I u principu, i u Gavrilu

Gavrilo Princip, uprkos srazmernoj bedi svetskih komunikacija svoga vremena, bio je čuveniji, po merilima našeg doba, od Harija Potera, masona i Murinjovog katanača uzetih zajedno. Za mnoge u svetu, beše zastava slobode sa „pravom na tiranoubistvo”, o čemu je Vladimir Dedijer u svojoj najboljoj knjizi („Sarajevo 1914“) toliko pisao ali se danas most u Sarajevu više ne zove „Most Gavrila Principa“ nego „Most Franca Ferdinanda“, na koga je Princip, na Vidovdan 1914. izvršio atentat. Erik Hobsbaum svoj čuveni naučni bestseler „Doba ekstrema” počinje pričom o Sarajevskom atentatu. Atentat je prva lekcija svake enciklopedije o XX veku, a kontroverze oko „sarajevskog Vidovdana 1914”, bez obzira na istraživačka dostignuća čuvene nemačke „Fišerove škole” koja je naučno ustvrdila odsustvo svake krivice Srbije i Srba za I svetski rat, nastavljaju se kroz ceo XX vek do naših dana. Kao da su I i II svetski rat za ceo svet samo dva poluvremena iste (tržišno-političke) utakmice sem za Srbe za koje ta utakmica nije ni imala poluvreme, a još nema ni kraj - na različite načine kao da se još igra „produžno vreme“. U Srbiji je i „Aprilski rat” 1941. počeo nemačkim pozivanjem na 1914: „To su oni isti zaverenici čija dela užasa nisu prestajala da truju Balkan i koji nisu uzmicali ni pred ubistvom kraljeva i koji su 1914. izazvali svetski rat sarajevskim atentatom, izručujući tako na čovečanstvo nečuvene bede.” Jugoslovenski atentat u Sarajevu, kako ga je imenovao učesnik atentata i akademik Vasa Čubrilović, tema je i Međunarodnog suda za ratne zločine na tlu bivše SFRJ u Hagu. Tri dana uzastopce na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu pominjan je, u kontekstu „Garašanina i njegovog Načertanija” - akademik Vasa Čubrilović i njegov tzv. Memorandum (reč „memorandum” je očigledno upotrebljena da bi se stvorio, makar samo psihološki, kontinuitet sa tzv. Memorandumom SANU). Pokojni akademik Vasa Čubrilović, nije, međutim, nikada pisao nikakav „memorandum” - a uzgred budi rečeno - bio je jedan od retkih akademika SANU koji je glasao protiv „Memoranduma SANU”. Pa ipak, valja li i pokojnog čika Vasu pod hitno izručiti Hagu? Slatko bi se nasmejao kada bi čuo da je Gospodar Slučaj uredio da se baš on spominje kao ideološki predak S. Miloševića, premda je Vasa Čubrilović bio njegov oštar kritičar („navijao je” za I. Stambolića)... Za političku zajednicu južnoslovenskih naroda, „prvu Jugoslaviju”, Vasa Čubrilović se borio još dok je takav savez bio samo „ideja”. U dve Jugoslavije je živeo ne menjajući naučno ishodište da su „koreni nastanka ideje o jugoslovenskoj državi u osnovima istorijskog razvoja svih jugoslovenskih naroda”. A za vreme „četvrte Jugoslavije”, SRJ, posthumno se, ponovo, diljem Evrope, žestoko raspravljalo o njegovim idejama. Kada je u Zagrebu, u čuvenoj biblioteci Zlatka Crnkovića „Znanje“ objavljen roman našeg Bečlije Mila Dora (Miroslav Doroslovac) o suđenju sarajevskim atenta­torima - i „o masonima bez Harija Potera“ - roman sam dao Vasi Čubriloviću da ga pročita. Saslušanje je vodio dr Leo Pfefer, austrijski istražni sudija u Sarajevu, Jevrejin. Kako je na suđenju došlo do pominjanja masona? Evo šta mi je ispričao čika-Vasa, što sam i objavio u NIN-u između 1980. i 1990, poslednje decenije života Vase Čubrilovića i decenije naših druženja, o čemu najbolje svedoče tomovi ovih novina. Citiram: „Sud je vodio proces da dokaže ne samo krivicu Srbije i ne samo opštesrpskog ili velikosrpskog nego celog jugoslovenskog pokreta. Za njih je to bilo bitno. Iznosili su sve materijale o tome, posebno brošure i pitali nas o njima. Brošure su bile uglavnom iz Hrvatske. Kad su mene ispitivali o jugoslovenstvu, rekao sam da je pravi Hrvat upravo onaj koji tako misli. Advokat Perišić je na to rekao: „Hvala”. Predsednik suda je dodao; „Principa i Grabeža nećemo ni da pitamo. Znamo šta misle”. Princip je na to skočio i kroz zube je, tvrdo, rekao: „Kad bih mogao, jednim bih udarcem smrskao Austriju”. Sudije su zadrhtale. Toliko je bilo mržnje u tonu Principa. Prilikom rasprave o raznim elementima dokaza, došlo je do jedne zanimljive intervencije: Čubrilović je počeo da govori o učešću masona u spremanju atentata. Kasnije sam ga pitao - odakle ti to. Savetovao ga je da se tako brani njegov advokat frankovac Perišić. To je kasnije iskoristila katolička propaganda. Suđenju je prisustvovao i pater Putigam, jezuita, jedan mršav čovečuljak, živ kao čigra. Sumnja se da je on bio inicijator ideje o učešću masona kod advokata Perišića. Pisala je o tome nešto i katolička štampa. Godine 1918. kad smo izašli iz zatvora to je prestalo. Kad danas razmišljam o tome, pade mi na pamet skorašnji atentat na papu Vojtilu i, s tim u vezi, kao što se nama ‚pakovalo‘ s masonima, tako se sada pakuje Bugarima. Katoličkim ispovednicima u Italiji u borbi protiv komunista to je dovoljno za propa­gandu. Što će se docnije dokazati da to nije tačno - nije bitno. Jer, politički efekat je već postignut...“ U katalogu našeg valjda prvog autentičnog mjuzikla „Tajna Crne ruke“ (scenario Puriša Đorđević, režija LJubiša Ristić), navedeni su svi značajni atentati prve dve decenije dvadesetog veka. Pucalo se na sve strane, od Madrida do Moskve. I nije postojala samo revolucionarna jugoslovenska omladina „Mlada Bosna“ nego i „Mlada Italija“, „Mlada Mađarska“ itd. Kako će se naraštajima odraslim na poetici Harija Potera za tri godine povodom čitavog veka od početka Prvog svetskog rata, predstavljati pokolenje koje je smatralo da ima „pravo na tiranoubistvo“? I zašto je Grčka najozbiljnije predložila da Srbija bude primljena u Evropsku uniju baš 2014, na Vidovdan ili ne, sad svejedno.