je sad povoljno. - Nipošto. Poslušaj svoga dedu, ne zadužuj se, nego budi vredan pa zaradi, i prištedi za jedan stančić, za početak. A i deda će ti pripomoći... I upamti, crnjeg druga od duga ti nema. Jedanes` dolara! Ko da nisi od moje sorte. NE DAJ PARE NA BJES I GATARE Posle završene male mature u Čajetini došao sam u Višu gimnaziju u Užicu. Stanujem u Železničkoj ulici, broj 18, iznad stadiona fudbalskog kluba „Sloboda”. Pišem pesme i družim se sa Stevom Nestorovićem, koji studira književnost u Beogradu i već uveliko objavljuje pesme u listovima i časopisima. Dobija i honorare, pa nas mlađe ponosno vodi na piće. Jednog dana nas tako pri piću zatekla Vera, njegova sestra: - Hajde kući, majka je poludela, ručak se ohladio... - Evo, dolazim, kaži majci. - Pa ustaj ako dolaziš! - navaljuje Vera. - Vidiš da žurim, samo da nešta pokažem LJubu. Vadi iz unutrašnjeg džepa pismo. - Čitaj, odavde, - pokazuje mi rukom. Čitam: „Čujem još da sve pare dade na kojekakve bjesnulje i gatare bjelosvetske, a imaš vamo i brata i sestru kojima treba... Pišem ti samo da razmisliš” Vraćajući pismo u džep, dodaje: - To ti je majka, na sve misli. Jedino ne znam ko si mi ti, bjesnulja ili gatara? MAJKA DUŠI NAMJESTO MELEMA Majkom smo zvali našu baku Jovanku. Majkom su je zvali i naši ujaci i tetke, i naša majka Milesa. Mi deca čuli od njih, pa smo je i mi zvali Majkom. Ona je bila Majka cele naše porodice, Simovićima, Mitrovićima i Popovićima u Gostilju, i Ršumovićima u LJubišu. Majka Jovanka je bila posebno dobra prema nama deci. Uvek je imala nešto u džepu za nas. I gotovo uvek je bila na našoj strani. Jednom je Marko, naš brat od ujaka, pao sa bukve i slomio rame. Deda mu je namestio zglob i utegao zavojima celu ruku. Više nismo mogli da se igramo, a letnji raspust se bližio kraju. Marko je kukao, bolelo ga, a mi smo kukali iz solidarnosti, da mu olakšamo bolove. Nije mogao da spava dok Majka ne legne pored njega, pa on stavi glavu na njeno rame i tako se smiri. Onda se i mi primirimo i zaspimo. Deda je govorio: - Jolušina ima dobru dušu, kojom liječi bolje od svih mojih melema! NEMOJ DA TE LAKOTA POVEDE Kad sam u desetoj godini dobio poklon od redakcije lista „Pionirske novine”, grafitnu olovku sa gumicom, mojoj sreći nije bilo kraja. Učiteljica Milica je došla uveče da kaže mojim roditeljima otkud taj poklon. - LJube je napisao pesmu o Zlatiboru, a ja sam je poslala u Beograd. I evo, stigla mu nagrada, pretplata na „Pionirske novine” i ova lepa olovka. - Kako LJube napisao? - začudi se otac. - Lepo, ja mu zadala, on napisao. - Znao sam da čita, ne pušta knjigu iz ruku, ali da piše, to mi je novo čuti. - Ja sam viđela da žvrlja nešta na papiriće i šalje Savu Zdravkovom. Nije to valjda to? - upita majka. - Nije. Ja sam im rekla da se ne igraju tim žvrljanjem, nego da se igraju ozbiljno, kad već imaju smisla za to. Večerali smo, majka spremila gibanicu i patišpanju. Otac naslužio rakiju. I meni dao da probam. Majka je bila ponosna što su novine stigle na moje ime i prezime. Otac je uzeo svoju oštru britvu i polako zarezao olovku, pazeći da ne slomi grafitno srce. Usput je u pola glasa ponavljao: „Ama, ama...”, kao da smišlja nešto važno da kaže. Na kraju i reče: - Ama, sad pazi, matori, šta radiš, nemoj da te ova lakota zavede, pa da zabatališ školu i učenje! - Neće, čika Mihailo, neću mu ja dati! - uze me u odbranu učiteljica. - Nije pisanje igra i dokolica! - reče na kraju otac. BREZ BORBE TI NEMA NI POBJEDE Igramo klisa u Krševima, ispod koliba, dok goveda leže i preživaju. Ja i Radoljub protiv Janićija i Milivoja. Radojica, Janićijev i Radoljubov otac, a naš tetak, leškari u hladovini, pušeći. Janićije trči za svakim klisom, da ga uhvati pre nego što dodirne zemlju. Pada, prevrće se, ali najčešće uspeva. Radoljub i ja smo malo ležerniji. Uzdamo se u precizno pribacivanje klisa uz kobilu, (tako se zove motka pobodena u zemlju, - koju jedan od naših protivnika brani maškom). - Potrči, Rale, malo, pruži se, uvati klis, ne stoj ko pritka! - grdi Radojica Radoljuba. - Đe da trčim po ovom kamenjaru i gladiševini! - pravda se Rale. Izgubismo Radoljub i ja. Krivlje Radojici nego nama dvojici, pa i dalje prebacuje sinu: - Moraš se boriti! Ne moreš brez borbe pobjediti ni babu Stanojlu, a kamoli Janjca i Mika! I SLOBODA ZA LJUDIMA ŽUDI Užičke „Vesti”, na koje je otac pretplaćen, objave na sportskoj strani vest da je „Sloboda” iz Titovog Užica izgubila od „Borca” iz Čačka. - Kakav li je taj „Borac”? - pita Manojle. - Bolji, eto kakav je, - odgovara mu Rade. - Pa zar se nismo svi borili za slobodu, a sad odjednom jedan borac pobijedi cijelu slobodu! - Sve ti je do ljudi, moj Mašane. Nema ti ni dobre slobode brez ljudi! BOJ SE ONOG KO TI POVLAĐUJE Moj stric Ilija je kovač. Ima viganj i sav alat potreban za taj težak zanat. Ima još nešto mnogo potrebnije: strpljenje. Sve radi polako, studiozno. Tako i govori. Moraš kleštima da mu vadiš reči iz usta. Kad je u vignju, kovačnici, svojoj radionici, tada je sav predan onome što radi. Razmišlja kako će, premišlja, domišlja, proba pa opet okreće, obrće, dok sve ne ispadne najbolje moguće. Ali, kad sedi s ljudima uveče oko stola, uz rakiju, i pričaju o bilo čemu, čak i o najzanimljivijoj temi, Ilija ima običaj u sred rečenice koju je počeo da zaspi. Strina Vera hoće da iskoči iz kože kad se to dogodi. Valjda je sramota. Drma ga, probudi, izgrdi ga, što bi rekli - na pasja preskakala, a onda furiozno izađe iz sobe. Ilija se smeje. Kao da se dogodilo nešto lepo, lako i zanimljivo. - Bogme, Gajo, (tako zovemo Iliju), jednog dana će te Vera ukokati, ako tako nastaviš, - kaže mu sinovac Dragan. - Neće, neće.. - kaže Ilija, pa stane. Svi čekamo, onda on nastavi: - Ne boj se ti, Dragi, paščeta koje laje, boj se onoga što ti se ulaguje... CAR KAD PRNE NAJDALJE SE ČUJE Upravnik školskog internata u Čajetini je Boško Pjevac. Nije mu to prezime, ali tako ga svi zovu. Prezime mu nije ni potrebno, što se nas tiče. Pre podne idemo u školu a popodne imamo časove učenja. Na tim časovima dežuraju stariji učenici, pazeći da budemo mirni i radimo domaće zadatke. Jedne večeri je Pjevac odredio Radenka Stanića da bude dežurni. Radenko je dobričina, niko ga se ne plaši, pa je bilo galame i urnebesa. Radenko je zapisao one koji su pravili najveći džumbus. Među njima su bili Milivoje i Marko, naš rođak. Taj spisak obično cepamo na kraju, ili mi ili upravnik. Ali kad se Pjevac te večeri vratio, ljut zbog nečega zgrabi Radenkov notes, prozva sve nemirdžije i izvede ih iz učionice. Da, bio je decembar, hladan i vetrovit. Sneg visok, ljudima do pojasa, a nama deci do ramena. Boško je grupu nemirnjaka naterao da četvoronoške, a golih ruku, otpuze do na Glavicu, iznad internata, i da se vrate kroz celac sneg, razgrćući ga rukama. Ruke su im od toga promrzle, bile su bele kao ledenice kad su se vratili. Svi plaču i cvile od bolova. Kad je sve to doznao, naš otac je došao u internat sa revolverom za pojasom. Naterao je Pjevca da svako jutro vari mleko i u svom stanu Milivoju i Marku drži ruke u toplom mleku pola sata. Boška Pjevca, inače rodom negde od Čačka, uskoro zbog toga najuriše. Nije se znalo ko je dojavio prosvetnim vlastima. - Neko jeste. Da nisi ti, Mikailo? - pita Božo Niković. - Nije moro niko da javlja, pročulo se samo od sebe, - objasni otac. - Kako samo od sebe, Mikašu, pobogu? - Lijepo. Ja i ti moremo prđeti kolko oćemo, niko neće obratiti pažnju. Ali kad car prne, onda svi čuju!