Zlatna LJubljana

Bio je 23. maj 1970. Subota. Dan za istoriju jugoslovenske košarke. Te večeri u ljubljanskoj hali „Tivoli“, pred 11.000 gledalaca Jugoslavija je u pretposlednjem kolu Svetskog prvenstva koje se igralo po liga-sistemu, sa 7 finalista, pobedila SAD 70-63 i kolo pre kraja obezbedila prvo mesto. U tom času za ekipom na čijem je čelu bio legendarni selektor Ranko Žeravica već je bilo pet pobeda (Italija 66-63, Brazil 80-55, Čehoslovačka 94-84, Urugvaj 63-45, SAD 70-63) dok su SSSR i SAD imale bilans 3 pobede i 2 poraza. Sve je bilo rešeno. Slavlje iz „Tivolija“ spontano se prenelo na celu ondašnju Jugoslaviju. U centre gradova slilo se na hiljade navijača, iz kolona automobila vijorile su se jugoslovenske zastave, sirene su parale noć, ljudi su se radovali kao - bar kada je sport u pitanju - nikad do tada. Trijumf je stigao samo devet godina posle prve medalje, srebra na EP u Beogradu 1961, kada je Jugoslavija, posle decenije učenja, ozbiljno zakoračila na međunarodnu scenu. Talenat i svetla budućnost potvrđeni su srebrnom medaljom na SP u Brazilu 1963. i bronzom na EP u Poljskoj iste godine, Olimpijada u Tokiju donela je „samo“ peto mesto što je već bilo malo razočaranje za narasle apetite ali je srebro na EP u Moskvi te iste 1965. vratilo nadu da smo na pravom putu. Usledilo je nezvanično prvenstvo sveta u Čileu 1966. na kome je osvojeno prvo mesto ali ono „nezvanično“ uticalo je da se taj veliki uspeh skoro sasvim zaboravi. Potom je došla 1967. sa srebrnom medaljom na SP u Montevideu i razočaravajućim devetim mestom na EP u Helsinkiju, ali Ranko Žeravica je gledao napred, u Finsku je poveo pet igrača koji će samo tri godine kasnije postati svetski prvaci... Godina 1968. donela je prvu olimpijsku medalju, srebro u Meksiku posle istorijske pobede nad SSSR-om sa dva pogođena slobodna bacanja Vladimira Cvetkovića tri sekunde pre kraja i poraza od jakih Amerikanaca u finalu, a 1969. je osvojeno novo evropsko srebro posle poraza od SSSR u finalu iako je u grupi Jugoslavija bila bolja. Sve do LJubljane bili smo tu negde oko vrha, ali nikad na njemu. Šampionat sveta igran je u nekoliko gradova, Sarajevo, Split i Karlovac ugostili su grupe, LJubljana finalni deo a Skoplje utešni. Jugoslavija je, kao domaćin, igrala samo finalni deo dok su iz grupa stigle po dve prvoplasirane ekipe. Finalni deo šampionata otvorio je ondašnji predsednik države Josip Broz Tito, čak je i gledao utakmicu sa Italijom na kojoj su, valjda od treme i velikog pritiska, ruke i noge naših igrača bile jako teške. Utakmica je jedva dobijena 66-63, pre svega zahvaljujući mladom Krešimiru Ćosiću (22) koji je bio junak meča sa 22 skoka! Posle je sve išlo lakše, uključujući i meč sa Amerikancima za koje su igrali buduća NBA zvezda Bil Volton i Tal Brodi koji će posle LJubljane otići u Makabi i postati izraelski reprezentativac. Kapiten reprezentacije Ivo Daneu nedavno nam je pričao: - Da budem iskren, ja verovatno ne bih ni igrao da prvenstvo nije bilo u LJubljani. Već sam bio na kraju karijere a imao sam i povredu zadnje lože tako da sam igrao malo. Bila je neverovatna atmosfera, publika nas je naprosto nosila. Dragan Kapičić, danas predsednik Košarkaškog saveza Srbije, tada je imao 22 godine, isto kao i Ćosić, Simonović, Jelovac, Žorga, Plećaš, Šolman, predvodnici novog talasa. I on prvenstvo pamti po atmosferi: - Činjenica da smo igrali u našoj zemlji dala je drugu dimenziju šampionatu. Jeste bila velika odgovornost, ali je bila i velika prednost jer smo imali sjajnu publiku koja nas je nosila. Pre takmičenja prošli smo teške kondicione pripreme u Austriji, gotovo da nismo videli košarkašku loptu. Imali smo veoma dobro ukomponovan tim u kome su Daneu i Trajko Rajković bili iskusni, Skansi, Čermak i Rato Tvrdić pripadnici srednje generacije a ostatak smo činili mi, 22- godišnjaci. Svako je dao veliki doprinos. Možda je Duci Simonović bio najbolji od nas mlađih, kao što je Skansi možda bio najbolji u celini, Ćosa je odigrao briljantno protiv Italije, Čermak je imao nekoliko zapaženih partija... Sticajem okolnosti, izbegli smo da odlučujući meč igramo sa SSSR-om koji nam je bio problem jer nismo imali bekove tipa Slavnića ili Kićanovića koji će ubrzo doći, ali tada niko nije dovoljno znao da iskontroliše loptu i ritam utakmice.... Petar Skansi, centar reprezentacije, kaže da mu je izuzetno drago što je jedan veliki igrač kakav je bio Ivo Daneu imao čast i sreću da se oprosti u svom gradu zlatnom medaljom: - Ivo je to zaslužio, kao i mi svi, ali on je bio među onima koji su najviše povukli kada se utirao put ka vrhu... Lako je i lepo pričati o zlatnoj medalji, ali samo mi znamo šta smo sve prošli, ne samo te godine. Ko još pamti „pripreme“ na Pelisteru, u Makedoniji, gde nas je Ranko vodio kako bismo se navikli na visinu Meksika? Spavali smo po 7-8 u sobi, u nekoj kućici... Ko sada zna da smo pred Tokio 1964. u beogradskom sportskom centru ustajali u 02.00 ujutro da bismo trenirali i privikli se na vremensku razliku... Tako se kalilo ljubljansko zlato ! LJubodrag Duci Simonović, jedan od bisera „generacije 48/49“, kaže da su put ka zlatu utrli Korać, Daneu, Sija Nikolić, Trajko Rajković i Neca Đurić, uz nezaboravnog trenera, profesora Acu Nikolića. - To je fer reći i istaći, oni su nam otvorili put ka vrhu a mi smo se, kao generacija Ranka Žeravice, popeli na njega. Aca Nikolić je postavio osnove moderne košarke u koju su se izvrsno uklopili individualni kvaliteti naših igrača. Naša velika prednost je što smo najbolje uzimali bez obzira odakle je dolazilo, sa istoka ili zapada. U LJubljani smo imali sjajnu atmosferu, i u timu i oko njega. Svi smo bili Jugosloveni a publika nas je nosila. Čini mi se da mi tada nismo ni znali šta je nacionalizam. Bili smo jako dobro pripremljeni što je svakako Rankova zasluga. Osim toga, za razliku od Ace Nikolića, kod Ranka se nije znala prva petorka. On je koristio svih 12 igrača a postavu je određivao prema protivniku. Imali smo sreću da sa nama bude Ivo Daneu, istinski lider i veliki igrač, rodonačelnik moderne košarke. Ja sam bio cimer sa Žorgom, od tada do danas smo jako dobri. Pričali smo o svemu, sanjali da budemo svetski prvaci ali nismo bili opterećeni. Sedam poena koje sam dao Amerikancima više mi je značilo od 50 ili 60 koje sam kasnije davao za Zvezdu ili u Nemačkoj... LJubljana se ne zaboravlja. Dragutin Miško Čermak podseća se iz Kalifornije, gde sada živi, podviga od pre 40 godina: „Imali smo sve: talenat, dobro ukomponovan tim, bili smo spremni i dobro vođeni, publika nas je nosila. Sve se steklo i znali smo da iskoristimo priliku. Bio sam svestan da je to moja verovatno poslednja šansa da postanem svetski prvak i utoliko sam se više radovao“. Dan po završetku šampionata predsednik Tito poslao je avion po košarkaše. Primio ih je u Beogradu, podario im lepe satove dok je zemlja euforično slavila prvo zlato. Nažalost, 27. maja od posledica srčanog udara umro je Trajko Rajković i to je pomutilo i poremetilo veliko slavlje ali košarka je tih dana, definitivno, postala „narodni sport“. Na svim slobodnim prostorima po parkovima, ulicama, na drveću ili banderama ako nije bilo drugog rešenja, nicali su improvizovani obruči, deca su neumorno bacala loptu ka košu... Tako je stvorena široka baza koja će u narednoj deceniji omogućiti rađanje plejade asova koja će ljubljansko zlato „umnožiti“. Generacija koja je 1973. osvojila prvo evropsko zlato u Barseloni (Ćosić, Kićanović, Slavnić, Dalipagić, Šolman, Jerkov, Marović...) izneće slavu jugo-košarke preko novog zlata na EP u Beogradu 1975, olimpijskog srebra 1976. u Montrealu i novog evropskog zlata 1977. u Liježu do nove svetske titule 1978. u Manili i, konačno, olimpijskog zlata 1980. u Moskvi. Ranko Žeravica, selektor u LJubljani 1970. ali i Moskvi 1980. iako su u međuvremenu značajne uloge odigrali Mirko Novosel i ponovo profesor Aca Nikolić, ovako se seća LJubljane: - Moram prvo da kažem nešto drugo .Malo je nedostajalo da budem proglašen za nepodobnog jer sam još 1964. zastupao tezu da košarku ne može da igra ko hoće ! Nismo imali uslove. Bili smo mali, siromašni, nismo imali trenere... Moja je teza bila da košarkom treba da se bave samo najtalentovaniji. To je bilo politički nekorektno, ali jedino moguće. Što se LJubljane tiče, bio sam uveren da će nam dobra fizička priprema doneti rezultat i zato smo 14 dana u Austriji radili samo na kondiciji. Dalje, za ono vreme imali smo relativno razvijeni „skauting“, dovijali smo se na razne načine, uglavnom ličnim vezama, da dođemo do informacija o protivniku. Ranko nam otkriva da je, praktično, žrtvovao Vladimira Cvetkovića: - Pred kraj naše lige došlo je do ozbiljnog incidenta na utakmici Olimpija-Zvezda, zakačili su se Daneu i Cvetković. Na neki način, morao sam da biram između njih dvojice a poslednja stvar koju sam želeo jeste da se legendi kakva je bio Cvele zviždi u LJubljani. Osim toga. Žorga je bio prvi strelac Olimpije, igrao je jako dobro. Koliko se sećam, niko mi nije zamerio na izboru igrača. Na kraju je sve ispalo jako dobro, ostvarili smo san, popeli sa na vrh i što je najlepše - jako dugo ostali na njemu. Držao sam predavanja u 23 zemlje i svuda su me pitali isto - ne kako smo se popeli na vrh već kako smo opstali na njemu tako dugo.