U DRUŠTVU TELEVIZORA

Završena su nacionalna takmičenja u najjačim evropskim fudbalskim ligama. Nakon iscrpljujuće sezone, za većinu najkvalitetnijih igrača, odmora nema. Počele su, takođe naporne, pripreme za predstojeći svetski fudbalski samit u Južnoj Africi. Šta nam je dakle, minule sezone, doneo evropski fudbal ? Dobro, teško da je korektno upotrebljen pridev - evropski. To, uistinu, jeste bio godišnji sajam - uz minimalne nedostajuće izuzetke - najboljeg što svetski fudbal ima. Na sreću ljubitelja loptanja, razvojem medijske tehnologije, makar posredno, taj godišnji spektakl je bio i baština celokupnog čovečanstva. Zahvaljujući odista razuđenoj ponudi na mnogobrojnim menijima ovdašnjih kablovskih provajdera, i mi u Srbiji smo bili u prilici da biramo između boljeg i najboljeg. Dakle: poslovično neizvesna serija A, granitna bundes liga, preskupa i samoljubiva primera, sve bolji francuski šampionat, ruska liga u naletu kvaliteta i fenomenalna premijer liga. Trideset osam kola u bespoštednoj trci za što bolju poziciju: titula, opstanak, plasman u evropska klupska takmičenja... Svejedno, prštalo je žestoko na sve strane. Znam da se o ukusima ne raspravlja, svestan sam, takođe, da će intimni sud koji sledi naljutiti mnoge čitaoce, ali, evo, usuđujem se: šnjur je ove godine odneo engleski šampionat! Ne mislim pri tom samo na pojedinačni ili klupski kvalitet skupljen na Ostrvu. Hajde da prenebregnemo tradiciju u poštovanju te igre i fanatičnom obožavanju ljubimaca. Zaboravimo za trenutak zakonske prerogative koji su doprineli da tamošnji šampionat prođe gotovo bez navijačkih incidenata. Neću govoriti ni o basnoslovnim transferima. Ono što, po meni, ključno omeđuje takmičenje u premijer ligi i razlikuje ga od konkurentskih je - nenadmašni ambijent. Neponovljiva atmosfera na terenu, tribinama i u medijima. U tom smislu, engleski šampionat je, kao kadgod Amerika, postao orijaški kotao za najplemenitije kaljenje. Svako u njega unosi prvenstveno svoje talente, ali i stare navike, mane, dabome. I, potom, nakon taljenja, nekom čudnom alhemijom, na teren, pred gledaoce, svaki od tih odličnih fudbalera prostre samo svoje - najbolje. Tako beše. Fantastična uvertira za ono što sledi. Mesec dana, ubeđen sam, vrhunskog spektakla. Treba samo odabrati društvo i ambijent za gledanje. Televizijsko, naravski. Moram priznati da, u takvim prilikama, najviše uživam kada sam u društvu svog televizora. Nas dvojica sami. I obožavano pseto, koje tolerantno trpi sve izlive mojih emocija. Nema suvišnih pitanja, nema iritirajućih komentara. Sem onih iz televizora, je l` da... Pićence? Naravno, sam ću se poslužiti...Ako se dobro razumemo?