Srđan Radulović

Dušan Milijančević dobio je iz SAD ponudu od 212.000 dolara za četvorogodišnji angažman. Nije pozvan da šutira loptu ili da je ubacuje kroz metalni obruč (bez uvrede na račun onih koji to umeju). On je matematičar, jedan od onih genijalaca koje je iznedrila beogradska Matematička gimnazija. Teodor fon Burg je godinu dana mlađi, ima sedamnaest godina, a odavno je postao kolekcionar medalja sa matematičkih takmičenja. Ne zaostaju ni drugi učenici ove gimnazije. NJih sedmoro primljeno je na Triniti, najcenjeniji koledž Kembridža. Primljen je i Dušan, pa sad ima mogućnost da bira. Prošle godine, iz cele istočne Evrope na odsek matematike na Kembridžu su primljene samo dve devojke. Obe iz ove gimnazije. Ništa novo, reći će neko. Poznato je da naši mladi genijalci osvajaju odličja na takmičenjima širom sveta. I sad su, na 27. balkanskoj olimpijadi u Moldaviji osvojili po dve zlatne, srebrne i bronzane medalje. Uvek smo se dičili pobedama i medaljama osvojenim na raznim takmičenjima. I to je normalno. Ali, uspesi mladih genijalaca privlačili su manje pažnje, nije bilo euforije, niko ih nije dočekivao na trgovima, balkonima ili na aerodromu koji nosi naziv baš po srpskom naučniku. I njihovi „treneri“ su ostajali u zapećku interesovanja javnosti. Jedina konstanta bila je i ostala - kratkotrajna euforija posle uspeha na nekom takmičenju, uz uobičajeno zalaganje da se zaustavi „odliv mozgova“. I to se uporno ponavlja. Uporno do besmisla. Koliko smo decenija potrošili ponavljajući frazu o značaju toga da se zaustavi odliv mozgova. Koliko je milijardi dinara izgubljeno u tim decenijama zbog gubitka srpske pameti... Koliko je tek para spiskano na kojekakve projekte. Podaci su neumoljivi. Profesor Vladimir Grečić, prenosi „Politika“, tvrdi da je „odlivom mozgova“ od 1990. godine Srbija izgubila 12 milijardi dolara uloženih u njihovo školovanje. Ministarstvo za nauku ima podatak da je devedesetih godina prošlog veka Srbiju napustilo oko 17.000 diplomaca, da bi se taj broj posle 2000. godine sveo na oko 2.000 visokoobrazovanih. Naravno, statistika je čudna rabota. Demokratski podaci su povoljniji od „miloševićevskih“, ali to ne znači da Srbija nazire rešenje za ovaj problem. Ne samo da ne nazire rešenje, nego ni strategiju. Jer, kako u ova dva statistički i politički obojena podatka udenuti rezultate najnovijeg istraživanja koje je sprovela studentska organizacija „Marketing radionica“ sa Ekonomskog fakulteta, koji pokazuju da bi skoro dve trećine studenata sa državnih fakulteta Beogradskog univerziteta napustilo Srbiju posle završenih studija? Onima kojima je potrebno više vremena da reše ovu „enigmu“ može pomoći podatak da se Srbija po „odlivu mozgova“ nalazi na 132. mestu u svetu. Više mladih talenata odlazi samo iz Gvajane, koja je 133. Ali nije problem u Gvajani. To pokazuje da svet ceni pamet i sposobnost naših mladih ljudi. Istovremeno, to pokazuje da Srbija ne ceni pamet i sposobnost svojih mladih ljudi. Šta je rešenje? Srbija se, kao ni mnoge veće države, ne može takmičiti sa najrazvijenijim zemljama koje stipendijama privlače genijalce iz celog sveta. Dušanu su ponudili 212.000 dolara za četiri godine. U Srbiji on ima stipendiju od 20.000 dinara. Inače, stipendije u Srbiji su blago rečeno bedne. Posebno nadareni učenici dobijaju iz Fondacije za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka po 7.500 dinara. Tu „privilegiju“ ima njih 150. Oko 11.300 odličnih učenika može da računa na stipendiju Ministarstva prosvete koja iznosi 3.900 dinara mesečno. Suština je u tome da mladima koji odu nudimo uslove da se vrate posle usavršavanja, samim tim i da Srbija dođe u poziciju da profitira na znanju koje su naši mladi stekli u (razvijenom) svetu. Ali, zašto bi mladi genijalci ostajali u Srbiji i šta je to što bi mlade naučnike privuklo da se posle odlaska vrate u Srbiju. Šta im nudi društvo u kome je sistem vrednosti do te mere poremećen da kao nakaradni pandan funkcioniše besprekorno. Zašto bi razmišljali o vlastitoj naučnoj i egzistencijalnoj perspektivi u državi u kojoj se javnost danima bakće Šormazovom dilemom dignutom na ravan hamletovskog „biti ili ne biti“. A jedina korist od svega je da će njegova nova stranka dobiti najmanje jedan glas i to pod uslovom da Šormaz ispravno popuni birački listić. Političari na vlasti i u opoziciji seju obećanja iz kojih niču samo nove obmane. Politikantski optimizam je postao merilo stvarnosti. Zato premijer Mirko Cvetković može da ne trepne ili da, ne daj bože pocrveni, kad izjavi da je Srbija statistički izašla iz krize, ali da se to za sada ne vidi na standardu građana. Kod nas je sve tako. Statistički dobro, ali se ne vidi. Zato i mladi odlaze. NJihova pamet je ovde nevidljiva. A i kako da je vide oni koji je ni sami nemaju.